The Friend

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Uz životinje smo se kroz basne naučili o etici i mudrosti, u bajkama su se često ponašale bolje od ljudi, a nad njihovim sudbinama smo možda po prvi put zaplakali od tuge, a ne da signaliziramo neku svoju potrebu. Moja „trauma iz detinjstva“ bio je Stari Žuća iz istoimenog romana Freda Gipsona: hrabri i verni porodični pas se za svoje ljude žrtvovao i na kraju umro od besnila. Životinje, a naročito psi, nisu prolazili ništa bolje ni u literaturi za nešto stariju decu i tinejdžere – čak iako na kraju prežive, dotle se namuče. Uostalom, setimo se Džeka Londona i njegovih pasjih junaka koji se uvek, svim iskušenjima uprkos, trude da zadovolje svoje gazde i služe im kao najverniji prijatelji.

Ako smo već utvrdili da je čoveku pas zaista najbolji prijatelj, usudimo se biti malo bezobrazni i duhoviti, pa recimo da su posebnoj vrsti ljudi, piscima, najbolji prijatelji i najvernije sluge lektori i urednici. Pisac-mentor, urednica-prijateljica i četvoronožni nežni div (doga u crno-beloj „arlekin“ varijanti boja) susreću se u novom filmu Skota Mekgehija i Dejvida Sigela The Friend koji je zapravo ekranizacija romana Sigrid Nunjez.

„Hoće li pas preživeti?“ Tim pitanjem koje smo i mi sami retorički postavljali čitajući tužne priče i gledajući tužne filmove sa životinjama otvara se i naracija u filmu. Naracije će biti dosta, pomalo će opterećivati film i podsećati nas da je u pitanju adaptacija književnog dela, ali makar će ona biti vrlo filmski pismeno izvedena, što ne treba da čudi od Mekgehija i Sigela kojima adaptacije književnih predložaka vrlo dobro idu.

Sledeća scena vodi nas na privatnu večeru za finu njujoršku gospodu na kojoj pisac Volter (Bil Marej) „drži slovo“ o Andersenu. Šarmantan je on i duhovit, ali to ga neće izvući od makar verbalne opaske jedne gošće koja će ga upozoriti da je u svoju interpretaciju učitao i fantaziju o silovanju.

Voltera ćemo nastaviti da upoznajemo kroz ceo film, bez obzira što već u sledećoj sekvenci saznajemo da se on ubio, ostavivši za sobom dve bivše žene (igraju ih Karla Gugino i Noma Dumizveni), kćerku Val (Sara Pidžen) s kojom nije bio u najboljim odnosima, gomilu bivših ljubavnica, obožavatelja, obožavateljica i prijateljima kojima će njegova veština s rečima nedostajati. Bil Marej će nastaviti da ga igra u flešbek-scenama.

Među ucveljenima je i njegova najbliža saradnica i prijateljica Ajris (Naomi Vots), i sama spisateljica koja pati od kontinualne blokade. Njoj je, polu-zvanično, u amanet ostavljeno da uredi njegovu prepisku za knjigu, te da to učini zajedno sa Val koja treba da „ispeče zanat“. To je Ajris sve mogla da očekuje, ali jedan drugi „poklon“ u piščevom nezvaničnom testamentu – nije.

U pitanju je Apolo, gospodin od nekih šest godina, navodno finih manira, u smislu da nije preglasan i ne pravi štetu po kući, ali tužan nakon gazdine smrti. On je „pripao“ Ajris zato što ona voli životinje, a čini se da veliki pisac nije uspeo da pronađe razliku između mačke i doge od metar visine. A budući da smo u Njujorku gde spisateljica, lektorka i povremena profesorka kreativnog pisanja ne može da kupi stan, već je primorana da živi u zgradi gde psi nisu dozvoljeni – eto još jedne potencijalne frke. Nema veze što se domar čini kao dobar čovek i što komšinici (En Dod) pas ni najmanje ne smeta, pravila su pravila.

Ajris, dakle, mora da se potrudi da Apolu nađe novi dom, ali joj on brzo prirasta srcu. Oni će zajedno naučiti ponešto o žalovanju, prevladavanju tuge, nastavljanju sa životom i – o Volteru čija je persona očito bila i ostala toliko velika da se čak i nakon smrti oseća njegovo prisustvo.

Zvuči kao tipski film o životu s tugom i nakon gubitka u kojem životinja postaje neka vrsta supstituta za osobu koju smo izgubili. Iako je taj kliše oproban ne samo u filmu, nego i u životu, to ga ne čini ništa manje klišeom. Uz malo literarnih pretenzija autorskog dvojca koje su svakako prisutne, ovo mi mogla da bude jedna od onih tipičnih manipulativnih „plakalica“.

