The Seven Five

2014.

autor: Tiller Russell

Lopovi i žandari su fascinacija od malih nogu. Radi se o najjednostavnijoj personifikaciji dobra i zla, te njihove međusobne borbe. Kada smo mali, navijamo za “dobre žandare”, u nešto starijoj, klinačkoj dobi postajemo fascinirani kriminalcima, valjda zato što naš mozak pojmi jedino ono materijalno, a zločin se često isplati. Već od tinejdžerske dobi važno je samo šta je zanimljivo, dobijamo osećaj za nijanse umesto crno-bele slike, pa “dobro” i “zlo” gube svoje uporište u našoj percepciji realnosti.

 Tada na filmskom planu otkrivamo Coppolu (ko nije pogledao maraton Kuma odjednom, taj kao da nije živeo), Scorsesea, De Palmu, Lumeta, Tarantina, Abela Ferraru... Svađamo se je li prvi Kum bolji ili je to ipak drugi (trećeg poštujemo manje ili više samo zbog imena), obožavamo Casino i Goodfellas, Serpica, Dog Day Afternoon, Scarface, Carlito’s Way, King of New York, Bad Lieutenant, Prince of the City, Pulp Fiction, Reservoir Dogs. Nije tu stvar ni kosmičke pravde ni krvi, prava napetost nastaje iz uverljivosti postavke. U nekim okolnostima, svi ti policajci ili kriminalci smo mogli biti mi.

Šta će se desiti ako vam kažem da je novi ultimativni “badass” u svetu filma Mike Dowd, ujedno i policajac i kriminalac, čovek koji je žario i palio Brooklynom dve decenije pre nego što je džentrifikacija tamo stigla, kada su kokain i crack bili izuzetno tražena roba? On se može meriti jedino sa Ferrarinim zlim poručnikom po količini konzumirane droge, zloupotrebi moći i beskrupuloznosti, jer ga s jedne strane drži apsolutno odsustvo morala, a sa druge “plavo bratstvo” u kojem se ne cinkari. Taj čovek je godinama imao “deal” sa dilerima, od lokalnih dominikanskih momaka do krupnih Latinosa preko mora, sitnu boraniju je, kao i svaki dobar loš pandur, mlatio i potkradao, krupnim ribama je bio na platnom spisku. Hobotnica koju je on uspostavio je obuhvatala skoro celu stanicu, naslovnu 75. u brooklynskom kraju East New York, uključujući i kapetana, a sa partnerom Kennyjem je imao posebne sheme. Međutim, taj tip nije bio neki agent DEA, čak ni detektiv iz odeljenja za narkotike. Bio je običan plavac, “officer”, patroldžija...

I postojao je zapravo, suđeno mu je ranih 90-ih i priznao je sve sa perverznim zadovoljstvom kao kakav Scorseseov narator na suđenju ranih 90-ih koje se bavilo korupcijom u redovima policije. A The Seven Five je dokumentarac i to od one klasične vrste kojem su arhivski snimci suđenja samo okvir, a ostatak filma čine fotografije, situacioni kadrovi i “talking heads”, gomila ljudi koji sede i govore, od samog Mikea u znakovitoj narandžastoj uniformi, preko njegovog partnera Kennyja sa kojim nije imao samo poslovni odnos, nego su se i porodično družili, pa do silnih newyorških policajaca uključujući i unutrašnju kontrolu koja ga je predano lovila, ali ga nije ulovila. Mike i njegova klika su zapravo pali na debilnom dilerskom poslu dalje na Long Islandu, nije ga odao ni raskošni život, ni poroci, koliko izrazito glupi saradnik, diler najnižeg nivoa.

Znamo da dokumentarce po pravilu zanimljivim čini više sadržaj nego realizacija, posebno kad se autor oslanja na statične sagovornike koji sa vremenske distance pričaju svoju (verovatno distorziranu) verziju priče. Ali ovde je došlo do sinergije večite teme policijske korupcije i zloupotrebe službenog položaja i realizacije koja deluje klasično samo na prvi pogled, ali se govorancije sagovornika smenjuju rapidno, u nabijenom tempu sa ostatkom materijala. Za to treba posebno pohvaliti montažere koji materijal slažu sa jednistvenim osećajem za ritam, što samo akcentira iznimno sigurnu Russellovu režiju. Kada uzmemo u obzir i muzičku podlogu klasičnog rocka, jasno nam je ko je bio uzor što se tiče realizacije. The Seven Five se prati napeto kao bilo koja od Scorseseovih epskih kafanskih priča.

Ma koliko to delovalo izlizano, ima nečeg u frazi “stranger than fiction”. Neke stvari ne možemo tek tako izmisliti. Tu ne govorim čak ni o pizdarijama. Mike Dowd je filmski lik sam po sebi, jedan od onih koje bi bilo teško izmisliti. On je pritom i perfektan sagovornik, iskren do kraja, čak i ponosan na svoje eskapade, ma koliko zapravo bio loš i ne-etičan čovek. Međutim, on je pre svega produkt sistema, njegove rigidnosti i nužnog izvrdavanja koje takođe postaje rigidno s vremenom. Biti policajac u Americi, posebno u New Yorku, je zaista nešto posebno. To bratstvo je opevano u filmovima i pop-kulturi. Ovde vidimo njegove loše strane u stvarnom životu i u dokumentarnoj formi.

The Seven Five će vas možda začuditi i naterati da njegove učesnike gledate s nevericom, ali nikad nećete pomisliti da to nije istina. Velika preporuka za krimi-priču kakvu ste možda već gledali, ali joj to dođe kao najjača strana.