The Bronze

2015.

režija: Bryan Buckley

scenario: Melissa Rauch, Winston Rauch

uloge: Melissa Rauch, Gary Cole, Thomas Middleditch, Sebastian Stan, Cecily Strong, Haley Lu Richardson

Iskreno, volim olimpijadu kao pojavu. Nije li genijalno jednom u 4 godine pogledati i poneki sport koji inače ne stignemo ispratiti? Možda otkrijemo ljubav prema jedrenju, softballu, streljaštvu, streličarstvu, preponskom jahanju, a možda se podsetimo i onih sportova koje poznajemo, ali nemamo često prilike da ih gledamo jer ih van olimpijade retko ulovimo na televiziji. Recimo, do Ria nisam imao pojma da su Amerikanke potpuno preuzele primat u ženskoj gimnastici od Ruskinja i Kineskinja.

A gimnastika, olimpijska ili ne, vrlo je filmičan sport. Posebno ženska. Poetična je, akrobatski atraktivna, nije teško snimiti je i da se potpuno prirodno složiti u montažnu sekvencu sa muzikom. A i moralni bagaž ovog sporta u moderna vremena je ogroman: do pre možda 10-ak godina, gimnastikom su se u ženskoj konkurenciji na najvišem nivou bavile devojčice pre puberteta, što je rezultiralo nepravilnim telesnim razvojem i zdravstvenim problemima kasnije u životu. Da, film o gimnastici, ličnim nedostacima (usled životnog stila) i “penziji” jedne islužene olimpijke bi bio dobra ideja za sportsku dramu...

The Bronze to jednostavno nije, premda obećava. Hope Ann Gregory (Rauch) je pod akutnom povredom i teškim naporom osvojila treće mesto na olimpijadi pre 12 godina (inspirirano stvarnim slučajem Kerri Strug u Atlanti 1996. godine), ali je morala okončati svoju karijeru. Od tada živi od stare slave, toliko da će dobiti džabe klopu i piće u svom gradiću u kojem ima i rezervirano parking-mesto. Novca je odavno ponestalo, pa Hope cedi svog oca (Cole), skromnog poštara i provaljuje u njegov službeni auto i krade novac iz čestitki. O poslu i ne pomišlja, jer sebe vidi kao princezu, zvezdu, heroja nacije i spremna je da se posvađa sa svakim koji joj pokuša napraviti “reality check”. Da, ona je jedna od onih...

Šansa za nešto novca i ličnog razvoja joj se nudi kada joj njena bivša instruktorka ostavi pola miliona, pod uslovom da pro bono trenira i na olimpijadu odvede njenu novu štićenicu Maggie (Richardson) čija samohrana majka ne može da plaća skupi trening. Isprva okleva da svoje mesto kraljice u gradu prepusti nekom drugom, pa nesrećnu Maggie deblja lošom hranom, uči da psuje i flertuje s dečkima, ali dodatna eksterna motivacija se javlja u vidu glavnog olimpijskog trenera Lancea (Stan), Hopeinog bivšeg jednokratnog frajera. Ako u miks dodamo još i “ljubavni interes”, momka iz teretane sa tikovima kojeg ona zove Twitchy (Middleditch), jasno nam je da je za Hope to put iskupljenja, sportskog i ljudskog.

Ako vam ovo zvuči kao sinopsis za indie ili još izvesnije “Hallmark” film, u pravu ste: ovakvih filmskih premijera je koš i još na Sundanceu i Tribeci i takav štanc je ona druga strana medalje indie filma. Nakon festivalske premijere i najčešće ravnodušno-mlakih reakcija kritike, ovakvi filmovi odlaze u kratku distribuciju i dugi zaborav. Ne zato što su loši, nego zato što su isti, čak i kad su dobro odglumljeni ili pokušavaju da budu “quirky”. Šablon ostaje šablon.

Jedan od iritantnijih dodataka na taj šablon je insistiranje na pokušajima humora po svaku cenu, a bez rezultata. To je po pravilu izveštačeno, često vulgarno (ne mešati sa “provokativno”) i po pravilu nikad smešno. Ovde to dolazi direktno od glavne glumice i ko-scenaristkinje Melisse Rauch koja pokušava da osrednje do loše štoseve iz svojih stand-up početaka prenese na film, a to jednostavno ne ide. Lako je stand-up personu sa sve piskavim glasom, prenaglašenom seksualnom frustracijom i čime već prebaciti na televiziju, u sitcom (Rauchova je deo stalne postave serije The Big Bang Theory koja nikako da se završi), ali ne i na film. Zapravo, The Bronze ima toliko humornih “sokova” i pronicljivosti za kratak film, ne i za 100 minuta.

Mislim, pogledajte samo Twitchyja kao lik. Potpuno je nepotreban za priču, samo dodaje minutažu. Dobro, ljubavni interes za ljubavni interes, to je uvek narativna “štaka”. I to da je po karakteru poptuno različit od protagonistkinje je stari, provereni štos. Ali, ljudi moji, nije mi jasno ko misli da je smešno upariti hiper-seksualiziranu kučku koja psuje sa devcem koji ima tikove i “čuva se za brak”, taj je u problemu. Na stranu što su takvi likovi nezamislivi u XXI stoleću, čak i ako pod nekim kamenom postoje, to nije smešno: oni su jedni od onih koji bacaju bombe na klinike za abortuse.

Ima u filmu, međutim, jedna scena zbog koje ga se isplati pogledati. Scena je ljigavo-manipulativno-seksualne prirode i prilično štrči od ostatka filma. Akteri su Hope i Lance, dakle, oboje bivši gimnastičari. Ne, scena nije napaljiva, čak ni erotična koliko je bizarna: seks izgleda kao gimnastička vežba, a hotelski nameštaj kao sprave. Ako ste zamišljali kako izgleda seks među gimanstičarima, to verovatno nije odgovor na vaše pitanje. Ali je svejedno solidan komad bizarluka.