Eighty Plus / Restitucija, ili, San i java stare garde

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ne treba trošiti previše reči na dokazivanje notorne činjenice da je Želimir Žilnik živa legenda kinematografije, pre svega, ali ne samo dokumentaristike. To ne važi samo za naše prostore, već i globalno. Žilnik je pronalazač i inovator koji se ne kreće utabanim stazama, već otkriva ne samo nove priče i teme, već i poveznice između filmskih rodova. Zapravo, po metodologiji rada, svi njegovi dokumentarci su manje ili više odigrani, makar u smislu ponavljanja onoga što je on zapazio kao interesantno, dok su mu igrani filmovi formulisani tako da pre svega komuniciraju istinu.

O Žilniku su pisali i snimali i puno verziraniji od vašeg vernog kritičara, najelokvantnije možda još jedan veliki dokumentarista, Janko Baljak, u svom filmu ŽŽŽ: Žurnal o Želimiru Žilniku (2021). Opet, Žilnik je vrlo otvoren i spreman da podeli svoja iskustva i uvide, pa čak i tajne zanata, što znaju svi koji su makar jednom pohodili neko od njegovih predavanja ili se s njim obreli u razgovoru, što je dokaz da će njegova zaostavština trajati i nakon što sada već vremešni autor završi svoju karijeru.

To još nije spreman da uradi svojoj 83. godini života uprkos. Sa svojim najnovijim i zapravo igranim filmom Restitucija, ili, San i java stare garde vratio se ranije ove godine na mesto svojih najvećih internacionalnih uspeha, na Berlinale, gde je osvojio Zlatnog medveda za Rane radove (1969) i nagradu Teddy za Dupe od mramora (1995). Interesantno, oba ta filma su takođe bila igrana, što po klasifikaciji Žilnikove obimne filmografije ipak predstavlja neki izuzetak u istoj. Ovu kritiku, međutim, donosimo vam iz Visbadena, s festivala goEast koji predstavlja jedno od najznačajnijih događanja vezanih za istočnoevropski film na Zapadu.

Priča počinje u jednoj bečkoj prodavnici ploča gde Stevan Arsin uspeva da pronađe ploču svog nekadašnjeg sastava The Montenegro Five. Ploča i džez-pop kvintet su pravi i sasvim proverljivi, ali istraživanje Stevana Arsina će nas dovesti u slepu ulicu jer on – ne postoji. Zapravo, u pitanju je fiktivni filmski lik baziran delimično na muzičaru Milanu Kovačeviću, stvarnom članu pomenutog benda, koji ga i igra. Kao i Kovačević, tako je i Arsin u filmu izgradio uspešnu karijeru svirajući po Evropi, što istočnoj pre emigracije, što zapadnoj nakon iste, za vreme Hladnog rata.

Stevan, dakle, u radnji dok preuzima svoju ploču od svog starog prijatelja dobija poziv iz Srbije da je u restituciji nasledio svoj roditeljski dom – vilu u Sremu u kojoj je proveo detinjstvo do izbijanja Drugog svetskog rata. Njegov otac je bio veliki gazda koji je, saznajemo, ušao u austrougarsku grofovsku vilu, a koju su kasnije preuzele prvo ustaše za vreme rata (Srem je bio deo NDH), pa onda partizani posle, a koji su je i nacionalizovali. On se upućuje u Srbiju da završi taj proces, vidi u kakvom je stanju sama kuća, pa da odluči šta bi i kako bi s njom.

Uz pomoć kćeri njegovog prijatelja, Nine (Katarina Gvaltijeri) koja baš u Vojvodini vrši istraživanja za svoj doktorat na temu položaja žena za vreme komunizma i posle, te školskog druga Milana (Milivoj Kiždobranski), Stevan kreće u „inspekciju“ svog poseda. S druge strane, pak, deo zemljišta je već iznajmljen podobnom biznismenu, a neko se još namerio da mu imovinu otme, i taj neko ne preza od marifetluka kao što su lažirani izvod iz matične knjige umrlih ili vanredni poziv za psihijatrijsko veštačenje.

