The Alto Knights

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U teoriji, sve zvuči sjajno kada otvorimo imdb-stranicu za The Alto Knights. Nikolas Pileđi (Goodfellas, Casino, The Irishman) kao scenarista, Beri Levinson (Bugsy, Sleepers) u rediteljskoj fotelji i Robert De Niro u dvostrukoj ulozi u istinitoj priči iz bogate istorije mafije u Americi. Ali, kako to ponekad biva, umesto mafijaške poslastice, dobili smo industrijski kolač iz menze koji već ne izgleda kao prava stvar, a o ukusu da i ne govorimo. Šta je pošlo po zlu?

Priča o rivalstvu između Frenka Kostela i Vita Đenovezea ne spada u red najpoznatijih i najatraktivnijih, ali je svejedno prilično interesantna i solidno utemeljena na razlikama u karakteru između njih dvojice. Ova dvojica drugara iz sirotinjskih imigrantskih četvrti na Menhetnu su se obogatila na zajedničkim „poslovnim poduhvatima“, zajedno s još nekim „istorijskim ličnostima“ za vreme prohibicije. Kostelo se u tome držao više kao poslovnjak, a Đenoveze kao gangster, pa kada je potonji morao da pobegne iz Amerike zbog optužbi za ubistvo, svoju imperiju „nasleđenu“ od Lakija Lućana je prepustio prvom. Đenoveze se nakon rata vratio u Njujork i pokušao da ponovo preuzme svoju imperiju, ali Kostelo je već bio aktivan na polju stvaranja političkih veza i legalizacije poslova. Đenoveze je, pak, otkrio novu poslovnu mogućnost u vidu međunarodne trgovine narkoticima i na tome osnovao svoju novu imperiju dok je čekao pogodan trenutak da makar pokuša da smakne svog prijatelja, bivšeg zamenika, a u tom trenutku formalno šefa. To se i dogodilo 1957. godine pred jednim njujorškim liftom kada je Vini Đigante, Đenovezeov posilni, ispalio metak u glavu Frenka Kostela.

S tim događajem i počinje film. Kostelo (De Niro) je preživeo gotovo nepovređen, zbog čega je Đenoveze (opet De Niro) bio opravdano besan na nesposobnog Đigantea (Kozmo Džarvis). Mediji, tada već jako dobro upoznati s prilikama u svetu mafije, očekivali su rat, ali je sukob zapravo išao više linijom šahovske partije u kojoj protivnici jedan drugom postavljaju stupice ili traže priliku za uzmak sa što manje štete. Epilog sukoba u kojem su stradale uglavnom „bočne“ figure poput Alberta Anastazije (Majkl Rispoli) je takođe prilično bizaran i slučajan, budući da su lokalni policajci slučajno nabasali na mafijaški „samit“ na kojem je trebalo da se definiše novi „mir“, pa pohapsili većinu prisutnih.

Pileđijev scenario nas, međutim, baca napred-nazad i levo-desno po priči, fokusirajući pre svega na razlike u karakterima između Kostela i Đenovezea i razlike u njihovim ambicijama za budućnost. To se vidi i po njihovom izboru partnerki. Đenovezeova supruga Ana (Ketrin Narduči) je zapravo i „zakuvala“ sukob imenujući Vita i Frenka kao mafijaše na brakorazvodnoj parnici koja je propelirala saslušanje pred kongresom na kojem je Kostelo jedini pristao da odgovara, ali ne u potpunosti iskreno. S druge strane, Kostelova supruga Loreta zvana Bobi (Debra Mesing) je svom mužu savetovala da se okane mafijanja i povuče.

Scenario koji pati od strahovitog manjka ekonomike i kršenja osnovnog pravila da je uvek elegantnije pokazati nešto nego o tome razglabati prvi je i osnovni problem filma. Osim što pokušava da obuhvati prekompleksnu priču u obimu „normalnog“, a ne epskog filma (dva sata umesto tri i više), Pileđi tu uvodi prilično besmislen okvir intervjua koji Kostelo daje ko zna kome dok uživa u „zasluženoj“ penziji, čime se zapravo sugeriše i rasplet sukoba. Takođe, u samom scenariju se oseća reciklaža motiva iz njegovih ranijih radova, odnosno trilogije Goodfellas-Casino-The Irishman, a koju je ipak bolje „pročitao“ i nadogradio Martin Skorseze, sam po sebi bolji poznavalac mafije od Levinsona koji u svom opusu ipak nema jednu dominantnu temu.

Reciklira i Levinson ovde, i to dosta upravo Skorsezeovih poteza, od ubacivanja arhivskih fotografija, pa do montažnih rezova i ubacivanja pop-kulturnih elemenata poput televizije i muzike za komentar vremena radnje. Ali u svemu tome fali ne samo nekog ličnog pečata, već i originalne ideje, pa skoro svaka scena, bilo da je reč o suđenju ili, recimo, razgovoru između supružnika ili „poslovnih saradnika“, deluje kao imitacija neke druge, bolje osmišljene i bolje provedene. Zapravo, čini se kao da Beri Levinson nije baš ni bio preterano zainteresovan za projekat, pa se bacio na puko „odrađivanje“.

Reciklira, i to dosta samog sebe, i Robert De Niro, što je zapravo i teško zameriti glumcu s preko sto uloga u karijeri, a i sa preferiranim tipovima likova u koje spadaju i mafijaši. Sad, to što je u dvostrukoj glavnoj ulozi dvojice glavnih rivala koji možda nisu toliko ličili međusobno, ujedno predstavlja i najuspeliji trik filma i najveću opasnost po isti. De Niro je suveren i kao Kostelo, doduše s očito lažnom nosinom, koji se drži kao starac i sanja o zasluženoj penziji i kao paranoični, lajavi i agresivni Đenoveze, premda bi ta uloga možda bolje legla Džou Pešiju.

Ali De Niro u dvostrukoj ulozi kao da smanjuje prostor ostalim glumcima u ansamblu da se iskažu. Njima u prilog ne ide ni scenario inflatoran po pitanju broja likova, uloga i funkcija, ali makar se par njih promovira u bitne sporedne. Majkl Rispoli uspeva da diskretno zablista u par retkih scena, Kozmo Džarvis pomalo previše karikira gangstersku tupavost, ali ipak uspevamo da ga primetimo. Mafijaške drame generalno kubure sa ženskim likovima, pa The Alto Knights tu nije nikakav izuzetak, s time da se Debra Mesing nikako ne snalazi kao Bobi, a Ketrin Narduči nema dovoljno prostora da izgradi lik Ane dalje od njene karikaturalne lajavosti.

Na kraju, možda ćemo biti preoštri prema filmu zato što nas je razočarao, odnosno izneverio naša visoka očekivanja. Ali The Alto Knights nije čak ni toliko loš film koliko je upadljivo prosečan, neoriginalan i opterećen sitnim greškama da deluje otaljano. Mada, možda ni priča o Franku Kostelu i Vitu Đenovezeu možda zapravo nije za igrani film, već je pre za klasični, nepretenciozni dokumentarac za kojeg je bilo itekako dovoljno materijala. Problem je što joj Pileđi, Levinson i De Niro ne daju nikakvu nadgradnju, odnosno ne daju joj dovoljno nadgradnje.