Srećom, imamo glumce koje imamo. Iako je prisutan tek u epizodama, Bil Marej je prezentan i u komičnom, i u dramskom ključu, uz auru šarmantnog seronje. Naomi Vots je ta koja dobar deo filma nosi na svojim plećima, još jednom dokazujući da može da zađe u emotivne dubine. Njih dvoje su već delili ekran, recimo u filmu St Vincent Teodora Melfija, takođe jednom klišeizirano postavljenom, ali majstorski izvedenom filmu u kojem se odrasli ljudi nose sa životom, menjaju, uče i prilagođavaju novim prilikama.

Otkriće filma je, ako to može tako da se kaže, Bing koji igra Apola. On je svakako njegova duša, ogromna i topla, poput velikog psa koji vam se ugura prvo u krevet, a onda i pod kožu. Je li to gluma ili samo pojava, ali njegovo prijateljsko prisustvo je svakako lekovito, kako za Ajris, tako i za nas gledaoce. A ako smo sadašnji ili bivši „kučkari“, onda je The Friend jedno sasvim novo iskustvo na emotivnom nivou.

Warfare

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Britanski pisac, scenarista i reditelj, verovatno jedan od najatraktivnijih autora današnjice, Aleks Garland, ima novi film, i to samo godinu dana od prošlog. Interesantno, Garland ni dok je bio „samo“ scenarista nije „štancovao“, a to pogotovo nije činio s pozicije reditelja. Jasno, u početku možda za tako nešto nije imao dovoljno „kredita“ kod filmskih studija, pa je od prvenca Ex Machina do drugog naslova Annihilation prošlo četiri godine, a i od drugog do trećeg, Men, isto toliko.

Civil War je izašao pred globalnu publiku prošle godine, baš negde u ovo vreme i u izrazu, ako ne i u osnovi, predstavljao je nekakvo odstupanje od većine Garlandovog dotadašnjeg autorskog habitusa. Garland se i kao scenarista, a kasnije i s pozicije reditelja, bavio izmišljenim svetovima kroz jasnu žanrovsku prizmu, a fantastika, pa i naučna, bila je zajednički imenitelj. Civil War je bilo delo „špekulativne fikcije“ i „alternativne istorije budućnosti“ ili, pak, „izmenjene sadašnjosti“ gde je Garland zamislio drugi građanski rat u Americi nakon što predsednik uspostavi diktaturu i upotrebi silu protiv sopstvenih građana.

Trik je, međutim, bio u tome da je Garland rešio da taj rat predstavi sa zemlje, iz vizure novinara i reportera, te što je moguće realističnije. U tu svrhu angažovao je i ratnog veterana Reja Mendozu kao vojnog konsultanta, zbog čega su bitke u filmu delovale realistično i uverljivo. To važi za gotovo sve scene sukoba, pa čak i kretanja taktičkih jedinica, od uvodnih protesta u Njujorku prekinutih napadom bombaša samoubice nadalje. Tako smo videli naoružane militante koji čuvaju gradiće, grupu muškaraca u civilnoj odeći kako brani napuštenu zgradu, besmisleni snajperistički obračun u tematskom parku, veliki pokret vojske i konačni juriš na Belu Kuću u Vašingtonu, dok je nagradu za najpamtljiviju scenu odnela ona ratnog zločina.

Warfare je prvi Garlandov film u kojem imamo stvarni rat, onaj u Iraku u sklopu „Rata protiv terorizma“, te stvarnu bitku. Ta bitka za grad Ramadi, grad zapadno od Bagdada, trajala je od marta do novembra 2006. godine, a vodila se između američkih trupa i Al-Kaide. U njoj je kao borac učestvovao i Mendoza, ovde potpisan i kao ko-scenarista i kao ko-reditelj filma. Zbog toga se nameće zaključak da je ovo zapravo njegova priča i njegov projekat, dok je Garland tu uskočio s mentorskom pomoći kao iskusni profesionalac na oba plana.

Priča je zapravo dosta jednostavna. U toku jednog dana, pratimo jedinicu marinskih specijalaca, „mornaričkih foka“ koja je zauzela jednu kuću u gradu odakle treba da pruži podršku „običnim“ marincima u njihovom obračunu s lokalnim džihadistima. Plan se, očekivano, izjalovi, dvojica momaka iz ekipe, Sem (Džozef Kvin) i Eliot (Kozmo Džarvis) bivaju ranjeni, pa treba izvesti evakuaciju koju pokušava da organizuje vezista Rej (D‘Fero Vun-A-Tai). Problem je što oklopnjaci, poučeni prethodnim iskustvom s eksplozivnim napravama, ne mogu tek tako da se „ušetaju i parkiraju“ pred kućom, što je ekipa pod stalnom paljbom iz još uvek neutvrđenih pravaca, a i to što je lojalnost civila čiju su kuću zauzeli (a njih zaključali u jednu sobu) upitna. Rej, Džejk (Čarls Melton), Erik (Vil Poulter), MekDonald (Majkl Gandolfini) i društvo moraju da budu kreativni u osiguravanju uslova za povlačenje i spasavanje ranjenih drugova, a ta kreativnost se često svodi na traženje vazdušne podrške radi plašenja neprijatelja i „dizanja prašine“.

