Assandira

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Salvatore Mereu (prema romanu Giulija Angionija)

uloge: Gavino Ledda, Marco Zucca, Anna König

Glavna tema ovog leta u Hrvatskoj je podređenost kompletne državne ekonomije, pa čak i politike turizmu koji donosi dobar deo budžetskih prihoda. U Hrvatskoj je turizam toliko moćan da se radna snaga uvozi i da može da zaustavi i preokrene epidemiološki diktat. Koliko je dobro kompletnu privredu zasnivati na jednoj grani – teorije kažu da nije, ali opet i ta jedna u kojoj je Hrvatska pri evropskom vrhu bolja je od nijedne.

Pitanje turizma, odnosno sukoba levičarskih teorija i belodane stvarnosti, došlo je i do Motovun Film Festivala. Na posletku, Motovun je ipak turistički gradić, a Motovun Film Festival verovatno turistički događaj godine. U tu svrhu je turizam (odnosno rasprave o njegovoj moralnoj i ekonomskoj održivosti) bio temom specijala u okviru kojeg je prikazan određen broj filmskih naslova, dugih i kratkih, starijih i recentnijih. I u glavnom programu je pitanje turizma pokrenuto, i to kroz film Assandira starog motovunskog znanca Salvatorea Mereua.

Mereuovi filmovi često su stizali na Motovun, a autoru je tamo priređena i retrospektiva na jednom od prošlih izdanja festivala. Njegova specifičnost u odnosu na druge italijanske autore je to da je svojim pričama i tematikom vezan za svoju rodnu Sardiniju, da filmove snima na sardo-jeziku i da lokalnu populaciju gleda bez egzotizacije kojoj bi verovatno pribegavali autori spolja. Assandira inače nosi etiketu prvog trilera / film-noara sa Sardinije koja možda i nije sasvim ispravna, ali je zaplet svakako zasnovan na misteriji (odnosno misterijama) u njegovoj srži.

Film počinje, uslovno rečeno, epilogom. Naslovna farma za koju je bio zakačen unosan biznis izgorela je u požaru, da bi netom nakon toga bila potopljena pljuskom. Žrtva požara je njen vlasnik Mario (Zucca), a ulogu našeg vodiča, a i vodiča policiji koja dolazi da istraži slučaj, preuzima njegov otac Constantino (Ledda). On je i naš narator, a narator u trileru je sam po sebi štaka, posebno ako je naracija preterano literarna i vezana na tok svesti kao što je ovde slučaj (nasleđe izvornog romana u prvom licu). Gavino Ledda je, međutim, i sam pisac, njegova autobiografska knjiga Padre Padrone je pretočena u jedan od najpoznatijih filmova braće Taviani, pa se kroz tekst probija izuzetno samouvereno.

Kako to obično biva, istraga i naracija otvaraju put u »flashback« strukturu u kojoj Constantino pokušava da uz puno digresija uvijeno objasni policiji, ali i gledaocima, kako je uopšte do požara došlo. Za početak tu je svetonazorski sukob oca i sina: Constantino je seljak i pastir, a Mario je konobar u Berlinu sa biznis-idejom da od njihove farme napravi Meku seoskog turizma. Pitanje je koliko je ta ideja zapravo njegova, a koliko je za nju odgovorna njegova supruga Grete (König), lepa, ali zastrašujuća plavuša čelične volje kojoj je teško reći »ne«. Naravno, seoski turizam na Sardiniji (a u pitanju su kasne 90-te kada su te stvari tek počinjale da se omasovljavaju) nije njena jedina želja, što dalje truje odnose između oca i sina.

U nizu poglavlja verovatno preuzetih iz romana uz manje ili veće izmene, otkrivamo bizarne tajne koje se skrivaju ispod površine priče o uspehu i koje mogu poslužiti kao razlog za požar koji je verovatno podmetnut. Ta struktura teško da može da zaustavi rasplinjavanje priče i njeno utapanje u inflaciji bizarnosti, čime se pokazuje da je transfer s papira bio suviše direktan i stoga nimalo gladak. Mereu, pak, uspeva da ga nekako izvede i da ga vizuelizira u kombinaciji plavo-sivo-smeđih tonova kiše i blata »sadašnjeg« trenutka i življih boja »bolje« prošlosti, sunca, leta i noćne pastoralne idile osvetljene bakljama. Gluma je isto na visokom nivou, detaljna i posvećena, s poštovanjem koje glumci osećaju prema likovima, pa se i na tom nivou vidi Mereuov angažman na portretiranju realne slike Sardinije, turizma i sudara svetova koji dovodi do tragedije.