Queen of the Desert

Queen of the Desert
2015.
scenario i režija: Werner Herzog
uloge: Nicole Kidman, James Franco, Damian Lewis, Robert Pattinson, Jay Abdo, Holly Earl, Christopher Fulford

Bliski Istok je nesumnjivo kolevka civilizacije, ali i poprište užarenih konflikata. Dok civilizacija tamo više ne stanuje, konflikti su ostali. Možda zbog toga što su se tu sudarale civilizacije međusobno. Možda zbog osvajača koji su tuda prolazili. Možda zbog toga što civilizacija nikad nije u potpunosti prevladala nad divljinom u ljudskoj prirodi. Osvajače su smenjivali drugi osvajači, a oni koji su se najduže zadržali (poput Turaka) susretali su se sa stalnim pobunama i plemenskim sukobima.
Kolonijalno doba korespondiralo je sa svojevrsnom renesansom koja je zahvatila islamsku civilizaciju. Uz uvezenu tehnologiju (počev od pušaka, ali nije se na tome zaustavljalo), uporedo su se razvijali filozofija, kultura i stvaralaštvo. Različita plemena su tako razvijala nacionalnu svest i želju za slobodom od umiruće turske imperije, ali i od zapadnih tutora. Oni su, pak, u složenoj geopolitičkoj situaciji Prvog svetskog rata arapskim plemenima obećali države i povukli linije razgraničenja među plemenima, lenjirom i olovkom na karti. Iako arapski narodi zbog toga slave T.E. Lawrencea i Gertrude Bell kao ljude koji su im doneli slobodu, čini se da su te granice danas, 100 godina kasnije, bile određene prilično arbitrarno a na primerima vidimo da su sukobi sa naprednim oružjem i mnoštvom raznih domaćih i stranih interesa žešći nego ikada.

Gertrude Bell je svakako zaslužila biopic o sebi, ali ga, za razliku od Lawrencea (od Arabije) još nije dobila. Do sada. I čini se da nema boljeg reditelja da nas počasti sa životnim putem i avanturama ove fascinantne istorijske ličnosti od Wernera Herzoga, autora brojnih dokumentarnih i igranih filmova koji sjajno koristi prirodno okruženje i dubinski ulazi u psihologiju svojih likova rođenih avanturista. Problem je samo u tome što je za Queen of the Desert doneo svaku pogrešnu odluku koju je mogao, kao scenarista i kao reditelj. Barem se tako čini.
To počinje sa izborom Nicole Kidman za glavnu ulogu. Istini za volju, slavna glumica ima i lepotu i integritet i može se, pod određenim uslovima, uklopiti u lik Gertrude Bell. Međutim, problem je banalan: iako film pokriva njen život od prvog susreta sa Orijentom nakon završenih studija (što će reći u mladosti) do perioda povlačenja granica pod pokroviteljstvom tadašnjeg prvog lorda Admiraliteta Winstona Churchilla u zreloj dobi i kasnijeg uspostavljanja bliskoistočnih monarhija, kroz veći deo filma je gledamo kao relativno mladu ženu. Nicole Kidman je, ma koliko bila mladolika (zlobnici bi rekli zbog silnih operacija), zapravo prestara za svoju ulogu. A kada bi po godinama zapravo odgovarala, ona deluje premlado, odnosno nedovoljno potrošeno životom u pustinji, na stalnim arheološkim, diplomatskim i putopisnim ekspedicijama po kojima je Bellova bila poznata.
Drugi problem je manir samog filma. Queen of the Desert deluje kao fino producirani odigrani dokumentarac za televiziju koji samo navodi isečke iz života svog subjekta: formativna putovanja, poznanstva, ljubavne interese i učešće u pozadini velikih istorijskih događaja. Fokusa uglavnom nema, nema ni jasne linije dramskog sukoba u okviru tih istorijskih događaja (kao u The English Patient ili Lawrence of Arabia), ne vidimo ni njen odnos do njenih istraživanja i saznanja. Čak je i ona po pravilu data u odnosu na nekog muškarca.

