Marlowe

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Verovatno ne postoji upečatljivije oličenje „okorelog noar-detektiva“ nego što je to Filip Marlou. Ovaj ikonički lik, originalno kreacija pisca Rejmonda Čendlera za njegove kratke priče i romane, ne samo da je odolevao vremenu i s lakoćom prelazio u druge medije (na radio, televiziju, film, pa čak i u pozorište), nego su ga „u usta“, odnosno „u pero“ uzimali i drugi pisci, sa licencom ili bez nje.

Marloua su na filmu igrali glumci-velikani. Hamfri Bogart je postavio zlatni standard u Hoksovom The Big Sleep (1946), a igrali su ga još i Robert i Džordž Montgomeri, Džejms Garner, Džordž Sanders i brojni drugi. Robert Mičam ga je odigrao dva puta, oba puta pod stare dane, i to pod palicom različitih reditelja, Dika Ričardsa u Farewell My Lovely (1975) i Majkla Vinera u The Big Sleep (1978), a temeljno modernizovani, napušeni i osunčani obol dao mu je i Eliot Guld u The Long Goodbye (1973) kod Roberta Altmana na vrhuncu Novog Holivuda.

O nekim drugim filmskim „noar“ detektivima i glumcima koji su ih odigrali ne bi bilo dovoljno mesta da se piše, a u svakom od njih se može naći barem delić Marloua. Jer Marlou je stvarno tolika faca.

Na papiru deluje uzbudljivo da se za najnoviju varijantu, doduše nastalu po romanu van „kanona“, napisanom od strane Džejmsa Benvila pod pseudonimom Bendžamin Blek 65 godina nakon Čendlerove smrti, da je novo čitanje Marloua režirao Nil Džordan, a glavnog junaka odigrao Liam Nison. Dvojica majstora svojih zanata i zemljaka (obojica su Irci) sarađivala su, veoma uspešno, na filmu Michael Collins koji nekako „pada“ u najplodniji period za obojicu. Džordan se pre toga upisao u panteon s The Crying Game i dobio status „bankabilnog“ reditelja s The Interview with a Vampire, a Nison je tada bio još sveže u pamćenju po ulozi Oskara Šindlera kod Spilberga u Schindler‘s List, e da bi posle toga igrao istorijske, epske i fantazijske junake još neko vreme, pa onda svoju karijeru pod stare dane skrenuo u smeru „akcijanja“ od prvog filma Taken nadalje.

Nisonu na ovom mestu treba odati priznanje da je tim potezom uspostavio novi pod-žanr i glumačku praksu da se glumci opšte prakse, pa čak i dramski, kada im „zvezda usahne“, okrenu akcionim filmovima, ali je sam rodonačelnik upao u štanc koji ga je doveo do toga da krajem prošle i početkom ove decenije dominira u januarskom „treš“ terminu. Ni Džordanova zvezda već par decenija nije u punom sjaju, a u međuvremenu je postao sinonim za pomalo staromodne „light“-verzije fantazija, misterija i horora. Obojici je, dakle, film Marlowe predstavljao priliku za iskupljenje i povratak na velika vrata.

Ali, ne smemo zaboraviti ni faktor vremena i ukusa publike koji se stalno menja, a u čemu stradaju stari, tradicionalni žanrovi koji u svom izvornom obliku imaju vrlo malo preživelih i aktivnih poklonika. Film-noar jedan je od tih žanrova, a revizije i nadogradnje koje je pretrpeo u periodu Novog Holivuda, erotizacije krajem 80-ih i tokom 90-ih, i začinjavanja evropskim, afričkim ili latinoameričkim aromama u novom milenijumu možda nisu dovoljne da ga održe u životu za publiku iz generacije kojoj su detektivi jednako strani kao i kauboji. Uostalom, i veliki Brajan de Palma je upravo s „noarom“ The Black Dhalia počeo da pada u nemilost filmske industrije, a krivicu za neuspeh je, možda sasvim opravdano, svalio na publiku koja više ne zna da gleda filmove i uživa u njima.

Sam film Marlowe je tipičan detektivski „noar“ nastanjen tipičnim „noar“ tipovima (osramoćeni detektiv s lošim navikama, fatalna žena ili nekoliko njih, sumnjivi gangsteri u sprezi s tajkunima, žene u nevolji i slično) smešten u Los Anđeles (kao „predgrađe Holivuda“) krajem 30-ih godina prošlog veka, dakle pred sam rat. Prohibicija je ružna uspomena, pa se pije kao nikada ranije, a finansijska kriza još uvek odjekuje, iako se svi prave da te odjeke ne čuju, dok se iz daljine približava ratna grmljavina. U tom svetu, bivšeg policajca Filipa Marloua (Nison) unajmljuje lepa i bogata naslednica, gospođa Kevendiš (Dajen Kruger) sa zadatkom da pronađe njenog nestalog ljubavnika Nika Petersona, što je diskretnije moguće.