Nema tu nekog šireg konteksta, kako same bitke (nju će možda istoričari stavljati u fusnote, svakako nije bila presudna za tok rata), tako ni rata u Iraku u širem smislu. Warfare je primer filma „tu smo gde smo“, i to više one realistične sorte u kojoj je cilj puko preživljavanje, nego nekakve epske u kojoj se naglašava pravednost i podvlači svrha borbe. Neprijatelj je tu gotovo nevidljiv, odnosno dobro je skriven, a ni „naši momci“ nisu dobili pojedinačnu karakterizaciju kao u nekim starijim filmovima, već funkcionišu kao nekakav grupni lik.

Takav naturalistički pristup s puno vojničkog žargona pomalo podseća na Ketrin Bigelou i njen The Hurt Locker, ali u ekstremnijoj verziji. Nemamo ni centralnog protagonistu, pa ni ugođaj cele njegove „ture“ po Iraku u smenama od po nekoliko meseci. Warfare se odvija skoro u realnom vremenu, a neki njegovi segmenti u onom baš-baš realnom. Primera radi, kada vojnici u kući moraju da sačekaju po par minuta na odgovor ili na dolazak ispomoći ili vozila za evakuaciju, a sa njima moramo da čekamo i mi. Tu možda imamo paralelu s jednim filmom iz okruženja – Broj 55 (Kristijan Milić, 2014), takođe ograničenim na jednu akciju koja je pošla po zlu i jednu kuću u kojoj vojska pod napadom čeka na pomoć ili evakuaciju.

U tom svom realizmu, čak naturalizmu, Garland i Mendoza uspevaju da prenesu jasnu anti-ratnu poruku. Ona možda nije napisana velikim, masnim slovima kao kod Spilberga u Saving Private Ryan ili brutalna kao kod Klimova u Come and See, ali svejedno glasno odzvanja u detaljima. Počnimo od tretmana likova koji su lišeni individualnosti i činjenice da su oni redom mladi momci koji samo izvršavaju nečija naređenja. Onda imamo i tu komponentu opipljivog okruženja (set je prema Mendozinim sećanjima i uputstvima posebno konstruisan) i tretmana vremena iz čega nam postaje jasno da i čekanje u punoj ratnoj opremi da se nešto desi, i ispunjavanje zadataka i snalaženje na terenu te momke stavlja pod enorman stres i izlaže riziku od pogibije. Na kraju, Garland i Mendoza uspevaju da uhvate suštinu ratovanja i artikulišu temu nama u publici za razmišljanje: Koga to, s kojim ciljem i pod kojim uslovima političari i komandanti šalju u borbu? Nema tu nijednog „Ramba iz našeg sokaka“, to su sve neki mladi momci koji verovatno nisu imali boljih varijanti za snalaženje u životu.

Na tehničkom planu, Warfare je impresivan film, posebno po pitanju dizajna zvuka na kojem je, sudeći po IMDB-u, radilo 14 osoba. Ni vizuelna komponenta (Dejvid Tomson kao direktor fotografije) ne zaostaje u smeštanju nas iz publike u središte zbivanja, a montaža Fin Outs koja sve pakuje u 90-ak minuta akcije uz još 5 špice u kojoj se upoznajemo i sa pravim ljudima, Mendozinim ratnim drugovima, koji su poslužili kao inspiracija za likove, nama u publici dozira količinu neprijatnosti koju možemo da podnesemo.

Problem je što takve tehničke karakteristike zahtevaju vrhunske uslove projekcije u što boljem bioskopu. Kod nas, međutim, Warfare nije stigao u bioskope, bilo kakve, a pitanje je hoće li uopšte, pa smo osuđeni na kućne uslove u kojima je užitak u ovakvom filmu ograničen. Na kompjuterskom ili, u boljem slučaju, televizijskom ekranu onda i nedostatak individualizacije likova postaje lagano iritantan jer nas sprečava da se uživimo u njihovu priču. Ali, i pored toga, Warfare nam pruža uvid u to kako izgleda ratovanje danas, a na nama je da se nadamo da tako nešto nećemo iskusiti i na svojoj koži.

The Ice Tower / La tour de glace

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Lusil Hadžihalilović se često dovodi u kontekst takozvanog Novog francuskog ekstremnog filma, ne uvek iz pravih razloga. Vremenski, njeno stvaralaštvo koincidira s pokretom koji je u punom zamahu bio na početku našeg veka, a uz to je i supruga, a povremeno i kreativna partnerka „zaštitnog lica“ pokreta, Gaspara Noea. Opet, njeni filmovi su svakako neobični i provokativni, ali ni izbliza eksplicitni ili nasilni kao kod Noea, Maurija i Bustilja, Aleksandra Aže ili čak Kler Deni. Razlog tome je što se u svojim filmovima Lusil Hadžihalilović u principu bavila unutrašnjim svetovima svojih junaka i junakinja, njihovim emocijama, kao i konceptima metamorfoze i evolucije, idući od individualnog prema opštem.

