Gimme The Loot

2012.

scenario i režija: Adam Leon

uloge: Ty Hickson, Tashiana Washington, Meeko, Zoe Lescaze

Mit je da postoji jedan Sveti Gral. Naime, svaka kultura ga ima i svako mesto ga ima. Za graffiti umetnike u New Yorku je to Home Run Apple, jabuka koja iskače kao jack from the box kada neko na stadionu New York Metsa udari home run. Za neupućene, to je onaj udarac u bejzbolu posle koga loptica ide preko zida, u publiku, udaraču i svim igračima njegovog tima na bazama je dozvoljeno da se prošetaju oko igrališta do punog kruga. Tu jabuku niko nije išarao, a ko prvi uspe steći će slavu među crtačkim bandama. Glupo, je l'? Niti ne, kada se setite svojih klinačkih ciljeva i opsesija.

Glavni likovi filma, Malcom (Hickson) i Sofia (Washington) su tinejdžeri iz notornog Bronxa, i čini se da njihov život ne ide kao po loju. Grubost života ih, međutim, ne određuje. Džungla na asfaltu je opisana skoro toplo, sa puno duha i takta, a stereotipne slike siromaštva vidimo minimalno i tamo gde treba. Sofiu će kroz ceo film pratiti loša sreća sa novcem, ukrašće joj ukradeni telefon i novac od prodaje sprejeva i patika. Ni Malcom nije bolje sreće, negde na pola filma će izgubiti svoje patike i tabanati po New Yorku u čarapama. Njihov cilj je 500 dolara, kako bi potkupili čuvara na stadionu Metsa da ih dovede do čuvene jabuke koju će njih dvoje išarati. U njihovom svetu 500 dolara na gomili se čini kao naučna fantastika.

Ovde vidimo jedan drugi New York, antiglamurozan i antiumetnički, ali svejedno daleko od geta. Videćemo radnjice čiji se prodavci kriju iza stakla, betonske terene u parku gde padaju opasne partije basketa, užurbane ulice i metro-stanice, ratove oko teritorije za grafitiranje, švercovanje u metrou, podrum u kome dvojica starijih zgubidana prepakuju travu, lažno mudrog sitnog lopova punog beskorisnih saveta... Kroz takav pejzaž se kreću likovi filma.

Jasno, oni se moraju folirati da su čvršći nego što jesu. Sve vreme se zajebavaju, prozivaju, izazivaju, a ispod toga stoji romansa u nastajanju, privlačnost ili jednostavna naklonost jednog za drugo. Pokazivanje emocija je za pičke i belce, takav je svet kad imaš 16 godina. Uzbudljivost ovog filma leži upravo u glumcima, kako glavnim tako i sporednim, uglavnom amaterima sa svetlom budućnošću. Dvoje glavnih glumaca tu dominiraju, što sami za sebe, što kroz njihovu hemiju na ekranu i treba ih dodati na listu za praćenje. Hickson ima retki talenat da ima prisustvo na ekranu čak i kad je okrenut leđima ili na stranu, da se krajnje prirodno kreće kroz kadar. Za amatera iz Haarlema, to je dobar početak, s obzirom da se i iskusni glumci često bore da ostvare taj „presence“. Treba videti da li je Hickson one-trick ponnie kome je legla uloga, ili taj svoj dar može upotrebiti i drugde. Tashiana Washington pokazuje rutinerstvo atipično za statistu i epizodnu televizijsku glumicu, bez kitnjastih detalja, ali na visini zadatka. Ni epizodisti nisu daleko ispod standarda „zvezda“ ovog filma.

Malcom je sitni diler trave, potrčko koji sa tim džeparcem finansira grafitiranje. Sofia ima razrađenije biznis-šeme, prodaje kradene sprejeve i ostalu robu, štampa majice po porudžbini i ostalo. Ona „pošteno“ odrađuje svoj deo od onih 500 dolara. Malcom slučajno naleti na dostavu sa pomalo blaziranom pričljivom bogatom belkinjom. Iako mu se cura sviđa, Malcom joj pretura po stvarima i ugleda idealan plen: kutiju vrednog nakita. Malcom će se vratiti sa starijim poznanikom kriminalcem da opelješe stan, ali...

Pravi plen ovog filma koji će gledaoci dobiti nije „the loot“, on je ionako više fantazija i tema preseravanja likova, nalik na sve druge predmete opsesije. Ne, to je ono „gimme“ iz naslova, taj stalni adrenalin koji pumpa klince da nastavljaju dalje i dalje, smišljajući sve elaboriranije sheme i prevare.

Treba imati na umu da je film prepun očekivanih i uhodanih dramaturških rešenja i neke stereotipizacije likova. Nije to ni neka zamerka, jer je film u krajnjem izdanju savršeno živahan i autentičan. Samim tim će nas originalni detalji ili rešenja oduševiti. Recimo, namerno odabrana starija muzika, poetična scena sa vodotornjem i brava koja je nerešiva zagonetka za obijača velikog na rečima su vrhunski dosezi originalnosti. Adam Leon je debitant i svakako nije rekao sve u svetu filma, pa treba biti strpljiv. Ali sa mizernim budžetom, glumcima-amaterima i gotovo gerilskim načinom snimanja napravio je iznenađujuće dobar (festivalski) film. Treba videti šta sledi iza toga.