Problem je, međutim, što Niko, inače rekviziter u Pacifik Studiju u Holivudu, možda više nije među živima jer ga je, navodno, pred jednim klubom pokosio auto. Kler Kevendiš, pak, tvrdi da ga je videla jednom na ulici posle toga, ali nije stigla da mu se obrati. Međutim, misterija Nikovog nestanka i možda ubistva nepoznatog čoveka se ubrzo razvija u, čini se, kompleksnu shemu koja uključuje vlasnika kluba Hensona (Deni Hjuston) upitnih moralnih načela, Nikovu polu-sestru Lin (Daniela Melhior), glavnog uvoznika „meksičkog praha“ Hendriksa (Alan Kaming), njegovog krupnog vozača Sedrika (Adevale Akinuoje-Agbadže), Klerinu majku, inače nekadašnju glumicu Doroti (velika Džesika Lang), njenog ljubavnika i budućeg ambasadora u Londonu O‘Rajlija, sam studio Pacifik i nepoznatu ženu po imenu Serena koju, izgleda, svi oni takođe traže. Marlou možda može da se osloni na limitiranu pomoć bivših kolega, ali čini se da niko od njih nije spreman da rizikuje puno toga kako bi celu stvar raščivijao.

Opisani zaplet deluje kao prepisani zaplet (možda s promenjenim imenima) svakog drugog „noar“-filma, uz poneku strelicu odapetu prema ondašnjoj ameičkoj politici i ondašnjem stanju stvari u i oko Holivuda. Te mete su, međutim, prilično nepokretne (ostavljene u prošlosti) i stoga lake, pa se čini da Džordan i koscenarista mu Vilijam Monahan (a i Benvil u svom romanu) „gađaju“ i nešto u sadašnjosti, ili makar poreklo tog fenomea u prošlosti. Opet, misterija i sistem metafora nisu baš toliko kompleksni koliko bi autori voleli da budu, pa Marlowe dosta zavisi od zanatskih izvedbi pojedinih komponenti.

Džordan to uglavnom rešava gomilajući „noarovske“ klišee, uz tek poneku „revizinističku“ i „neo“-ogradu (primera radi, dobar deo radnje odvija se usred bela dana), toliko da u gledaocima polako počinje da budi sumnju da je reč zapravo o finoj parodiji. Ali šale i poente ne dolaze, pa možemo biti sigurni da se Džordan nije šalio. Opet, dizajn filma je raskošan, zanatski aspekti režije poput kadriranja logični, pa Marlowe prolazi kao film koji može da se gleda.

Na glumačkom planu, čini se da stvari bolje funkcionišu sa glumcima u sporednim ulogama nego sa Nisonom u naslovnoj. Možda je kod njih reč o uglavnom tipskim zadacima koje, recimo, Džesika Lang ili Dajen Kruger mogu da odigraju bez većih problema samom svojom pojavom, dok je prezenca Adevalea Akinouje-Agbadžea jedno od otkrića filma, dok svaki glumac kojem je dodeljena uloga Marloua u nju mora da unese nešto svoje. Bogartu je to bila možda jedna od boljih uloga tog tipa, ali on je itekako bio verziran kao detektiv. Mičam je uneo staračku džangrizavost, a Guld hipijevsku zbunjenost ili nebrigu. Nisonu nije ostalo dosta toga osim jednog od svojih aduta – utisak ljudske pristojnosti koji odaje u svojim dramskim ulogama, uz tek malo gorke ironije i sarkazma u replikama kojima su ga Džordan i Monahan „nahranili“. Štos je da pristojnost tu više ne vrši posao, a sarkazma (kojeg u „nisonijadama“, Nisonovim „akcijadama“ itekako zna da bude) ipak nema dovoljno da bi ova inkarnacija Marloua bila energična i ikonička.

Kada se crta na kraju podvuče, Marlowe nije nužno loš film čije je gledanje bolno, ali nije ni naročito dobar da bi ono bilo esencijalno. Najgore od svega, ma kako bio gledljiv i pratljiv, nije nimalo pamtljiv: iz memorije vetri u sekundi.