Marlowe

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Verovatno ne postoji upečatljivije oličenje „okorelog noar-detektiva“ nego što je to Filip Marlou. Ovaj ikonički lik, originalno kreacija pisca Rejmonda Čendlera za njegove kratke priče i romane, ne samo da je odolevao vremenu i s lakoćom prelazio u druge medije (na radio, televiziju, film, pa čak i u pozorište), nego su ga „u usta“, odnosno „u pero“ uzimali i drugi pisci, sa licencom ili bez nje.

Marloua su na filmu igrali glumci-velikani. Hamfri Bogart je postavio zlatni standard u Hoksovom The Big Sleep (1946), a igrali su ga još i Robert i Džordž Montgomeri, Džejms Garner, Džordž Sanders i brojni drugi. Robert Mičam ga je odigrao dva puta, oba puta pod stare dane, i to pod palicom različitih reditelja, Dika Ričardsa u Farewell My Lovely (1975) i Majkla Vinera u The Big Sleep (1978), a temeljno modernizovani, napušeni i osunčani obol dao mu je i Eliot Guld u The Long Goodbye (1973) kod Roberta Altmana na vrhuncu Novog Holivuda.

O nekim drugim filmskim „noar“ detektivima i glumcima koji su ih odigrali ne bi bilo dovoljno mesta da se piše, a u svakom od njih se može naći barem delić Marloua. Jer Marlou je stvarno tolika faca.

Na papiru deluje uzbudljivo da se za najnoviju varijantu, doduše nastalu po romanu van „kanona“, napisanom od strane Džejmsa Benvila pod pseudonimom Bendžamin Blek 65 godina nakon Čendlerove smrti, da je novo čitanje Marloua režirao Nil Džordan, a glavnog junaka odigrao Liam Nison. Dvojica majstora svojih zanata i zemljaka (obojica su Irci) sarađivala su, veoma uspešno, na filmu Michael Collins koji nekako „pada“ u najplodniji period za obojicu. Džordan se pre toga upisao u panteon s The Crying Game i dobio status „bankabilnog“ reditelja s The Interview with a Vampire, a Nison je tada bio još sveže u pamćenju po ulozi Oskara Šindlera kod Spilberga u Schindler‘s List, e da bi posle toga igrao istorijske, epske i fantazijske junake još neko vreme, pa onda svoju karijeru pod stare dane skrenuo u smeru „akcijanja“ od prvog filma Taken nadalje.

Nisonu na ovom mestu treba odati priznanje da je tim potezom uspostavio novi pod-žanr i glumačku praksu da se glumci opšte prakse, pa čak i dramski, kada im „zvezda usahne“, okrenu akcionim filmovima, ali je sam rodonačelnik upao u štanc koji ga je doveo do toga da krajem prošle i početkom ove decenije dominira u januarskom „treš“ terminu. Ni Džordanova zvezda već par decenija nije u punom sjaju, a u međuvremenu je postao sinonim za pomalo staromodne „light“-verzije fantazija, misterija i horora. Obojici je, dakle, film Marlowe predstavljao priliku za iskupljenje i povratak na velika vrata.

Ali, ne smemo zaboraviti ni faktor vremena i ukusa publike koji se stalno menja, a u čemu stradaju stari, tradicionalni žanrovi koji u svom izvornom obliku imaju vrlo malo preživelih i aktivnih poklonika. Film-noar jedan je od tih žanrova, a revizije i nadogradnje koje je pretrpeo u periodu Novog Holivuda, erotizacije krajem 80-ih i tokom 90-ih, i začinjavanja evropskim, afričkim ili latinoameričkim aromama u novom milenijumu možda nisu dovoljne da ga održe u životu za publiku iz generacije kojoj su detektivi jednako strani kao i kauboji. Uostalom, i veliki Brajan de Palma je upravo s „noarom“ The Black Dhalia počeo da pada u nemilost filmske industrije, a krivicu za neuspeh je, možda sasvim opravdano, svalio na publiku koja više ne zna da gleda filmove i uživa u njima.

