For Ellen

godina: 2012.

scenario i režija: So Yong Kim

uloge: Paul Dano, Jon Heder, Margarita Levieva, Shaylena Mandigo, Jena Malone

U centru filma For Ellen se nalazi Joby Taylor (Dano), prototip luzera. Prvo ga vidimo u neko rano jutro u autu kako se vozi po zavejanom putu. Ima istanjenu, iskrzanu nešto dužu kosu ofarbanu u tamniju nijansu, tanku bradicu, naušnice, uske farmerice, kožnu jaknu i novčanik vezan na lančinu. Rockerski izgled mu stoji kao kontakt sa sopstvenom, valjda boljom i veselijom prošlošću. Ostareli rockeri postoje dve vrste: jedni su uspešni ljudi, da li u muzici ili u nečemu drugom, a rockerski imidž im je izjava; drugi su naprosto ostareli rockeri, muzičari koji se nisu probili i neodrasli muškarci kojima je „pobuna“ pokriće za neuspeh. Joby je iz druge grupe, jako tužan prizor.

On ide da na razgovor o finalizaciji razvoda sa ženom Claire (Levieva), u prisustvu dvojice advokata. Jobijev advokat Fred Butler (Heder) je mlad i neiskusan, za verovati je i da ne naplaćuje mnogo, a da mu je klijent kao Joby vrhunac trenutnih mogućnosti. Claire ima iskusnijeg advokata, rutinera. Cilj rasprave je da par ne ode na sud, jer Joby ima slabe šanse, a ni Claire se ne bi gnjavila sa suđenjem. Joby treba da se odrekne starateljstva nad kćerkom Ellen (debitantkinja Shaylena Mandigo), koju nije ni pošteno video, a Claire bi ga rado isplatila za polovinu njihove zajedničke kuće. Ako odu na sud, Joby će verovatno izgubiti, jer nije plaćao rate kredita, nije slao ni alimentaciju ni novac za Ellen. Ipak, Jobiju se ne sviđa takav odnos snaga, i on bi rado „izgurao“ povoljniji deal.

Joby, tužan kakav već jeste, je primer onog rockerskog stereotipa o polupismenom, neelokventnom glupanu koji se muči sa sastavljanjem rečenica ili čitanjem teksta dužeg od članka u tabloidima. Imidž lošeg momka prestaje da bude sexy kada momak postane sredovečan, a ne promeni modus operandi. Joby možda iskreno veruje da je proboj iza ugla, da samo treba pričekati... Iz telefonskog razgovora se vidi da mu se band raspada, a da je on najverovatnije višak u njemu. Uspeha, znači, nema nigde na vidiku, a Joby baš i ne zna šta bi radio, jer se usmerio na (rizičan) izbor da bude rock muzičar po svaku cenu.

For Ellen nije bajka, zapravo je više horor-priča o starenju bez razvijanja. Joby je na prekretnici, ali zapravo, kao ni on, ni mi kao gledaoci ne vidimo kuda bi on mogao dalje. Nekoliko scena je sjajno, recimo na večeri kod Butlera i njegove majke, koja Jobija analizira kao neku barabu koju njen sin dovede kući, recimo u srednjoškolskom periodu. Joby daje sve od sebe da deluje normalno, ali mu ne uspeva. To se nastavlja sa scenom u baru u kojoj vidimo Jobija u pravom svetlu: kao da je ostao na nivou tinejdžera. Scena sa sa ubedljivo najviše naboja je scena sa Ellen, u kojoj Joby ne zna kako biti otac, čak ni kako komunicirati sa detetom. Ellen je predstavljena kao neopisivo slatka mala pametnica i odmah kuži da njen tata nije baš mnogo bistar, i nije baš mnogo odrastao, pa sa njim razgovara kao sa nekim tužnim, samim napuštenim dečakom.

Sjajni aspekti filma dolaze iz glume, Dano je odigrao svoju do sada najbolju ulogu (da, pogledao sam There Will Be Blood i Dano je sjajan tamo, ali ovde je čak i bolji) i polako izbija u prvi plan izbora za „hipstersku indie zvezdu trenutka“. Shaylena Mandigo se pokazala kao čudo od deteta, ali ne bih joj prognozirao karijeru. U svakom slučaju, ima potencijala za napredak uz nekoliko dobrih prilika i puno učenja. Pozitivno je što nije pod nekakvom lupom publike i kritike, pa nema suvišnog pritiska. Levieva i Heder su dobro iskoristili vreme na ekranu, posebno Heder koji je ostvario izbalansiranu ulogu kao provincijski advokat bez šansi za veliku karijeru. Jena Malone kao Jobijeva nova devojka ima jako mali manevarski prostor, pa je i njeno ostvarenje samo pristojno, u granici uloge.

Ipak, gluma, emotivni naboj i tek načeta socijalna i psihološka priča nisu dovoljni elementi za dobar film. Ni stilizovana kamera u ruci i nekoliko pejzaža hladne pustare ne prave film sami od sebe. Prvi problem je scenario. Priča je donekle zanimljiva, ali nije scenaristički razrađena. Za početak, ne događa se mnogo toga, Dano je često sam u kadru, šeta se, gestikulira, afektira, čačka po mobilnom telefonu... To ima smisla u romanu, gde nam pisac opisuje tok svesti svog junaka, ali u filmu to retko uspeva da bude smisleno. Narator tu ne bi popravio stvari, rešenje je suviše jednostavno i otrcano. Nedopisan scenario je autorica Park pokušala nadomestiti u režiji, i uradila je šta je mogla. Kao bikulturalna osoba, ona se sjajno snalazi i u istočnom i u američkom filmu, njeni filmovi imaju akcenat na emotivnom naboju i univerzalnim ljudskim emocijama. Ipak, kraj u stilu Five Easy Pieces je pogrešan koliko je i otrcan. Naprosto, ne odašilje istu poruku.

For Ellen je vizuelno atraktivan, osećajan i sjajno odglumljen film na veoma klimavim osnovama. U pojedinim delovima i scenama maestralan, ali u celini dosta slabiji. Svejedno ga treba pogledati, pre svega u filmsko-edukativne svrhe.