Iako je Stevan jedini naslednik vile, on nije jedini koji pokazuje interes za svoju imovinu. Njegova bivša žena Vera (Mirjana Gradinovački), iako i sama situirana, ima svoj ugao „zbog dece“, kako kaže. Kćerki Dragani (Lidija Stevanović) iznenadno nasledstvo ne bi loše došlo, dok je unuci Ani (Nina Stamenković) čak i preko potrebno da reši stambeno pitanje. Glavni osumnjičeni je, pak, zet Ilija (Radoje Čupić), a svi oni počinju još više da se boje kada se Stevan ponovo poveže s Mirjanom (Vera Hrćan Ostojić) koja ga se seća i koje se on seća iz zajedničkih muzičarskih dana...

Naravno, nije podela imovine i misterija kome će šta i kada pripasti ono što najviše zanima Želimira Žilnika u filmu za koji je scenario napisao zajedno s Tanjom Šljivar (Kelti, Majka Mara). Nisu to čak ni porodični odnosi i sitne ljudske gadosti kojima smo kao vrsta inače skloni. Na kraju, nisu od presudnog značaja čak ni komentari na trenutno stanje stvari u Srbiji, i to ne samo po pitanju restitucije kao koncepta, već i na temu korupcije, podmetačine, bahatosti ili pokvarenjaštva, te devastacije okoline iz političkih pobuda, što će sve uredno adresirati.

Ne, Žilnik nam zapravo u slojevima otkriva „veliku“ i „male“ istorije, kao i srpsku opsesiju da se te istorije iznova i iznova pišu od nule. Tu možemo primetiti nekoliko linija sukoba, ili makar nerazumevanja, kako između različitih „zaraćenih“ generacija, tako i u istim generacijama, a na osnovu klasnog porekla upletenih. S druge strane, Žilnik, opet, slavi život, u njemu vidi i ležernost i radost i, zajedno sa svojim junakom koji u pojedinostima pomalo nalikuje i na njega samog, ne stidi se da bude ponosan na svoja dostignuća i da mu se veseli. Ta pozitivnost, zapravo, kod Žilnika kao da raste što je on stariji, što je inače redak slučaj.

Naravno, na neke „nesavršenosti“ tu moramo i da se pomalo naviknemo, ako se do sada nismo kroz ostatak Žilnikovog igranog opusa. Ključna reč je tu „naiva“ koja je prisutna i to u ne baš malim dozama. Žilnik ovde ne može da se sakrije iza neke upadljive stilizacije kao u Ranim radovima ili Dupetu od mramora, pa čak i u Lepim ženama... Razlog za to je da je u filmu sa starim gospodinom kao protagonistom i ne može biti u toj meri. Pa opet, po svom običaju, on radi s naturščicima, i to se vidi, naročito kada svi osim Kovačevića u glavnoj ulozi moraju da se izbore s tekstom igrajući likove koji baš nisu oni sami.

Opet, obilato uključivanje muzike, kako „internog“, tako i „eksternog porekla“ uvek u pravom trenutku nudi preko potrebnu relaksaciju, a i generalni utisak je da Žilnik uspeva da kanališe onaj željeni dokumentaristički ugođaj. Možda se samo čini da autorov „stisak“ ovde popušta, baš kao što pomalo popušta stisak njegovog protagoniste, ali isto tako valja notirati utisak da Restitucija nije film u kojem će ubirati lake „kritičarske“ poene ukazujući na nepravde kojih nikad ne nedostaje. Opet, izgleda da, naprotiv, Žilnik gleda i sebe i neke od svojih ispisnika u ogledalu i kaže: „Bravo, majstori! Živeli smo kako smo hteli i – preživeli!“ I na to itekako ima pravo.