Sam film Marlowe je tipičan detektivski „noar“ nastanjen tipičnim „noar“ tipovima (osramoćeni detektiv s lošim navikama, fatalna žena ili nekoliko njih, sumnjivi gangsteri u sprezi s tajkunima, žene u nevolji i slično) smešten u Los Anđeles (kao „predgrađe Holivuda“) krajem 30-ih godina prošlog veka, dakle pred sam rat. Prohibicija je ružna uspomena, pa se pije kao nikada ranije, a finansijska kriza još uvek odjekuje, iako se svi prave da te odjeke ne čuju, dok se iz daljine približava ratna grmljavina. U tom svetu, bivšeg policajca Filipa Marloua (Nison) unajmljuje lepa i bogata naslednica, gospođa Kevendiš (Dajen Kruger) sa zadatkom da pronađe njenog nestalog ljubavnika Nika Petersona, što je diskretnije moguće.

Problem je, međutim, što Niko, inače rekviziter u Pacifik Studiju u Holivudu, možda više nije među živima jer ga je, navodno, pred jednim klubom pokosio auto. Kler Kevendiš, pak, tvrdi da ga je videla jednom na ulici posle toga, ali nije stigla da mu se obrati. Međutim, misterija Nikovog nestanka i možda ubistva nepoznatog čoveka se ubrzo razvija u, čini se, kompleksnu shemu koja uključuje vlasnika kluba Hensona (Deni Hjuston) upitnih moralnih načela, Nikovu polu-sestru Lin (Daniela Melhior), glavnog uvoznika „meksičkog praha“ Hendriksa (Alan Kaming), njegovog krupnog vozača Sedrika (Adevale Akinuoje-Agbadže), Klerinu majku, inače nekadašnju glumicu Doroti (velika Džesika Lang), njenog ljubavnika i budućeg ambasadora u Londonu O‘Rajlija, sam studio Pacifik i nepoznatu ženu po imenu Serena koju, izgleda, svi oni takođe traže. Marlou možda može da se osloni na limitiranu pomoć bivših kolega, ali čini se da niko od njih nije spreman da rizikuje puno toga kako bi celu stvar raščivijao.

Opisani zaplet deluje kao prepisani zaplet (možda s promenjenim imenima) svakog drugog „noar“-filma, uz poneku strelicu odapetu prema ondašnjoj ameičkoj politici i ondašnjem stanju stvari u i oko Holivuda. Te mete su, međutim, prilično nepokretne (ostavljene u prošlosti) i stoga lake, pa se čini da Džordan i koscenarista mu Vilijam Monahan (a i Benvil u svom romanu) „gađaju“ i nešto u sadašnjosti, ili makar poreklo tog fenomea u prošlosti. Opet, misterija i sistem metafora nisu baš toliko kompleksni koliko bi autori voleli da budu, pa Marlowe dosta zavisi od zanatskih izvedbi pojedinih komponenti.

Džordan to uglavnom rešava gomilajući „noarovske“ klišee, uz tek poneku „revizinističku“ i „neo“-ogradu (primera radi, dobar deo radnje odvija se usred bela dana), toliko da u gledaocima polako počinje da budi sumnju da je reč zapravo o finoj parodiji. Ali šale i poente ne dolaze, pa možemo biti sigurni da se Džordan nije šalio. Opet, dizajn filma je raskošan, zanatski aspekti režije poput kadriranja logični, pa Marlowe prolazi kao film koji može da se gleda.

Na glumačkom planu, čini se da stvari bolje funkcionišu sa glumcima u sporednim ulogama nego sa Nisonom u naslovnoj. Možda je kod njih reč o uglavnom tipskim zadacima koje, recimo, Džesika Lang ili Dajen Kruger mogu da odigraju bez većih problema samom svojom pojavom, dok je prezenca Adevalea Akinouje-Agbadžea jedno od otkrića filma, dok svaki glumac kojem je dodeljena uloga Marloua u nju mora da unese nešto svoje. Bogartu je to bila možda jedna od boljih uloga tog tipa, ali on je itekako bio verziran kao detektiv. Mičam je uneo staračku džangrizavost, a Guld hipijevsku zbunjenost ili nebrigu. Nisonu nije ostalo dosta toga osim jednog od svojih aduta – utisak ljudske pristojnosti koji odaje u svojim dramskim ulogama, uz tek malo gorke ironije i sarkazma u replikama kojima su ga Džordan i Monahan „nahranili“. Štos je da pristojnost tu više ne vrši posao, a sarkazma (kojeg u „nisonijadama“, Nisonovim „akcijadama“ itekako zna da bude) ipak nema dovoljno da bi ova inkarnacija Marloua bila energična i ikonička.