Njen najnoviji film, The Ice Tower, možda je i najkomunikativniji od njenih uradaka do sada. U pitanju je vrlo labava adaptacija Andersenove bajke Snežna kraljica, i to preslikana na dva nivoa. Takođe, ovo je njen prvi film koji je premijeru imao na Berlinalu (uz osvojenog Srebrnog medveda za posebno umetničko dostignuće). Mi smo imali prilike da ga pogledamo na filmskom festivalu Crossing Europe u austrijskom Lincu.

Radeći po scenariju koji je napisala zajedno s Džefom Koksom i Alante Kavaite (s kojima je radila i na svojim prethodnim dugometražnim filmovima Evolution i Earwig), autorka otvara film naracijom o snežnoj kraljici i njenom dvorcu, praćenom kaleidoskopskim slikama koje kao da su snimljene kroz prizmu ledenih kristala. Potom upoznajemo našu junakinju Žanu (Klara Pasini u debitantskoj ulozi u dugom metru), šesnaestogodišnju devojku koja odrasta u sirotištu negde duboko u francuskim Alpima početkom 70-ih godina prošlog veka. Samo sirotište nije stereotipna mučionice, već više nalikuje na komunu u kojoj vlada dosada, a Žana tamo prihvata ulogu „starije sestre“ koja mlađoj devojčici čita bajku za laku noć i daje joj „magičnu“ perlu sa svoje narukvice za sreću.

Svejedno, ona želi svoj život i na tom putu je prva stanica obližnji gradić i klizalište u njegovom centru. Sudeći po nevoljama po putu, čini se da te perle na nju nemaju nekog efekta. Pa ipak, nekako uspeva da se domogne grada i spasi od potencijalno opasnog muškarca koji ju je povezao. Na klizalištu fascinirano posmatra pomalo oholu nešto stariju devojku Bjanku koja odbija da joj pomogne da pronađe prenoćište, pa umesto toga upada u podrum zgrade.

Ispostavlja se da je Žana prenoćila na filmskom setu, i to baš onom gde reditelj Dino (Gaspar Noe) snima adaptaciju Snežne kraljice s kapricioznom divom Kristinom (Marion Kotijar) u glavnoj ulozi. Našavši na ulici izgubljenu Bjankinu torbicu i ličnu kartu, Žana preuzima njen identitet i uspeva da se „umulja“ u ekipu kao statistkinja. Kako vreme prolazi, ona se povezuje s Kristinom i napreduje u hijerarhiji do „dublerke“ za „do-glavnu“ glumicu Kloe.

Ali Kristina nije samo kapriciozna, već i duboko istraumirana osoba koja u sebi nosi i nekakvu patologiju, a koja izlazi na videlo možda i zbog identifikacije s ulogom koju igra. Ona na set često poziva svog „prijatelja i doktora“ Maksa (Avgust Dil) kojeg upošljava da, pored toga što se brine za dotok droge, pomogne i Žani. Odnos između njih dve počinje da liči na odnos između kraljice i devojčice Gerde u Andersenovoj bajci.

Imamo, dakle, bajku koja se s izvornog, literarnog nivoa preslikava na film, a i na život upletenih u njegovu produkciju. U čitanju Lusil Hadžihalilović, ta bajka je još i mračnija i hladnija nego u Andersenovom originalu (a ni tamo nije baš nevina), a „pogonsko gorivo“ za nju čine ne samo tužne ljudske sudbine, već i neprijatne, snažne, ali utišane emocije. To se oslikava na precizno dizajniranoj scenografiji Hulije Irabarije u kojoj se ukrštaju lepota i relativna praznina, a koje su elegantno snimljene kroz objektiv direktora fotografije Žonatana Rikebura u po pravilu škrtom osvetljenju.

Problem donekle može predstavljati za režiserku tipičan spori tempo za koji i ovde optira, a zbog kojeg dosta toga ostaje u elpisama koje je teško spojiti na osnovu ostavljenih „podataka“. Zbog toga možemo steći utisak da je film sadržajno siromašan, baziran tek na podigranim, ali ne i razrađenim i do kraja iskomuniciranim idejama. Time se dodatno utvrđuje uverenje da Lusil Hadžihalilović po pravilu snima vizuelno fascinantne, ali pomalo isprazne filmove.

Slamku spasa, međutim, ovde predstavljaju glumice. Dok je relativno nepoznata i nadolazeća Klara Pasini gotovo idealni izbor za ranjivu devojku traumatične prošlosti koja se naizgled pojavljuje niotkuda sa željom da izgradi život za sebe, Marion Kotijar je isto to u višestrukoj ulozi, odnosno ulozi na više nivoa koju ovde igra. Naravno, ona se možda čini kao anti-intuitivni izbor za snežnu kraljicu (čak se poentira na tome s plavom perikom koju u ulozi u filmu u filmu nosi), ali je zato dovoljno versatilna da odigra izmučenu glumicu koja i u stvarnom životu mora da glumi divu kako bi sakrila svoju ranjivost i patologiju.