Ne, to nisu osnivači hašemitskih dinastija, kako bi bilo logično pretpostaviti, čak ni Churchill (Fulford), za potrebe filma pretvoren u ignorantnog drkadžiju. Nije to ni njen verni i snalažljivi arapski sluga Fattuh (Abdo) na kojeg se zgodno poziva na kraju filma. U manjoj meri je to Lawrence (Pattinson), u filmu manje predstavljen kao arheolog i istraživač od integriteta, a više kao “publicity stunt” britanske diplomatije i frajer koji pozira u arapskoj nošnji da bi se svideo ljudima koje planira da zezne na onaj kolonijalni način. Srećom, pa barem s njim nema ljubavnu priču kao sa drugom dvojicom...
Prvi od njih je službenik ambasade u Teheranu u toku njene prve posete Orijentu. On je Henry Cadogan (Franco), uglađeni pustolov sa šarmom zločestog dečka koji mladoj i neiskusnoj Gertrude otkriva čari farsi jezika, persijske poezije i generalno orijentalne slobode. Da su godine glumaca bar toliko pogođene, ovo bi bila jedna od onih klasičnih ljubavnih priča, sa zavođenjem, razočaranjem, tugom i setom, ali makar sa nekim određenim motivom. Međutim, ovde se vidi ta razlika u godinama, i to na kontra stranu od logike takvog odnosa, a to se prenosi i na glumu. James Franco je suzdržan, čak stidljiv, kao da je uplašen glumačkom veličinom Nicole Kidman, pa nam je zato teško da vidimo zašto bi Gertrude toliko pala na Henrija.
No dobro, ta ljubavna priča ima makar kakvu-takvu mehaniku, za razliku od druge. Za vezu sa Charlesom “Richardom” Doughty-Wylijem (Lewis), oženjenim britanskim oficirom i diplomatskim nameštenikom u Amanu i Damasku kod Gertrude Bell ne vidimo nikakav motiv. Ona čak na par mesta kaže da se oseća kao udovica (iako se nije udavala), da je muškarci ne zanimaju i da je zanimaju samo pustinja i pustinjski narodi. Oficir i džentlmen se svakako trudi oko dame i njegovi pokloni joj spasavaju život na opasnim misijama, ali nije nam jasno šta oni, oboje u veoma čudnim životnim situacijama, žele jedno od drugog. Na kraju ispada da je Gertrude Bell i pored izuzetno zanimljivog života ispunjenog avanturom, silnog stečenog znanja i poštovanja kako od svojih zemljaka, tako i od Arapa (smatra se da ih je, uz Lawrencea, jedino ona razumela u potpunosti), ipak u životu bila nesrećna i osećala se neostvarenom i to zbog zaljubljivanja redom u pogrešne muškarce.

Dodajmo na to i prilično trapavo odrađen protok vremena, nestalnu faktografiju (iako nam reditelj daje informacije tipa “tri godine kasnije” i slično) i, uz odsustvo fokusa na bitnije i zanimljivije stvari kao što su njena otkrića i složena politička situacija, pa Queen of the Desert postaje i ostaje površan film, što se ne dešava često sa autorima Herzogovog kalibra. Bad Lieutenant: Port of Call New Orleans koji mi se nikako nije svideo je makar bio upečatljiv po nečemu, pa makar to bila “over the top” gluma Nicolasa Cagea. Čak ni pejzaži nisu impozantni, barem ne na nivou na kojem smo od njega navikli. Queen of the Desert je svejedno gledljiv film, zbog impozantne osobe o kojoj je i zbog pogrešno odabrane, ali svejedno vrlo dobre Nicole Kidman koja je u stanju da odigra eleganciju i mudrost takve osobe, ali nas na kraju ostavlja bez nekih naročitih emocija.
Možda ga gledam iz krive perspektive. Možda nam Herzog tom površnošću i pomerenim fokusom ili njegovim odsustvom nešto poručuje. Možda je to izjava kako je Zapad površno i arbitrarno gledao na dešavanja oko raspada Otomanske Turske, pa sad on daje površni prikaz slavljene zapadne heroine u tim događajima. Možda se samo zeza. Možda ipak zeza nas.

