Phil Spector

godina 2013.

scenario i režija: David Mamet

uloge: Al Pacino, Helen Mirren, Jefrey Tambor

Obično ne pišem kritike za televizijske filmove i to sa dobrim razlogom. Televizijski filmovi su jedna potpuno drugačija industrija od bioskopskih, njihov pristup je bliži cormanovskom nickle and dime pristupu, ali bez namerne trashy estetike. Televizijski filmovi se snimaju radi punjenja rupe u programskoj shemi, prodaje drugim televizijama, budžeti su mizerni, autorska ekipa je najčešće ili početnička ili rutinerska, retko kad se u televizijskoj produkciji pojavljuju poznata filmska imena, a da nisu potpuno islužena. To znači da zapravo nema autorske ambicije i da je sve svedeno na suvi zanat, i to ne vrhunski. Danas se to polako menja, HBO ima običaj da uposli značajna filmska imena na svom serijskom programu, i to po stopi od najmanje jednog projekta godišnje.

Phil Spector je interesantan televizijski film, čak pretenduje na bioskopski kvalitet. Od standardnog TV filma se razlikuje po tri osnova: iza njega stoji veliki autor, scenarista i reditelj David Mamet, majstor za priču i dijalog, kao i za izgradnju svojih likova, koji ne beži od velikih tema i kontroverzi. Nosioci dve glavne uloge su veliki i višestruko nagrađivani glumci Al Pacino i Helen Mirren. I tema nije naročito televizična, nije namenjena celoj familiji, ubistvo Lane Clarkson i suđenje Philu Spectoru je podiglo prilično prašine u američkoj javnosti.

Phil Spector je jedna od značajnijih figura za američku kulturu, praktično je izmislio muzičku industriju u pop i rock obliku, bio je producent raznim grupama (jedna od njih su i The Beatles) i autor je velikog broja pesama koje su izlazile na singlicama. Kada slušate američki evergreen, velika je šansa da je Spector imao veze sa tim, bilo kao pisac, kompozitor, aranžer ili producent. Uz veliki uspeh ide i veliki ego, a uz ego i siguran put prema dnu. Spector je ostario, muzička industrija koju je izmislio ga je pretekla, a on živi od stare slave, podalje od ljudi u zamku koji izgleda kao rekreacija čuvenog Xanadua iz filma Citizen Kane. Spector je ekscentrik, nosi različite perike, zaljubljenik je u oružje i incidentna, nadasve neprijatna ličnost. Igra ga Al Pacino u svojoj standardnoj ulozi, najviše koristeći glas i nastup egomanijaka. Pacino uspeva da pogodi jednu od najtežih glumačkih finesa, da njegov lik „zna“ nešto što mi ne znamo i nismo sigurni.

Njegova partnerka je Helen Mirren kao advokatica Linda Kenney Baden, osoba koja u početku nevoljno prihvata slučaj, misleći da nema šanse protiv medijske osude i glasa naroda, da bi se kasnije transformisala prvo u heroja profesije posvećenog slučaju i klijentu, i na kraju u nekoga ko veruje da Spector nije kriv. Njeno fizičko stanje kroz film se pogoršava, njene strategije stalno variraju i čini se da je u pitanju sizifov posao.

To nije slučajno, Spectorov slučaj je, čini se, presuđen i pre nego što je suđenje počelo, jer američka javnost generalno ne voli frikove. Istina je, međutim, malo komplikovanija od jednostavnih predrasuda, psihologije gomile koja bi htela da Pedro visi, bilo da je Pedro kriv ili ne. Dokazi protiv Spectora su traljavi ili u najboljem slučaju posredni. Lana Clarkson je ustreljena iz ugla koji jasno pokazuje na samoubistvo ili nesreću, tragovi krvi na Spectorovom sakou potvrđuju da on nije pucao iz neposredne blizine, njegovo fizičko stanje pokazuje da nije sposoban da pregizno gađa iz daljine, pogotovo iz tako čudnog ugla. Svedočenje njegovog vozača je diskutabilno, vozač je jako slabo znao engleski, što se vidi iz komunikacije sa policijom, tako da je moguće da je krivo razumeo šta mu je Spector rekao. Ono što Spectora u startu osuđuje na vešala je njegov karakter, nesimpatičnost, pijanstvo, arogancija i incidenti iz prošlosti. Njegov problem je što ne može da se iskontroliše niti na kratko vreme, ne bi li porotnicima pokazao ono što oni žele da vide u ljudima. Mediji, svetina i sve arbitrarne sudske odluke su protiv njega.

Film je procesni triler, i to triler nekoliko procesa, sudskog, Spectorovog misaonog, koji objašnjava njegovu genezu kao čudaka i procesa transformacije njegove advokatice. Usput se ovlaš dotičemo nekoliko procesa funkcionisanja masmedijskog društva i celebrity kulture. Spector objašnjava ko je bila Lana Clarkson, lepotica koja je došla da uspe u životu, ali se preračunala i nije se povukla na vreme, da bi završila kao „noćna mora hollywoodskih snova“, konobarica i bivša zvezda koje se mediji sete samo kroz „gde su i šta rade“ rubrike. Spector nudi jednostavno rešenje, trebala je da se uda sa manje od 30 godina, dok je još mogla, i da se dostojanstveno rastane od slave, situirana i bez psihičkih oboljenja. Mamet pametno počinje film sa upozorenjem da je u pitanju fikcija, da nije zasnovan na stvarnim događajima, nego je samo hipoteza o stvarnom slučaju i njegovim akterima. Film završava sa advokatskom mudrošću da je dovoljno samo dokazati osnovanu sumnju u stvarnu verziju događaja. Ne treba spominjati, ali i Spectorova i porodica Lane Clarkson su film označili kao tendenciozan.

I film u tome uspeva. Moguće ga je gledati kao i svaki procesni film, ili biopic. Ono što mu se može zameriti je da ne donosi onoliko koliko obećava sa velikim glumcima i Mametom kao rediteljem. Dok su glumci na zahtevanom nivou, Mamet je inhibiran, kako u scenariju, tako i u režiji. Nema vrcavih dijaloga u kojima se raspravljaju životne filozofije likova, oni sve svoje govore ili kroz jako „upeglane“ dijaloge ili kroz monologe. Fali Mametovskog stila, a reditelju očito ne paše suvi realizam i dokumentarizam u pokušaju. Uostalom, Mametov pad ne bi trebalo da čudi, budući da je pod stare dane okrenuo svoju društvenu filozofiju za 180 stepeni. Šteta.