Na kraju, The Ice Tower će možda odbiti gledaoce koji dolaze s predubeđenjima kako filmska bajka mora da izgleda i da se preslikava na život. Ali će zato svojim uspelijim komponentama nagraditi one druge.

The Ugly Stepsister / Den stygge stesosteren

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako bolje razmislimo, bajkoviti arhetipi su štetni jer nam, prvo, nameću nerealistične standarde, i, drugo, za njih nude nerealistična, instantna rešenja. Naravno, reći će neki, bajke ne bi trebalo shvatati doslovno, ali koliko će od njihovih poklonika kritički preispitati šablone koji su im servirani. Od bajki, možda su najveću štetu napravili Andersenovo Ružno pače i Pepeljuga Braće Grim. Obe bajke su povezane fokusom na fizičku lepotu koju vide kao rešenje za sve, kao i čvrstim uverenjem da se unutrašnja lepota (odnosno plemenitost) protagonista mora preslikati i na spoljašnost. To preslikavanje je i nagrada po sebi, ali i put prema materijalizaciji iste.

Kad smo kod Pepeljuge, u glavi nam je češće ona Diznijeva verzija gde se magičnom intervencijom sve srećno završi i za našu protagonistkinju, ali i za njene mučiteljice koje ipak dobiju iskupljenje. Verzija braće Grim je morbidnija i brutalnija, a kazna u njoj surovija, ide čak u smeru telesnog horora. Zbog toga se ideja da se Pepeljuga ispriča kao „body horror“ na tragu Kronenberga ne čini kao loša ideja, uspeh Korali Faržea i The Substance od Kana prošle godine do Oskara ove je samo potvrda za to, ali šta se tu može reći da je novo, a da je smisleno.

Norveška autorica Emili Blihfelt je rešila da u svemu tome promeni perspektivu, pa fokus s Pepeljuge skrene prema jednoj od njenih ljubomornih sestara. Tako smo dobili The Ugly Stepsister koji je nakon svetske premijere na Sandensu i evropske na Berlinalu zaigrao i u noćnom programu Crossing Europe festivala u austrijskom Lincu, odakle donosimo ovu kritiku.

Naslovna junakinja Elvira (Lea Miren) nije baš ružna kao grob, već je pre nezgrapna kakve tinejdžerke znaju da budu. Ona je starija kći udovice Rebeke (Ane Dal Torp) i ona sanja o bogatoj udaji za princa. Mlađa kći Alma (Flo Fagerli) suviše je mlada da bi takve snove makar i pokušala ostvariti. Njih tri upoznajemo na putu kočijom u stranu zemlju gde će se Rebeka udati za naočitog udovca Ota (Ralf Karlson).

U Otovom dvorcu dočekuje ih i njegova kći iz prvog braka Agnes (Tea Sofi Loh Nes), očita Pepeljuga u ovoj priči. Ona, međutim, nije baš tiha i smerna, već je u svojoj očitoj lepoti pomalo i ohola. Kada Oto iznenada umre, otkriva se da je brak iz interesa bio neka vrsta obostrane prevare: nijedno od dvoje supružnika zapravo nije imalo novca. Za Rebeku je, dakle, jedina slamka spasa bogato udati Elviru, a vest da princ Julian „raspisuje“ bal na kojem će izabrati svoju suprugu čini se kao prilika.

Dotle, međutim, treba nekako obespraviti i sakriti lepu i prirodno elegantnu Agnes, a Elviru treba nekako prolepšati. Treba joj skinuti protezu sa zuba, „ispraviti“ joj nos i doterati liniju, te naglasiti oči novim trepavicama. Imajmo u vidu da ovo nije vanvremenska bajka, već da je smeštena u nešto što jako nalikuje na XIX vek, a što opet ima svoje posledice. Tako se devojke smiruju opijumom, „operacija“ nosa se izvodi lomljenjem pomoću čekića i dleta, pa srastanjem u kalupu, a „liposukcija“ se vrši – pantljičarom.

Ako smo nedavno ponovili neulepšanu verziju braće Grim, mogli smo da očekujemo ponešto telesnog horora uglavnom u smislu sakaćenja, ali u svom čitanju Blihfelt odlazi par koraka dalje. Tako imamo prelome, opadanje kose, crve koji jedu leš, pantljičaru koja je ušla kao jajašce, zbog koje krče creva, i koja mora nekako da izađe – videćemo kako. Ono što treba naglasiti je da pristup Emili Blihfelt tim užasima telesnih deformacija nije samo maksimalistički, već je i pametan i zanatski precizno izveden, uz znalačko variranje uglova kamere (pohvala Marselu Ziskindu), praktičnih efekata, dizajna zvuka i preciznu montažu Olivije Nergord-Holm.

