Till

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sudbina Emeta Tila je tragična i potresna. Ovaj afroamerički četrnaestogodišnji momčić iz Čikaga otišao je u posetu familiji u Misisipiju u leto 1955. da bi tamo, tri dana po dolasku bio linčovan od strane lokalnih belaca. Njegov „krimen“ je bio do sada još uvek neutvrđeno nepristojno ponašanje prema Kerolin Brajant, kćeri lokalnog belog trgovca i moćnika. Možda je u pitanju bila sitna krađa, možda običan momački bezobrazluk, možda neukusno udvaranje, ali su Kerolin, njen brat i njegovi prijatelji sami sebi, a kasnije i na sudu, složili priču o pokušaju silovanja, pa za zločin niko nije bio osuđen. Sve to se događalo u „zanimljiva vremena“ borbe Afroamerikanaca za građanska prava, pa je slučaj dobro publikovan i voljom i trudom tadašnjih i kasnijih aktivista ponovo otvaran i držan živim u kolektivnom pamćenju.

Film Till nigerijsko-američke autorice Činonje Čukvu prati sam taj slučaj, ali više od toga borbu njegove majke za pravdu koju, makar inicijalno, nije dobila. Film je premijeru imao u Sjedinjenim Državama prošle jeseni, u sezoni nagrada je razmatran za neke od njih, a prikazan je i na beogradskom Festu.

U prvoj trećini filma, scenario koji su sa Čukvu napisali producenti Majkl Rajli i Kit Bošamp izmenjuje perspektive između majke Memi Til-Mobli (Denijel Dedvajler) i sina Emeta zvanog Bobo (Džejlin Hol). Pre nego što ga otpravi na put, ona mu daje savete i uputstva kako se na Jugu ponašati jer tamo vrede neka drugačija pravila od onih u Čikagu, pa se od tamnoputih očekuje poslušnost i pognuta glava. Bobo je, kao i svaki mladi mangup, ne sluša i samo pokušava da je skine s dnevnog reda ne bi li uživao u letu provedenom u polju sa svojim rođacima.

Uvod u kobni događaj prikazan je pomalo konfuzno, jer sled događaja zapravo nikada nije utvrđen. Bobo se nešto mangupirao u radnji, što je Kerolin (Hejli Benet) razbesnelo, pa je izašla za njim, a on je zazviždao. Dok je ona otišla po pištolj, Bobo je, zajedno s rođacima i prijateljima pobegao. Iste večeri ga je belačka rulja pokupila iz kuće, a rođaci nisu mogli da ga zaštite. Sama scena linča snimljena je efektno, u jednom dugom, slabo osvetljenom kadru iz daljine, a sugestijom postiže ono što otvorenim pristupom ne bi mogla.

Film dalje prati majku, njenu tugu i bes, te njenu potragu za istinom i pravdom. To vidimo kroz njen odnos sa njenim drugim mužem (Šon Patrik Tomas), s roditeljima (vrlo dobri Frenki Faizon i pomalo potrošena Vupi Goldberg), s rođacima s Juga i sa aktivistima koji joj pomažu i slučaj stavljaju u širi kontekst sistematskog i ozakonjenog rasizma. Suđenje kao kulminacija, međutim, nije nikakav trijumf, već potvrda da će borba biti duga i mučna.

Sama tematika filma dovoljno je snažna i relevantna, kako onda, tako i danas, da bi se mogla razumeti određena doza sentimentalnosti u tonu koji Čukvu uspostavlja. Problem, međutim, predstavlja konstantno povišeni emocionalni registar na kojem režiserka insistira, a koji ovaj „biopik“ okreće u smeru melodrame i dovodi do, a često i preko ruba patetike. To se ipak može još i odbraniti činjenicom da je ovo film s društvenom agendom, namenjen senzibilizaciji publike pre nego uverljivom opisivanju događaja i odnosa, pa se onda taj pojačani registar može uzeti kao stilska figura.

Činonje Čukvu, opet, zna da zabriljira tamo gde se to ne očekuje, upravo u onim tihim momentima neprijatnih tišina i shvatanja. To je dokazala u svom prethodnom filmu, intimistički intoniranoj studiji smrtne kazne Clemency (2019). U Till isto koristi nekoliko takvih momenata, savršeno usmeravajući glumicu Denijel Dedvajler do najbolje uloge u dosadašnjoj karijeri. Šteta je jedino što tih momenata nema više, odnosno što Čukvu nema poverenja u svoju publiku, pa pokušava da joj „nacrta“ ono što bi publika zajedno s likovima mogla i sama da shvati.