kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Iako se Drugi svetski rat završio 1945. godine, pojedini pripadnici poraženih vojski su se još godinama krili. Primera radi, poslednji ustaški vojnik je izašao iz skrovišta tek 1952.
Roman, zapravo ciklus pripovedaka, Damira Karakaša Proslava polazi upravo od te premise, a u njemu pratimo ustašu Miju kroz četiri priče smeštene u četiri godišnja u različitim periodima vremena smeštene u zabitom ličkom selu. Svaka od tih priča uticala je na njegovu sudbinu. Roman je sada dobio i filmsku ekranizaciju koju kao svoj dugometražni debi potpisuje Bruno Anković. Film je premijerno prikazan u glavnom takmičarskom programu u Karlovim Varima gde se nadmeće za glavnu nagradu, Kristalni globus.
Nakon kratke sekvence sna u kojoj dečak beži od besnih pasa koji laju, radnja počinje u jesen 1945. godine. Mijo (Bernard Tomić) se skriva u šumi odakle motri na svoje selo u kojem partizani traže ustaše koje se navodno tamo skrivaju. Miji u posetu povremeno dolazi supruga Drenka (Klara Fiolić), donosi mu hranu i nagovara ga da se preda, što on i planira da učini, ali ne odmah, već kada se „krv malo ohladi“. Dok se skriva i preživljava u šumi, on se seća i sanja o trenucima koji su mu obeležili život.
Leta 1933. godine u selo je stigao proglas po kojem se meštanima zabranjuje držanje pasa zato što je u susednom selu pas ugrizao žandara. Po naredbi oca (Krešimir Mikić), tada momak Mijo (Lars Štern) mora da odvede Garu u šumu i ostavi ga tamo: sakrivati ga ne mogu jer bi im žandari onda zaplenili i stoku, a nemaju novaca da plate komšiji da ga ustreli.
Najveće razmere gladi, bede i težačkog života su porodicu ipak snašle u zimu 1926. godine. Stari i bolesni deda je tada rešio da ode da živi (ili, bolje rečeno, da umre) u planini, gde otac treba da ga odvede. Mijo, tada dečak u interpretaciji Jana Doležala, iskrao se iz kuće da ih isprati i to mu je bila još jedna od trauma koju je morao da nosi.
Konačno, u proleće 1941. Mijo i Drenka, tada mladi par, zajedno s njenim bratom Rudom (Nedim Nezirović), moraju da prođu put preko šuma i vrleti kako bi, na Rudino insistiranje, prisustvovali lokalnoj proslavi koja je upriličena povom uspostavljanja NDH. Mijo i Drenka se ne razumeju u politiku, a njen brat, student u Zagrebu, misli da se razume, ali na praktičnog Miju su najjači utisak ipak ostavile njegove nove čizme koje je „zaslužio“, odnosno dobio od novog režima.
Karakašov roman sam po sebi nije filmičan, budući da dosta često odlazi u opise prirode i unutrašnje monologe, što ga čini vrlo zahtevnim za ekranizaciju. Scenaristkinja Jelena Paljan u svoj tekst unosi minimalne, ali neophodne, fino kalibrirane strukturalne izmene koje savršeno funkcionišu. Sa svoje strane reditelj Bruno Anković pripoveda kroz pažljivo osmišljene vizuale u prirodnim bojama ličkih šuma i planina u različitim godišnjim dobima snimljene kroz kameru Aleksandra Pavlovića. Svaku pohvalu zaslužuje način na koji je upotrebljena apstraktna muzika Alena i Nenada Sinkauza, u kratkim intervalima, bez preteranog oslanjanja na nju kao sredstvo diktiranja emocija, kao i dizajn zvuka koji potpisuje Julij Zornik.
Produkcijski, jako se pazilo na detalje i autentičnost, zbog čega je Proslava snimana i dugo i na teško dostupnim lokacijama, a budžetska ograničenja se pritom ni u jednom trenutku ne vide. Pazilo se i na autentične detalje vrlo posebnog i arhaičnog ličkog dijalekta koji mogu predstavljati izazov i za iskusnije glumce.
Oni su, pak, odradili lavovski deo posla, i to uz minimalan i funkcionalan dijalog na dijalektu. Igrajući Miju, Bernard Tomić je morao da prođe kroz par fizičkih transformacija, od zdravog izgleda za poslednju priču do ispijenog za prvu. Klara Fiolić kao Drenka zrači energijom dobrote i posvećenosti svome čoveku. Izvrsno su izabrani i neprofesionalni mladi glumci Lars Štern i Jan Doležal koji igraju Miju kao momka i kao dečaka, dok iskusni glumci Krešimir Mikić i Izudin Bajrović imaju vrhunski pamtljive epizode kao Mijin i Drenkin otac.
Na kraju, Proslava je film koji odiše emocijama i ljudskošću i koji o vrlo ozbiljnim stvarima poput mehanizma po kojem obični, dobri ljudi bez ikakve zle namere u sebi postaju šrafovi u mašineriji zla i koliko zapaljiva, emocionalno manipulativna retorika nacionalizma može okrenuti njihov očaj baš u tom smeru. Ne, Proslava ni kao roman, ni kao film, nije nikakav pokušaj amnestije zločinačkih režima, čak ni humanizacije njih, koliko je film o ljudskoj ranjivosti i sudbini u kojima se po pravilu nežnost sudara sa surovošću, gde ovo drugo često odnosi prevagu.