The Ugly Stepsister je, dakle, izuzetno ružan film, ali je to s jako dobrim razlogom. Ne radi se tu samo o kritici opsesije lepotom, odnosno fizičkim izgledom, u prošlosti. Ne, ta vremena i ti trendovi nisu prošli. Fizički izgled i društveni status su i dan-danas jedine monete koje se u pojedinim krugovima priznaju. Sad, što imamo odeću koja ogoljava umesto korseta i krinolina, Ozempik umesto pantljičare, anesteziju umesto opijuma, botokse, silikone i stručnije plastične operacije stvari čini humanijim na površini. Ali samo na površini.

A Film a Week - Slackers / Nulpen

 previously published on Cineuropa

While the original German title (Nulpen, meaning “idiots”) might be too harsh on the film’s protagonists, the international English one seems quite appropriate. It is summertime, school is out, and teenagers Ramona (a newcomer Bella Lochmann) and Nicola (slightly more experienced Pola Geiger) have nothing better to do than mischief hoping to provoke reaction from their environment. Their acting on impulses has a bit of destructive aura to it, and after one such incident, they take Ramona’s younger brother Noah (the adorable Rio Kirchner) in tow in order to, at least half-heartedly, try to repair the damage they caused. That sets them on a string of adventures where people, animals and objects get misplaced, lost and found.

Yes, they are proper slackers: or are they just two lost girls compared to whom the little Noah seems more mature in reasoning. Their devil-may-care attitude verging on arrogance is a facade that theoretically protects them from the world. But the two friends come from very different environments, which causes cracks in their seemingly firm friendship. Can it stand the test of time, not just the future that could steer them in different directions, but also the present? Maybe just for a day marked with climate protests, strange encounters and not always the wisest decisions?

Gajewski tries to capture the vibe of the real-life city, away from the landmarks and internationally recognised “cool” places. There is a bit of looseness of Richard Linklater’s Slacker in the DNA of Slackers, and there is a lot of a ballsy attitude in which the filmmaker, not unlike her characters, tries to mask certain insecurities. There are moments of gentleness as well, even as they serve as a brief recess from the characters’ attempts to get out of the trouble they usually brought upon themselves. The two young lead actresses embrace their characters and interact with each other and with the outer world with some palpable chemistry.

There are missteps, too. The hand-held camerawork by Hannes Schultze sometimes gets close to chaotic shakiness for no good reason, while the infusion of music of different genres draws Slackers close to the category of hipster cinema. Although the editor Rafaéllo Lupperger does his best to tighten things up, and largely succeeds, Slackers seems like an oversized short film or a string of those.

Let us make no mistake, it is a student film and it shows. But Slackers also demonstrates Gajewski’s bravery to make mistakes while searching for her voice.

Eighty Plus / Restitucija, ili, San i java stare garde

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ne treba trošiti previše reči na dokazivanje notorne činjenice da je Želimir Žilnik živa legenda kinematografije, pre svega, ali ne samo dokumentaristike. To ne važi samo za naše prostore, već i globalno. Žilnik je pronalazač i inovator koji se ne kreće utabanim stazama, već otkriva ne samo nove priče i teme, već i poveznice između filmskih rodova. Zapravo, po metodologiji rada, svi njegovi dokumentarci su manje ili više odigrani, makar u smislu ponavljanja onoga što je on zapazio kao interesantno, dok su mu igrani filmovi formulisani tako da pre svega komuniciraju istinu.

O Žilniku su pisali i snimali i puno verziraniji od vašeg vernog kritičara, najelokvantnije možda još jedan veliki dokumentarista, Janko Baljak, u svom filmu ŽŽŽ: Žurnal o Želimiru Žilniku (2021). Opet, Žilnik je vrlo otvoren i spreman da podeli svoja iskustva i uvide, pa čak i tajne zanata, što znaju svi koji su makar jednom pohodili neko od njegovih predavanja ili se s njim obreli u razgovoru, što je dokaz da će njegova zaostavština trajati i nakon što sada već vremešni autor završi svoju karijeru.

To još nije spreman da uradi svojoj 83. godini života uprkos. Sa svojim najnovijim i zapravo igranim filmom Restitucija, ili, San i java stare garde vratio se ranije ove godine na mesto svojih najvećih internacionalnih uspeha, na Berlinale, gde je osvojio Zlatnog medveda za Rane radove (1969) i nagradu Teddy za Dupe od mramora (1995). Interesantno, oba ta filma su takođe bila igrana, što po klasifikaciji Žilnikove obimne filmografije ipak predstavlja neki izuzetak u istoj. Ovu kritiku, međutim, donosimo vam iz Visbadena, s festivala goEast koji predstavlja jedno od najznačajnijih događanja vezanih za istočnoevropski film na Zapadu.

