Flaskepost fra P / A Conspiracy of Faith

2016.

režija: Hans Petter Moland

scenario: Nikolaj Arcel (prema konceptu Mikkela Norgaarda i romanu Jussija Adler-Olsena)

uloge: Nikolaj Lie Kaas, Fares Fares, Pal Sverre Hagen, Amanda Collin, Soren Pilmark, Jakob Oftebro, Johanne Louise Schmidt

Dobro su se skandinavski trileri i ovoliko održali na filmu: zov televizije je sve primamljiviji kako vreme prolazi, a i nekako je televizija pogodnija za ekranizaciju književnog štanca prisutnog već nekoliko decenija. Vreme je ipak prošlo, filmska publika je zahtevnija od televizijske i “anything goes” nije opcija. Poslednji pokušaji postaju sve beskrvniji, štedljivi u ideji više nego u produkcionim vrednostima. Dok trileri i njihovi autori traže uhlebljenje na televiziji, novi žanrovi poput filmova katastrofe i horora se javljaju kao bioskopska opcija.

Pokušaj da se ta televizijska logika ograničenih produkcionih vrednosti uz koncept prebaci na film u obliku danskog serijala o Odeljenju Q koje se bavi nerešenim slučajevima iz prošlosti delimično je uspela. Prve dve ekranizacije romana Jussija Adler-Olsena finansijski su prošle savršeno, a Fasandraeberne je čak generalno gledano sasvim dobar film. Ulozi za treći nastavak Flaskepost fra P su čak podignuti: budžet od oko 5 miliona dolara, raširen koprodukcioni potencijal i tržište, novi reditelj, norvežanin Hans Petter Moland odgovoran za jedan od poslednjih bljeskova skandinavskog trilera sa crnohumornim Kraftidioten i Pal Sverre Hagen (Kon-Tiki) kao izbor za negativca uz već uhodanu ekipu policajaca. I pored toga, Flaskepost fra P je korak unazad.

Jedan od razloga je štancerska i petparačka (i to ne u smislu kulta) priroda knjige u kojoj je ono neverovatno važnije od motivacije, pa čak po cenu da to ispadne smešno. Ne samo da scenario (koji potpisuje regularni scenarista Nikolaj Arcel) ne radi, nego ne radi skoro ništa. Dinamika među likovima je nikakva (manjkava je i u najsvetlijim trenucima franšize) a Morck (Lie Kaas) je ovde doveden na rub karikature, ponekad i prebačen preko. Njegova interakcija sa šefom Marcusom (Pilmark) i kolegama je mumljava, dok se sa partnerom Saidom (Fares) kontinualno raspravlja o (be)smislu vere.

Postavka sa starim slučajevima otmice dece u čiji se modus sadašnja operacija suviše zgodno uklapa je blesava i naivna i očito namenjena gledaocima sa poremećajem pažnje kojima će jedino psihopata koji ubija decu jedini pritegnuti pažnju. Priča nerazrađena, psihopatina motivacija upitna (ne zbog toga što je psihopata, već zbog toga što se za to traži opravdanje u traumama iz detinjstva), postupci slučajni, toliko da blesavi ispadaju i panduri i on, a naročito glumac Pal Sverre Hagen koji ga igra kako zna i ume, najčešće u čudu. Krajnji rezultat je bliži razvučenoj epizodi neke američke mutave serije tipa Criminal Minds, nego filmu o serijskom ubici, pa makar televizijskom.

Imajući priču i scenario kakav već ima, Moland pokušava da se pokrije čistom kinetičnošću i oslanjanjem na akciju. To ima smisla u nekim razduženim sekvencama gde reditelj vešto gradi napetost, ali se u većini slučajeva svodi na po nekoliko atraktivnih kadrova, recimo iz helikoptera, nek’ se vidi raskoš, pre nego što se vrati na tragove školskog, korektnog, ali neimpozantnog odšljakavanja posla.

Fanovi serijala će Flaskepost fra P pogledati i bez moje preporuke, tako da s te strane nemam brige. Oni koji se nisu do sada uključili, iskreno govoreći, zapravo i ne moraju, naročito na trećem i svakako ne najboljem nastavku. Dodatni razlog za oklevanje je i to da je po prvi put jedna od ekranizacija knjiga o Q Odeljenju podbacila u zaradi na domaćem tržištu, pa se za nastavak ne zna ni ko će ga raditi, ni kada, pa ni to hoće li ga uopšte biti.

Fasandraeberne / The Absent One

2014.

režija. Mikkel Norgaard

scenario: Nikolaj Arcel, Rasmus Heisterberg (po romanu Jussi Adler-Olsena)

uloge: Nikolaj Lie Kaas, Fares Fares, Danica Ćurčić, Pilou Asbaek, David Denick, Soren Pilmark, Johanne Louise Schmidt

Retko kad se dogodi da nastavak bude bolji od prvog filma u nizu. U svojoj kritici za Kvinden i buret, prvi film u serijalu snimljen po motivima romana o Q-odeljenju danske policije za stare slučajeve, naveo sam da je bio suhi prosek i da su autori propustili neke od važnih mogućnosti koje su bile predviđene izvornim romanom, poput karakterizacije likova, naročito glavnih, te razvoja njihovog odnosa. Zapravo, ceo utisak je bio onako više televizijski nego filmski, što se uklapalo u biografije kako autorske ekipe, tako i glumaca.