Kada se crta na kraju podvuče, Marlowe nije nužno loš film čije je gledanje bolno, ali nije ni naročito dobar da bi ono bilo esencijalno. Najgore od svega, ma kako bio gledljiv i pratljiv, nije nimalo pamtljiv: iz memorije vetri u sekundi.

Greta

kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Čudni su putevi kino-distribucije u Hrvatskoj i regiji (u smislu toga što će u distribuciju ući i kada će ući), barem jednako kao što su čudni pojedini karijerni izbori nekih glumaca i redatelja. "Trash" triler fingiranog retro-ugođaja tako da izgleda kao da za prirodnom konkurencijom kasni tridesetak godina, triler naziva Greta koji se "izvrtio" po platnima u Hrvatskoj, bio bi savršen primjer za prvu tvrdnju kada se uzme u obzir koliko se globalno značajnijih filmova u hrvatskim kinima nikad ne zavrti. Ali, ono što je dodatno začuđujuće je to da je Greta zoran primjer i za drugu tvrdnju, imajući u vidu tko se tu našao ispred kamere, a tko iza. Odgovorno tvrdim da i Neil Jordan kao redatelj i Isabelle Huppert kao glumica zaslužuju i mogu daleko bolje od onoga što su s Gretom dobili prilike pokazati.

Redatelj Neil Jordan suštinski je povezan sa žanrovskim pristupom kinematografiji iako njegova dosadašanja filmografija nije cijela žanrovska. Prvi značajniji uspjeh je, doduše, ostvario sa žanrovskim, fantazijskim filmom Vučja družina (1984). Najviše traga je ostavio u domeni "vampirskog" filma, a njegov Intervju s vampirom (1994) predstavlja kamen-međaš žanra koji implicira vampire ne nužno kao krvožedne monstrume, već ljude sa svojim moralnim i inim dilemama. Isti žanr je pokušao vratiti s tinejdžerske stramputice koja je postala dominantna zbog Sumrak sage u svom prethodnom filmu Byzantium (2012), a u dugačkoj karijeri dotakao se i drugih oblika fantazije, kriminalističkih trilera i trilera osvete, pa i povijesnih spektakala. Jordan, međutim, nerijetko i materijal pogodan za dramu promišlja žanrovski, u atmosferu dodaje napetost, a njegov možda i najbolji film Plačljiva igra (1992) je horor (psihološki, na momente i tjelesni) koliko je i identitetska drama, odnosno drama o promjeni seksualne orijentacije. 

 

Ključna osoba s druge strane kamere, glumica Isabelle Huppert možda nije toliko aktivna na engleskom jeziku, ako izuzmemo festivalske naslov Dolina ljubavi u kojem ona i partner joj Gerard Depardieu engleskim jezikom govore samo kada moraju, i skoro pa gerilski snimljenu ekstravagancu Claireina kamera Hong Sang-sooa. Prethodni naslov tog tipa bio joj je Glasnije od bombi Joachima Triera iz 2015. godine koji ni pored njenog angažmana nije bio sasvim uspio. Međutim, ako se prisjetimo da je njen prvijenac na engleskom jeziku bio u Vratima raja (1980) Michaela Cimina, filmu koji je uništio karijeru svog redatelja, produkcijski studio doveo do bankrota i označio kraj jedne ere u američkoj kinematografiji, možemo zaključiti da velika francuska glumica u američkim i internacionalnim produkcijama jednostavno nije imala sreće iako je davala sve od sebe. S druge strane, to što nije neprestano pred očima anglofone repertoarske kino-publike ne umanjuje njenu glumačku veličinu, jer čak nije ni pretjerano teško braniti tvrdnju da je ona vjerojatno najveća i najbolja živuća svjetska glumica, pa makar sve uloge vrijedne spomena ostvarila u francuskoj ili frankofonoj kinematografiji. Naravno, to znači da ju nisu stigle određene godine, te da radi kvantitete filmskih uloga nije žrtvovala kvalitetu svojih ostvarenja često posežući za vlastitim manirizmima, reciklirajući pomalo ulogu Erike iz Učiteljice klavira (2001) Michaela Hanekea, a pomalo Michele iz Elle (2016) Paula Verhoevena. U svakom slučaju, po ulozi Grete Hideg je nećemo pamtiti iako to možda nije bio ni cilj - čini se da se prekaljena francuska glumica na snimanju dobro zabavljala.