Priča počinje u jednoj bečkoj prodavnici ploča gde Stevan Arsin uspeva da pronađe ploču svog nekadašnjeg sastava The Montenegro Five. Ploča i džez-pop kvintet su pravi i sasvim proverljivi, ali istraživanje Stevana Arsina će nas dovesti u slepu ulicu jer on – ne postoji. Zapravo, u pitanju je fiktivni filmski lik baziran delimično na muzičaru Milanu Kovačeviću, stvarnom članu pomenutog benda, koji ga i igra. Kao i Kovačević, tako je i Arsin u filmu izgradio uspešnu karijeru svirajući po Evropi, što istočnoj pre emigracije, što zapadnoj nakon iste, za vreme Hladnog rata.

Stevan, dakle, u radnji dok preuzima svoju ploču od svog starog prijatelja dobija poziv iz Srbije da je u restituciji nasledio svoj roditeljski dom – vilu u Sremu u kojoj je proveo detinjstvo do izbijanja Drugog svetskog rata. Njegov otac je bio veliki gazda koji je, saznajemo, ušao u austrougarsku grofovsku vilu, a koju su kasnije preuzele prvo ustaše za vreme rata (Srem je bio deo NDH), pa onda partizani posle, a koji su je i nacionalizovali. On se upućuje u Srbiju da završi taj proces, vidi u kakvom je stanju sama kuća, pa da odluči šta bi i kako bi s njom.

Uz pomoć kćeri njegovog prijatelja, Nine (Katarina Gvaltijeri) koja baš u Vojvodini vrši istraživanja za svoj doktorat na temu položaja žena za vreme komunizma i posle, te školskog druga Milana (Milivoj Kiždobranski), Stevan kreće u „inspekciju“ svog poseda. S druge strane, pak, deo zemljišta je već iznajmljen podobnom biznismenu, a neko se još namerio da mu imovinu otme, i taj neko ne preza od marifetluka kao što su lažirani izvod iz matične knjige umrlih ili vanredni poziv za psihijatrijsko veštačenje.

Iako je Stevan jedini naslednik vile, on nije jedini koji pokazuje interes za svoju imovinu. Njegova bivša žena Vera (Mirjana Gradinovački), iako i sama situirana, ima svoj ugao „zbog dece“, kako kaže. Kćerki Dragani (Lidija Stevanović) iznenadno nasledstvo ne bi loše došlo, dok je unuci Ani (Nina Stamenković) čak i preko potrebno da reši stambeno pitanje. Glavni osumnjičeni je, pak, zet Ilija (Radoje Čupić), a svi oni počinju još više da se boje kada se Stevan ponovo poveže s Mirjanom (Vera Hrćan Ostojić) koja ga se seća i koje se on seća iz zajedničkih muzičarskih dana...

Naravno, nije podela imovine i misterija kome će šta i kada pripasti ono što najviše zanima Želimira Žilnika u filmu za koji je scenario napisao zajedno s Tanjom Šljivar (Kelti, Majka Mara). Nisu to čak ni porodični odnosi i sitne ljudske gadosti kojima smo kao vrsta inače skloni. Na kraju, nisu od presudnog značaja čak ni komentari na trenutno stanje stvari u Srbiji, i to ne samo po pitanju restitucije kao koncepta, već i na temu korupcije, podmetačine, bahatosti ili pokvarenjaštva, te devastacije okoline iz političkih pobuda, što će sve uredno adresirati.

Ne, Žilnik nam zapravo u slojevima otkriva „veliku“ i „male“ istorije, kao i srpsku opsesiju da se te istorije iznova i iznova pišu od nule. Tu možemo primetiti nekoliko linija sukoba, ili makar nerazumevanja, kako između različitih „zaraćenih“ generacija, tako i u istim generacijama, a na osnovu klasnog porekla upletenih. S druge strane, Žilnik, opet, slavi život, u njemu vidi i ležernost i radost i, zajedno sa svojim junakom koji u pojedinostima pomalo nalikuje i na njega samog, ne stidi se da bude ponosan na svoja dostignuća i da mu se veseli. Ta pozitivnost, zapravo, kod Žilnika kao da raste što je on stariji, što je inače redak slučaj.

Naravno, na neke „nesavršenosti“ tu moramo i da se pomalo naviknemo, ako se do sada nismo kroz ostatak Žilnikovog igranog opusa. Ključna reč je tu „naiva“ koja je prisutna i to u ne baš malim dozama. Žilnik ovde ne može da se sakrije iza neke upadljive stilizacije kao u Ranim radovima ili Dupetu od mramora, pa čak i u Lepim ženama... Razlog za to je da je u filmu sa starim gospodinom kao protagonistom i ne može biti u toj meri. Pa opet, po svom običaju, on radi s naturščicima, i to se vidi, naročito kada svi osim Kovačevića u glavnoj ulozi moraju da se izbore s tekstom igrajući likove koji baš nisu oni sami.

