Borderlands

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kompjuterske igrice su ovih 40-ak godina bivale konstantno optuživane da kvare omladinu, ali te optužbe nisu uticale na njihovu popularnost i među tom omladinom, a i među starijima. A gde je popularnost, tu i je lova, a gde je lova – tu može biti još love u konverziji s formata na format.

E, sad, dok je relativno lako koristiti film kao bazu za video-igricu (treba samo priču učiniti interaktivnijom), obrnuti postupak je ipak malo zahtevniji. U to smo mogli da se uverimo u nekim ranijim talasima pomame za adaptacijama video-igrica, odakle poreklo vuče i najveći deo treš-opusa Uvea Bola.

Opet, da ne grešimo dušu, verovatno je i filozofija bila takva da se s minimumom uloženih sredstava i (mentalnog) napora brzo i lako izvuče još nešto love na tuđu popularnost po principu grebanja. Stvari su se, makar kad je reč o visokoprofilisanim igricama, ponešto promenile, pa su i njihove adaptacije u druge, manje interaktivne formate poput filmova i serija, zapravo postale ozbiljan posao koji se ozbiljno radi. O kvalitetima pojedinačnih završnih proizvoda nećemo – oni ipak variraju.

U tom svetlu, najnoviji primerak Borderlands, nastao po istoimenom serijalu, ogledni je primer katastrofe na svim nivoima, ali čak ni one zabavne, trešerske na čiji se račun makar možemo svi skupa dobro zezati. Ne, ovo je primer poslovnog poduhvata koji je poveren ljudima koji materiju ne razumeju, čiji su troškovi narasli kombinacijom loše sreće i pogrešnih odluka i koji možda neće „sahraniti“ svoje investitore, ali će ih makar prilično „ugruvati“. Kritika i publika prilično su unisoni u presudi: Borderlands ne valja, a tu se slažu i fanovi igrice i potpuni „ne-igrači“.

Pitanje je zapravo je li u tim uslovima išta i moglo da bude drugačije. Od momenta najave do početka snimanja prošlo je šest godina dok se zaokružio kreativni i produkcijski tim, kao i glumačka postava. Godinu i po dana kasnije, palo je i malo dosnimavanja, ali sa drugim rediteljem jer je Ilaj Rot u to doba snimao Thanksgiving. U isto vreme, scenarista Kreg Mazin je na svoj zahtev skinut sa špice, što je verovatno bio izraz njegovog zadovoljstva time kako su mu „iskasapili“ čedo, odnosno delo.

Ono što smo na kraju dobili je priča o Lilit (Kejt Blančet) koja radi kao lovac na ucenjene glave, a od magnata Atlasa (Edgar Ramirez) je dobila unosan zadatak da spasi njegovu kidnapovanu kćerku Tinu (Ariana Grinblet), a za šta mora da se vrati na svoju rodnu planetu Pandoru. Tamo je, iz neznanih razloga, kao pseudo-vodič i zapravo levo smetalo, čeka robot Kleptrep (glas Džeka Bleka) i njih dvoje uspevaju da lociraju Tinu u „zatočeništvu“ bivšeg plaćenika, a sada lovca na blago Rolanda (Kevin Hart) i njegovog psihotičnog pomoćnika Kriga (Florian Munteanu) s kojima se zapravo skompala.

Kada ih sustigne Atlasova privatna vojska, oni svi zajedno moraju da beže, a svoju potragu za preživljavanjem pokušavaju oplemeniti lovom na blago ili već neku tajnu velike moći koji zapravo želi i Atlas. Put će ih preko „skrovišta“ i šankerice Moksi (Đina Geršon) odvesti do poznavateljke planete i njenih tajni Patriše Tanis (Džejmi Li Kertis) koja je ujedno nekada bila Lilitina pomajka. Dok im opasnost preti i od Atlasovih plaćenika, i od poludelog domaćeg stanovništva udruženog u hordu maskiranih razbojnika, a i od zamki kojima su važne tačke njihove avanture prožete, hoće li naši junaci preživeti i pobediti ili, pak, nastradati?

Od serijala igrica film zapravo preuzima vrlo malo, a to su imena mesta i likova, te generalni utisak derivativnosti koji u igricama smeta mnogo manje nego u filmovima. Izostaje, međutim, onaj angažman koji igrica može da nametne igračima / gledaocima, ali, što je još i važnije, njen duh i atmosfera. Inače zanimljivi i potencijalno ikonički likovi svedeni su na dronove s jednom do dve funkcije, humor se potpuno izgubio, a isto se može i reći i za detalje izgradnje sveta, zbog čega Borderlands deluje kao vrlo nespecifična SF-akcija, nekakav Star Wars za siromašne.

Nije ni izbor glumaca bio najsrećniji, odnosno njihovi dokazani kvaliteti nisu iskorišćeni. Ma koliko se trudila, a trudi se do nivoa da „skida“ hod lika iz igrice, Kejt Blančet zapravo nije akciona heroina jer za tako nešto ima suviše jako izgrađenu auru prefinjenosti. Kevin Hart je potpuni promašaj kao vojničina bez komičnog „ugla“, dok se komičnost malog robota Kleptrepa i potencijal Džeka Bleka potpuno distorzira jer on u filmu, za razliku od igrice, nije dovoljno iritantan da na tome ubire poene. Iritantna je, doduše, Ariana Grinblat kao Tina, ali ne komično i, reklo bi se, čak niti ni namerno, koliko u nedostatku ideja kako s njene, tako i s Rotove strane, kako liku prići. Đina Geršon je protraćena u kratkoj epizodi, a Džejmi Li Kertis je zarobljena s likom koji praktično služi da čita fiktivnu „vikipediju“.

Scenario je, rekosmo već, prilično „frankenštajnski“, a ni Rotova režija tu ne pomaže, posebno u akcionim scenama koje bi trebalo da su njegov „forte“. Koreografija tih scena je takva da se u njima čak i ne može naslutiti nekakva interna „topografija“, a izbor muzičke za pratnje za njih je stereotipan da ne može biti stereotipniji. Opet, nisu ni Rot, ni Tim Miler koji ga je na dosnimavanjima zamenio, jedini krivci, budući da montažeri Džulijan Klark i Evan Henke vode neku svoju, nama smrtnicima nedokučivu politiku šta će i na kom mestu „seći“.

Kada se tome dodaju posve generički vizuelni efekti koji se ne uklapaju s glavnim dizajnerskim adutima filma („used future“ koncept kao u Star Wars serijalu i distopijski šmek nalik na Mad Max: Fury Road), Borderlands deluje naprosto sklepano i to prilično nevešto. Čini se da filmu preostaje tek jedan kvalitet: gledaoca ne muči predugo, sve je gotovo za nekih 100 minuta.