Zabavljati se mogu i gledatelji, ali tek kada pristanu da film gledaju prazne glave, da ne paze na etičke konotacije ili logičke kratke spojeve u prilično loše napisanom scenariju Raya Wrighta čija dosadašnja filmografija broji dva televizijska filma i tri opskurna niskoproračunska horora. Tom i takvom scenariju nije pomogla ni Jordanova dorada, zbog koje su poneki dijalozi tek postali podesni za citiranje na posterima i foršpanima, iako i dalje ostaju s druge strane svake logike.

 

Prije nego što upoznamo naslovnu antagonisticu, vidimo našu bezličnu protagonisticu Frances koja može poslužiti kao arhetip suvremene dobre djevojke: studira u New Yorku gdje je došla iz Bostona, radi kao konobarica u restoranu i imala je toliko sreće da se useli kod svoje bogate i površne prijateljice čije tupe opservacije zauzvrat mora tolerirati. S druge strane, ona nosi dozu tuge i traume u sebi usljed recentne majčine smrti i očeve odluke da nastavi sa svojim životom. Nju, Frances, igra Chloe Grace Moretz koja nije loša glumica kada ima materijal s kojim se može raditi, što dosta često nije slučaj, kao što nije slučaj ni ovdje. Njenu prijateljicu i cimericu Ericu u maniri bezobrazne cure iz B filmova igra Maika Monroe, dosta raznovrsna glumica najpoznatija po ulozi u horor-senzaciji It Follows. Frances upoznaje Gretu naoko slučajno, kada joj po kiši vrati torbu koju je ova zaboravila u vagonu podzemne željeznice. Na prvi pogled, Greta se doima kao tipični primjerak newyorške starije urbane populacije - usamljena udovica europskih korijena sa "žicom" za klasičnu glazbu koja živi sama u prostranom, a svejedno natrpanom dvorišnom stanu. Razloga za uzbunu je sasvim dovoljno: buka koja dolazi iz susjednog stana suviše je ritmična za uobičajene radove, a Gretin poriv da se s mladom djevojkom druži suviše je postojan za obično ponašanje starije gospođe, što naivna Frances ne primjećuje, već joj čak pomaže da izabere psa iz azila koji bi joj pravio društvo. Zaokret za 180 stupnjeva dešava se kad Frances otkrije da torba koju je vratila Greti nije bila jedina, te da na svim torbama stoje cjedulje sa imenom i brojem telefona nalazača, pa Frances posumnja da se u slučaju Grete radi o nekakvoj potencijalno opasnoj patologiji. Tu uviđamo i prvi etički problem, odnosno predrasudu na kojoj se dalji tijek filma razvija: zašto bi, naime, po logici stvari bilo toliko čudno za jednu stariju usamljenu gospođu da se jako želi družiti s mlađim djevojkama, tim prije što je u prošlosti bila učiteljica klavira (tu izbor Isabelle Huppert i njen stil otaljavanja uloge postaju svojevrsni meta-moment) ili joj je makar pokojni muž to bio, pa je navikla na prisustvo mladih u svom domu? Naravno, podmetanje torbi po podzemnoj željeznici je potez očajnika, ali tu se ne mora nužno raditi o monstrumu. No ispostavlja se da je ovdje riječ upravo o tome, kada Greta prvo krene uznemiravati Frances na javnom mjestu, pa potonja krene u svoju istragu i shvati da je Gretina navodno odsutna kći zapravo izvršila samoubojstvo nekoliko godina ranije, u čemu je presudnu ulogu imao majčin odgoj. Naravno, pitanje je trenutka kada će Greta dosađivanje i pasivnu prijetnju zamijeniti za aktivnu i nasilnu, uperenu protiv Frances i svih u njenoj okolici, onako kako to odbijena i povrijeđena starija osoba samo zna... Film tada u svojim najboljim trenucima postaje poligon na kojem će Jordan demonstrirati svoju "žicu" za žanr, minuciozno koristeći mizanscenske detalje koji sada dobijaju prijeteću namjenu, poigravajući se s percepcijom sna i jave i lokalnom mikro-geografijom, što se najbolje ocrtava u jednoj napeto montiranoj sceni u kojoj Greta proganja Ericu, a fotografije šalje uspaničenoj Frances. Također, u igri mučenja i zarobljavanja, Greta se pokazuje kao prilično brutalni psihopat (u čemu Isabelle Huppert kao glumica ponekad neskriveno uživa na distinktivni "trash" način), a u svojoj želji za slobodom joj ni Frances ne ostaje dužna (premda tu "silu" nekako ne vidimo u izvedbi Moretzove). Međutim čini se da u oponašanju naslova poput Fatalne privlačnosti i sličnih, Jordan, a naročito scenarist Wright, odlaze za korak predaleko i da tu nedostaje makar minimalnog ironijskog odmaka. 