Strangerland

tekst originalno objavljen na: monitor.hr

2015.

režija: Kim Farrant

scenario: Michael Kinirons, Fiona Seres

uloge: Nicole Kidman, Joseph Fiennes, Hugo Weaving, Meyne Wyatt, Maddison Brown, Nicholas Hamilton

Nicole Kidman je jedna od najboljih, najkompletnijih i najhrabrijih glumica današnjice. Možda je, čisto zbog godina, njeno zvezdano vreme prošlo, pa joj je najbolja opcija da igra frikuše, ali ona je u takvim ulogama potpuno na mestu i retko kad promaši ton. U novom australskom filmu Strangerland koji je premijerno prikazan na Sundance festivalu ona ima veoma tešku ulogu i veoma neprijatan zadatak da se baci u dubine nesreće i sjebanosti. I apsolutno je fenomenalna, od početka do kraja.

Strangerland je film o nestanku dvoje dece u minijaturnom gradiću duboko u australskoj pustinji. Ta vukojebina je i prvo što ćemo ugledati. Ali, ako očekujete školski procedural ili socijalnu analizu zabiti, na krivom ste tragu. Ovo nije Prisoners, sa svojim vratolomnim obratima i vrlo površnim socijalnim i psihološkim kontekstom, ušminkan tako da nas drži u stanju napetosti. Strangerland je pre svega studija situacije i ljudi koji su se našli u njoj, spora, mučna i često bez zaključka, film koji udara u stomak i koji treba izdržati.

Dakle, familija Parker, otac Matthew (Fiennes), majka Catherine (Kidman), seksualno probuđena, bolje rečeno podivljala tinejdžerka Lily (Brown) i zatvoreni klinac Tom (Hamilton) je nova u gradiću u koji se doselila pod čudnim, a neprijatnim okolnostima. Otac stoji iza odluke, majka nije zadovoljna, a klinci su žestoko frustrirani. Lily to rešava seksom sa kim stigne, od zatupastog Aboridžina Burtija (Wyatt) koji kreči kuću do skejtera kojeg prvi put vidi. Ispostaviće se da je Lily, odnosno da su njene seksualne avanture razlog preseljenja. Tomov simptom je mesečarenje, probudi se usred noći i glavinja, najčešće po susedstvu, ali i pronalazili su ga i dalje, u pustinji i u klisuri. Jedne noći će dvoje klinaca samo otići iz kuće na očigled oca, koji neće imati nikakvu reakciju. Da li očekuje da je Lily otišla da vrati Toma kući ili mu je jednostavno pun kufer svega, vrag će ga znati.

Ono što sledi je potraga koju obavlja lokalni detektiv Rae (Weaving), dobar čovek, ali limitiranih sposobnosti i resursa. Istovremeno, u kući se dešava raspad sistema, Matthew ne želi policijski cirkus i ne veruje organima reda, pritom je naprasit, uvredljiv, čak i nasilan. Na Catherine nestajanje dece ima drugačiji efekat, ona pada u depresiju i histeriju i prazninu pokušava da ispuni seksom. Matthew nema dobru reakciju na to, a sve što zamera kćeri, zamera i njenoj majci. Belodano je jasno da je njihov brak jedna teška priča.