Opet, obilato uključivanje muzike, kako „internog“, tako i „eksternog porekla“ uvek u pravom trenutku nudi preko potrebnu relaksaciju, a i generalni utisak je da Žilnik uspeva da kanališe onaj željeni dokumentaristički ugođaj. Možda se samo čini da autorov „stisak“ ovde popušta, baš kao što pomalo popušta stisak njegovog protagoniste, ali isto tako valja notirati utisak da Restitucija nije film u kojem će ubirati lake „kritičarske“ poene ukazujući na nepravde kojih nikad ne nedostaje. Opet, izgleda da, naprotiv, Žilnik gleda i sebe i neke od svojih ispisnika u ogledalu i kaže: „Bravo, majstori! Živeli smo kako smo hteli i – preživeli!“ I na to itekako ima pravo.

Universal Language / Une langue universelle

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Šta znamo ili mislimo da znamo o Kanađanima? Obično se to svodi na (američki) stereotip kako su Kanađani redom fini i učtivi, ali nekako bez identiteta izgrađenog pomoću istorije i nacionalne mitologije. Istina, Kanada „pati“ od manjka istorije, a čega nema – može se izmisliti.

Metju Renkin je upravo to i napravio u ključu uvrnute, nadrealne, ekspresionističke sprdnje u svom dugometražnom prvencu The Twentieth Century (2019), gde je ispričao priču o mladosti najdugovečnijeg kanadskog premijera Vilijama Lajona Mekenzija Kinga kroz prevladavanje nesigurnosti i nametnutih kanona pomoću seksualnih fetiša. Kada je već izmislio istoriju, Renkin je prešao na izmišljanje identiteta sa svojim sledećim dugometražnim uratkom Universal Language koji je nakon premijere u Kanu prošle godine imao zapaženu festivalsku distribuciju.

Smešten „negde između Vinipega i Teherana“, dakle u Kanadu pokrivenu snegom u kojoj većina govori persijski, a manjina francuski, film nam priča tri naizgled nepovezane paralelne priče. U jednoj dvoje dece, Negin (Rojina Esmaeli) i Nazgol (Saba Vahedjusufi) pokušavaju da izvuku veliku novčanicu iz dubokog leda kako bi pomogli svom školskom drugu. U drugoj, turistički vodič Masud (Piruz Nemati, takođe ko-scenarista filma) vodi grupu turista po „atipičnim znamenitostima“ Vinipega što, očekivano, ne prolazi baš glatko. Konačno, u trećoj kvebeški birokrata Matju (sam Renkin) daje otkaz na poslu kako bi se vratio kući u Vinipeg i ponovo povezao sa svojom majkom koju polako načinje demencija.

Sve tri priče će se spojiti u magično-realističnom finalu. Put dotle, međutim, vodi kroz humor, ali i kroz toplu ljudsku dramu i dubinske, mudre uvide o ljudskoj prirodi, osećaju pripadnosti i postupku izgradnje identiteta. Što se humora tiče, on neće uvek biti razumljiv svima u publici, budući da se često oslanja na kanadske kulturne specifičnosti (recimo, Renkin se iz sve snage sprda s kvebeškim nacionalizmom i separatizmom, a poznati kanadski lanac kafeterija dobija logo na persijskom i postaje – čajdžinica). Neke druge stvari su otvoreno apsurdne, a treće su, pak, skoro pa „stend-ap“ rutine, poput nastavnika francuskog koji mrzi svoj posao, nipodaštava decu i daje im instrukcije da, kada se već glupiraju na njegovom času, to makar čine na francuskom.

Važan aspekt filma je i njegov pažljivo skrojen vizuelni identitet u kojem se spaja analogna fotografija Izabel Staščenko na traku od 16mm, oda brutalističkoj arhitekturi (po čemu film pomalo podseća na Kogonadin Columbus), te unikatan spoj Vesa i Roja Andersona gde se od prvog pozajmljuju pasteli i kompozicija kadra, a od drugog minimalizam. Pritom se mestimično „gađa“ i „pogađa“ štimung iranskih filmova, pre svega opusa ranijih radova Abasa Kiarostamija, dok se likovi tretiraju u ključu Akija Kaurismakija, pa svoje emocije iskazuju vrlo dozirano.

Iz prethodnog dugometražnog filma, kao i iz Renkinovih kratkih uradaka, mogli smo prilično jasno da shvatimo njegovo autorsko poreklo. To je bio njegov zemljak i sugrađanin Vinipega Gaj Medin, odnosno njegov spoj postmodernizma i analognog nadrealizma. Universal Language nam, međutim, otkriva jednu manje poznatu epizodu iz autorovog razvojnog puta. Metju Renkin je u mladosti planirao da studira u Iranu, čak je i „hodočastio“ do majstora iranske kinematografije. Plan se nije ostvario, ali ostala je ljubav do filmskog izraza.

Universal Languge je svakako ljubavno pismo iranskoj kinematografiji, njenom unikatnom jeziku, zanatskoj preciznosti i humanizmu kojom ona zrači. Ali, još više od toga, to je singularni, unikatni film autora s jedinstvenom poetikom i sposobnošću da spoji različite filmske uticaje u nešto toplo, mudro i čovečno.