Drugi film, Fasandraeberne, je bolji. Daleko bolji. Prvi od razloga dolazi iz same knjige: priča je filmičnija, iako ne potpuno i potrebno misteriozna, i samim tim ima više mogućnosti za napinjanje atmosfere. Drugi razlog je to što smo se koliko-toliko već upoznali sa glavnim likovima i njihovom dinamikom, pa nam nedostaci u njihovoj pozadinskoj priči ne smetaju. Autori su se, međutim, potrudili, pa sad imamo bolje, izgrađenije i uverljivije negativce, ma koliko oni i dalje bili tipski likovi. Treći razlog je format filma od skoro dva sata koji je omogućio reditelju da se “razmaše”, napusti televizijski pristup i ubaci nekoliko filmskih, kontekstualnih i liričnih momenata.

Fasandraeberne je pritom primetno oštriji i brutalniji od prethodnog filma, namenjen ozbiljnijoj i filmskijoj publici. Računica im se isplatila: Kvinden i buret je te 2013. godine bio neprikosnoveni hit u danskim bioskopima i pritom prodao više karata nego festivalski o “oscarovski” ambiciozni Jagten, Fasandraeberne je finansijski uspeh podigao na novi nivo i postao najgledaniji film u Danskoj ikada.

Dakle, opet imamo Q-odeljenje, izmišljeno kao zanimacija za istraumatiziranog, pijanog inspektora “na svoju ruku” Morcka (Kaas) i ovog puta opasnost preti od ukidanja jer se Morck bavi istraživanjem starih, zatvorenih slučajeva umesto proverom papirologije i kvaliteta dokaza. Tu je opet i čovečni, empatični, mudri Arapin Assad (Fares). Tu je i šef Marcus (Pilbaek), a i nova sekretarica Rose (Schmidt). Ovog puta ih sa slučajem upoznaje ucveljeni otac dvoje ubijenih blizanaca, pijanac koji im šalje pisma. Za njega se ispostavlja da je policajac i nakon susreta sa Morckom ga sutradan pronalaze presečenih vena u kupatilu, što Morcku daje moralnu obavezu da se uhvati tog slučaja pre svih ostalih.

Slučaj ih vodi u privatnu školu internatskog tipa, nekih 20 godina unazad. Za ta dva ubistva je odležao lokalni momak, kazna je bila mizerna, a olakšavajuće okolnosti neuračunljivost, droga i alkohol. Ono što je zanimljivo je činjenica da je jedan takav zgubidan imao poznatog bogataškog advokata za svog branioca. Svi dokazi ukazuju na dvojicu uticajnih ljudi koji su u to doba išli u tu školu, Ditleva Prama (Asbaek) i Urlika Dybbola (Denick), a ključna figura i karika koja nedostaje je Kirsten Lassen zvana Kimmie (Ćurčić) koja je jednog dana samo nestala, verovatno nakon što je prethodno pozvala policiju i rekla nešto.

Istraga kao istraga, kad su pod njenom lupom bogataši, za očekivati je da će se mešati u nju, špijunirati i voditi svoju. Štos je, međutim, u tome da su ovde te tipske stvari kakvih ima u svakom kriminalističkom filmu ovde izvedene dobro. Za početak, autorska i tehnička ekipa je uigrana. Isti utisak uigranosti ostavljaju i glumci u ulogama policajaca. Pozitivno iznenađenje ćemo dobiti od negativaca, likovi su donekle razrađeni, ali su za njih izabrani veoma poznati i sposobni danski glumci sa iskustvom u žanrovskom filmu.

Pilou Asbaek (Karpingen) se već dokazao kao glumac, a u ulozi magnata Ditleva Parma je apsolutno briljantan u iskazivanju hinjene srdačnosti i pasivne agresivnosti koja neretko postaje otvorena. Švedski glumac David Denick (Tinker, Tailor, Soldier, Spy) je u poslednje vreme izuzetno aktivan po celoj Evropi i u Americi. Ovde je sjajan kao sekundant Asbaeku. Otkrovenje filma je, međutim, danska glumica srpskog porekla Danica Ćurčić, prvakinja nacionalnog teatra koja se polako probija i na filmu, u ulozi Kimmie. Ovu tešku i nezahvalnu ulogu nije bilo lako odigrati, zamka karikaturalnosti je vrebala na svakom koraku, ali Danica je svoj posao odradila bez ijedne greške.

Ako sam Kvinden i buret proglasio prosečnim trilerom koji će biti zanimljiv samo žanrovskim kolekcionarima, Fasandraeberne je daleko više od toga. U pitanju je, i pored svih svojih ograničenja i tipskosti, dobar i funkcionalan triler, daleko iznad nivoa gledljivog. Naravno, nije to nikakav žanrovski vrhunac u skandinavskom kontekstu, ali je profesionalno urađen, zabavan i napet. Treći nastavak je već najavljen i baviće se trećim romanom u serijalu. U rediteljsku fotelju dolazi norveški reditelj Hans Peter Morland (Kraftidioten). Po nekim napisima, možda to bude poslednji film po motivima romana. Nisam siguran je li to dobra ili loša vest. Sa jedne strane, nema ugodnijeg iskustva od solidnog trilera, a sa druge Adler-Olsen je podigao ritam pisanja na štancerski i pitanje je hoće li to samo po sebi biti dovoljno solidno da se odatle izvuče film.