Krimen takvog stanja je dvostruki. Prvo logički, jer postupci pojedinih sporednih i epizodnih likova nisu ničim uvjerljivim objašnjeni, pa tako imamo situaciju da navodnom privatnom detektivu kojeg je Francesin otac unajmio na čelu piše "žrtva", što čak djeluje eksploatacijski imajući u vidu da detektiva igra Jordanov veteran Stephen Rea, a da misterij riješi osoba koja za to možda ima jak motiv, ali svakako nema nikakvog operativnog znanja i da ta osoba bude upravo površna Erica. Tu onda dolazimo i do etičkog problema: film, naime, implicira da je Ericin stav, dakle površni, materijalistički, takav da se pod poželjnim društvom podrazumevaju mladi i zgodni ljudi iz sličnih krugova, dok se oni stariji i možda sadržajniji automatski otpisuju kao čudni i prijeteći, jedini ispravan, a da je Francesino inicijalno druženje sa Gretom rezultat njene urođene naivnosti, ali i boli usljed gubitka majke. To samo po sebi ne bi bilo problematično da film ne egzistira u kontekstu milenijalske generacije, poslovično nepovjerljive, često neurotične i istraumatizirane čak i minornim događajima, s tendencijom osjećaja usamljenosti koja se javlja daleko prije starosti.

Byzantium

2012.

režija: Neil Jordan

scenario: Moira Buffini

uloge: Saoirse Ronan, Gemma Arterton, Sam Riley, Daniel Mays, Caleb Landry Jones

Neil Jordan je autor brojnih i različitih filmova, ponekad autor sa snažnim potpisom, a ponekad majstor rediteljskog zanata. Njegov najveći komercijalni uspeh je bio Interview With a Vampire (1994), film koji je izvršio omanju revoluciju u žanru vampirskih filmova i stvorio nove standarde za vampirsku priču: potvrđivanje ili opovrgavanje vampirskih legendi, međusobni odnosi protagonista i politika vampirskih klanova. Vampiri nisu više bili monstrumi iz kasno-romantičarske gothic literature, dobili su ljudske težnje, strasti i slabosti. Revolucija je išla dalje, preko akcionih filmova tipa Blade i Underworld serijala, do Twilight serijala, teenage vampira posutih sjajilom i opterećenih klinačkim ljubavima i do southern gothic televizijske sapunice True Blood. Byzantium pokušava da nas vrati na trag Jordanovog hita, ali previše vremena je prošlo da bi u tome uspeo.

Kao i prethodnik, i Byzantium priča dve paralelne priče, jednu o trenutnim nevoljama majke Clare (Arterton) i kćeri Eleanor (Ronan), koje su pobegle iz prethodnog grada posle dva ubistva. Obe su stare dvestotinjak godina, ne poznaju druge vampire, Clara je prostitutka, a Eleanor je ostala u telu tinejdžerke. U novom okolišu se smeštaju u zatvoreni pansion Byzantium, gde živi Noel (Mays) i gde Clara otvara javnu kuću. Eleanor ide u školu i uspostavlja kontakt sa Frankom (Landry Jones), momkom koji pati od leukemije. Ono što Clara zna, a ne otkriva, je da im je za petama konzervativno (i ekskluzivno muško, naravno) vampirsko bratstvo, od kojih jedino Darvell (Riley) gaji izvesne simpatije za jedine dve vampirice. U seriji flashbackova, koji su kraći nego u Interview, ali zato brojniji, saznajemo ponešto o vampirima, o Clarinim Eleanorinim nedaćama pre nego što su postale vampiri, a i posle toga. Treba primetiti da je Twilight prejak uticaj, i vampiri nisu više bića noći, nego samo i isključivo krvopije. Sa druge strane, revitalizovana je hipoteza o vampirima kao tragičnim stvorenjima, osuđenim na večnost usamljenosti.