Mnogo detalja se tu poteže, i to veoma promišljeno. Sa jedne strane, ispituje se karakter nestale Lily, njena prošlost i repovi koji se vuku. Isto važi i za odrasle članove porodice, pre svega za Matthewa koji ima običaj da frustracije i probleme rešava nasiljem. Sumnja se, opravdano ili ne, i na zlostavljanje u porodici. Ipak je Lilino ponašanje više u domenu patologije nego u domenu seksualnog istraživanja ili klinačke pobune. Treba biti baš očajan kad se upuštaš u vezu sa slaboumnom osobom poput Burtija. Pojavljuje se tu još svašta, i njen dnevnik, i poveznica između Burtija i detektiva koji se viđa sa njegovom sestrom, pa i razne sugestije, bapske priče, stihovi, misteriozni telefonski i peščana oluja.

Centralna figura je tu ipak Catherine. Njen očaj. Njena povodljivost. Njeno skliznuće u ludilo. Njene seksualne eskapade i nuđenje svakom muškarcu u prolazu. Scena njenog dna i javne sramote je jedna od jačih i neprijatnijih koje sam pogledao u svojoj kritičarskoj karijeri. Zbog te scene, te gole ljudske bede, Nicole Kidman ima moje večito poštovanje. Za tako nešto bilo je potrebno mnogo hrabrosti i umeća.

Ostatak glumačkog ansambla je prati. Velika imena, Fiennes i Weaving su apsolutno na nivou u svojim ulogama. U njihovim inače dobro napisanim likovima vidimo ljudskost i slabosti, probleme i frustracije, jednom rečju životnost. Deca su uvek osetljiva tema i osetljiv materijal za tretman, ali ovo dvoje su apsolutno uverljivi u svojim ulogama. Čak su i epizodisti živopisni i vredni pažnje, niti u jednom trenutku karikaturalni.

Zapravo, teško je poverovati da iza ovog filma stoji neiskusna autorska ekipa. Fiona Seres je tu najiskusnija, ali njeno iskustvo je uglavnom televizijsko. Michael Kinirons iza sebe ima nekoliko kratkih filmova. Rediteljica Kim Farrant dolazi iz miljea dokumentarnih filmova i to se na nekoliko mesta oseti. Ona forsira ekstremni psihološki realizam u glumi, a dešavanja u priči potkrepljuje surovim slikama, kako prirode, tako i socijalnog okoliša, arhitekture i slično. Autorska odluka da se njegove misterije i pitanja ostave potpuno otvorenim za interpretaciju je nekonvencionalna, i, što se mene tiče, potpuno na mestu i osvežavajuća, ali je moguće da gledaoci, pa ni većina kritičara neće ceniti takav apstraktan i eliptičan pristup.

Daleko od toga da je ovo film bez mane. Tempo je spor, do toga da se ponekad čini da film stoji u mestu. Shvatam asocijaciju sa vrućinom u australskoj pustinji i tromošću zabite sredine, ali previše je previše. Drama među likovima i njihovi odnosi su prenaglašeni do te mere da Strangerlandu preti opasnost da postane melodrama. Pa i proceduralna, triler priča oko potrage je urađena sa pola gasa. Razumem potrebu da se fokus stavi na nešto drugo, nešto neprijatnije i psihološki snažnije, ali ovim nesuptilnim namigivanjem film gubi na balansu.

Pitanje svih pitanja je šta će ko prepoznati u filmu i kako će odvagnuti. Prvo što utiče na dojam o filmu su očekivanja. Pripremite se odmah da je ovo izuzetno spor film, a kvalifikaciju “triler“ treba uzeti oprezno. Imali smo mi toga i ranije, posebno u ovakvoj ruralnoj, “backwoods” niši. Drugo, fokus je na likovima i situacijama kroz koje oni prolaze. Treće, nema konvencionalnog zaključka. To su stvari koje se svakom ponaosob mogu svideti ili ne, tako da razumem i egzaltirane i užasne kritike. Ono što se filmu ne može osporiti je atmosfera i snaga glumačkih ostvarenja. Šta će prevagnuti, odlučite sami. Za mene je Strangeland jedan veoma dobar, skoro sjajan film uprkos svim objektivnim nedostacima. Stoji činjenica da je u pitanju mučno iskustvo, ali tvrdim da je ovaj film svakako vredan pažnje i truda.