Kontinental '25

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nakon što je svojim dokumentarcima, igranim filmovima i hibridima podrobno ispitao grehe prošlosti svoje zemlje, Rumunije, Radu Žude se okrenuo ispitivanju grehova i deluzija u sadašnjosti. Čini se da je tempo čak i nešto pojačao, pa činjenicu da svake godine dobijemo najmanje po jedan njegov dugometražni film sada možemo uzimati skoro zdravo za gotovo. Pretprošle godine, to je bio „magnum opus“ Don‘t Expect Too Much From the End of the World, prošle diptih od jednog dugometražnog eksperimentalnog, Sleep #2, te jednog kolažnog dokumentarca, Eight Postcards from Utopia (ko-režija s Kristijanom Ferenc-Flacom), a ove – Kontinental 25 s kojim je na premijeri na Berlinalu dobio Srebrnog medveda za scenario. U našim krajevima, film je zaigrao na Subversive Festivalu u Zagrebu.

Ako vam se naslov učini nekako poznatim, kao parafraza nečega, u pravu ste. Italijanski neorealista Roberto Roselini snimio je film Europa 51 (1952) u kojem glavna junakinja pokušava da pronađe način da živi s osećajem posredne krivice za nečiju smrt. To je podloga i Žudeovog filma, s time da će nam njena „potraga“ povremeno ići u nepredviđenim humornim i satiričnim smerovima, pritom nam otvarajući oči o „stanju stvari“ u Rumuniji po pitanju gorućih problema društva – klasnog raslojavanja, džentrifikacije, nacionalnih tenzija i ksenofobije.

Pre nego što upoznamo glavnu junakinju, sudsku izvršiteljku Orsolju (Ester Tompa) i njen čin, odnosno „ne-čin“, zbog kojeg je dospela u moralnu dilemu, upoznaćemo „žrtvu“ za čiju će smrt ona biti odgovorna. On je Jon (Gabriel Spahiu), pijanac i beskućnik koji se uselio u podrum zgrade koju nemački investitori planiraju da sruše i na njenom mestu podignu naslovni hotel. Orsolja ima zadatak da ga odatle deložira, što će i pokušati uz pomoć žandarmerije, pritom nesrećniku nudeći opciju da se preseli u crkveno sklonište kojim upravlja njen prijatelj sveštenik. Čini se da je Jon spreman na saradnju, pa mu Orsolja i policija daju nešto vremena da se spakuje, ali dok su oni na kafe-pauzi, Jon izvrši samoubistvo.

Pravno, Orsolja nije ništa kriva, samo je radila svoj posao i još pokušavala da situaciju olakša, ali je osećaj krivice svejedno progoni. Kampanja koju protiv nje koju vode tabloidni mediji bazirana na nacionalnoj osnovi (Orsolja je Mađarica, Jon je nekada bio trofejni sportista koji je za Rumuniju osvajao medalje, a mesto radnje je multietnički Kluž u Transilvaniji) ne pomaže, a ni njen muž ne uspeva da je smiri pre nego što ode s decom na odmor. Zbog toga Orsolja ide da razgovara s koleginicom Dorinom (Oana Mardare) koja nema recept kako da joj pomogne, osim da joj ponudi priliku da donacijom za nevladinu organizaciju s kojom sarađuje „plakne savest“. Orsoljina majka (Anamarija Biluška) se rumunskom nacionalizmu suprotstavlja – mađarskim sve do svađe između njih dve. Sveštenik (Šerban Pavlu), inače čovek preke naravi, može da joj ponudi jedino molitvu. Možda će susret s njenim bivšim učenikom Fredom (Adonis Tanta) doneti iznenađenje, pa makar u formi napijanja, seksa i razmene nacionalističkih viceva, ali to može tek biti ventil za izduvavanje frustracija.

Žudea najčešće povezujemo s apsurdom kojem ne teži toliko svesno, već pre samo notira ono što vidi u spoljnom svetu, kao i sa prokazivanjem skrivenih gadosti, kako na nivou nacije i države, tako i na privatnom, intimnom nivou svojih likova. Kontinental 25 tu nije nikakav izuzetak, već film koji u laganom tempu i sa puno digresija potvrđuje ono što znamo i o Žudeovoj poetici i o rumunskom društvu i pojedincima u njemu iz autorovih prethodnih filmova. Teme su brojne, s jedne na drugu autor skače fluidno, a digresije, šale, svađe i opservacije apsurda koje ubacuje u dijalog ili direktno u kadar kao vizuelni komentar ipak sa sobom ne nose rizik da se film prenaduva i da ga preuzme haos, što je bio slučaj s Don‘t Expect Too Much from the End of the World.

Žudeova režija je jednostavna i pregledna, scene razgovora koje čine poglavlja snimljene su najčešće u po par dugih statičnih kadrova, dok nam između njih autor daje panorame grada, njeogvih ulica, parkova i okoline, a na rubu tih kadrova možemo primetiti određene specifičnosti rumunskog društva u trenutnoj fazi kapitalizma. Istini za volju, Kontinental 25 bi možda mogao da bude i vizuelno raskošniji, ali ta stilizacija bi stajala u koliziji s dokumentarističkim ambicijama koje autor pokazuje snimajući ceo film mobilnim telefonom. Na kraju, možda ovim jednostavnim filmom Radu Žude ne dostiže visine nekih svojih ranijih uradaka, ali reč je ipak o dobrom filmu vrednom pažnje.