Priča je već ispričana nekoliko puta, Neil Jordan sa flashbackovima budi sećanja na Interview With a Vampire, koristeći delom svoju snagu u pripovedanju kostimiranih drama i istorijskih filmova. To što je fabula predvidljiva od Byzantiuma ne pravi besmisleno sranje, naprotiv. Ovde je važna atmosfera i važni su likovi, kako dve glavne junakinje, tako i epizodni. Važan je i intrigantan podtekst filma. Pa krenimo redom: film izgleda prelepo, snimljen u rustičnim tamnim tonovima, začinjenih sa nešto plavih u rasponu od ledenih do tirkiznih i blještavo belih tonova boje. Kamera je čvrsta i sigurna, film ima svoj omer krupnih kadrova i dalekih totala, pomalo podsećajući na Loacha i njegove socijalne drame. Chaos cinema je potpuno izbačen iz ovog filma, nema ni nepodesnih igrarija sa digitalnim formatima, i film vizuelno deluje otmeno, ali nikako zastarelo. CGI efekti su svedeni na minimum (ptice i crvena reka), pa je film otporan na starenje. Nekoliko nasilnih scena predstavljaju vampirski horor začin, ali nisu specijalno nove na tom polju. Muzika podvlači ton filma i sjajno se uklapa u celokupnu atmosferu.

Odnos između dve junakinje zaista podseća na familijarnu dinamiku, obe su oslikane detaljno (izvorni tekst vuče korene iz teatra, što objašnjava akcentuaciju na likovima pre nego na fabuli). Clara je zavodljiva i ima alternativno-droljasti šarm opasne devojke koja je u stanju da se brine za sebe i svoje. Gemma Arterton je pravi dragulj na ekranu i svom liku daje lični pečat. Eleanor je izrazito starmala i svojih 200 i nešto godina oseća kao teret na nejakim plećima. Saoirse Ronan se čini kao pravi izbor za tu ulogu, dovoljno je mlada i ima odgovarajuću moć transformacije. Njeni naslovi u poslednje vreme nagoveštavaju hollywoodsku budućnost. Noel i Frank su čudne ptice, svaki na svoj način. Noel je ostareli mamin dečko, ne naročito sposoban za samostalni život i nostalgičan za boljim vremenima, a vidi se da je njegov pansion, ali i celi gradić na obali, video i bolje dane. Van melodrame, nema puno likova kao što je Frank, mladih i terminalno bolesnih, povučenih, otuđenih i beskrajno tužnih. Frankova namena je da bude srodna duša sa Eleanor, a ne okidač za suze gledalaca. Jedina klišeizirana klika su bratstvo vampira, više nalik morbidnom tajnom društvu nego dekadentima iz romana Anne Rice.

Subtekst filma je izrazito feministički, što je prilično inovativna kombinacija. Muško vampirsko tajno društvo koje prima samo „pristojnu i časnu gospodu“ na rubu smrti je uspela metafora na konzervativizam, bilo patrijarhalne sredine, starih bogataša ili generalno muških klanova i ekipa, gde za žene nema mesta, i gde su one uvek uljezi koje treba izbaciti ili su makar pod lupom i često primorane da se dokazuju muškarcima ili da budu čak i oštrije od njih. Nisam siguran koliko to drži u današnjem svetu, gde smo zamalo dobili amričku predsednicu, gde imamo nemačku kancelarku, gde žene vode velike kompanije i imaju izbor i šanse za karijeru. Scenaristkinji možemo verovati na reč, ili ne, to je naše pravo, ali njen stav i ugao gledanja možemo razumeti, jer ga je izložila dovoljno jasno i argumentirano.

Sve u svemu, Byzantium je osvežavajući film koji pokušava da makar malo vrati vampirske filmove unazad, u vreme pre Twilighta. Druga stvar je originalni kontekst koji ruši američku pop-kulturnu teoriju o vampirima kao horor inačici liberala i stranaca u konzervativnom društvu. Problem nastaje u tome što u pogledu samih vampira Byzantium ne donosi ništa novo, i što bi vampirska tematika možda bila odbojna za odraslije i zahtevnije gledaoce, a tužna i ozbiljna atmosfera mogu biti odbojni za gledaoce koji traže vampirsku zabavu, akcionog ili sapunskog tipa. Byzantium je za mene i moju generaciju osvežavajući retro film koji nas pomalo podseća na Lestata, Louisa i ostale vampire naše mladosti. Problem je što je nas, ostarelih darkera, ipak premalo među današnjom publikom.