All the Beauty and the Bloodshed

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako ništa drugo, Lori Poitras mora se priznati da pogađa „žicu“ odbora i komiteta zaduženih za važne nagrade: u kolekciji trofeja ima jednog Oskara, Baftu i Emi, uz još dve oskarovske i emijevske nominacije, te još jednu za Baftu. Pregršt „manjih“ nagrada i nominacija se podrazumeva. Biće da je „domaći zadatak“ odradila kako treba.

Taj zadatak zapravo i nije bio toliko težak. Jer, američkoj i britanskoj „relevantnoj“ publici, onoj koja dodeljuje nagrade, kod dokumentaraca po pravilu važnija je „važna“, odnosno bombastična tema nego kvalitet obrade, a tu je Lora Poitras na svom terenu s izborom istih i potonjim pakovanjem uz dozu samoreklamerstva i infuziju štoseva pokupljenih iz igranih filmova.

Za Lorine rane radove, posebno za slabo gledani prvenac „Flag Wars“ (2003) na temu situacije u kojoj se beli gej profesionalci doseljavaju u radničko afroameričko predgrađe, može se reći da su originalni i inkvizitivni. To donekle važi i za sledeći film „My Country, My Country“ (2006), koji joj je doneo prve opipljive uspehe, a bavi se temom lažiranih izbora u Iraku. No, ostalo je manje ili više-čista šminka.

Već sa „The Oath“ (2010) koji se bavi Al-Kaidom i američkim „ratom protiv terora“, uz lagano „zaveraški“ diskurs, Laura Poitras otkrila je da joj se najviše isplati „ubeđivati već ubeđene“ iz redova zapadne levičarske intelektualne elite, što je doktorirala sa dva naredna filma koji su, zapravo, „žitije svetaca“ u tim krugovima. Sa „Citizenfour“ (2014) o Edvardu Snoudenu uspela je da pobere brojne nagrade i da se izreklamira kao najrelevantnija moguća autorica, dok sa „Risk“ (2016) o Džulijanu Asanžu ipak nije polučila iste uspehe, iako se trudila iz petnih žila.

Usledila je pauza u kojoj se Poitras uglavnom posvećivala kraćim formama i producentskom radu, a onda i novi dugometražni dokumentarac „All the Beauty and the Bloodshed“ koji je opet, s određenim uspehom, zaigrao u sezoni nagrada. Film koji spaja žanrove portretnog i aktivističko-političkog dokumentarca prikazan je i na beogradskom Festu.

Dve centralne teme filma su biografija protagonistkinje i naratorke, umetničke fotografkinje i aktivistkinje Nen Goldin, te borba protiv i relativni pad porodice Sakler, vlasnika farmaceutske kompanije „Perdju“ odgovorne za epidemiju zavisnosti od lekova poput „oksikotina“, „fentanila“ i pre toga „valijuma“. Te dve linije radnje zapravo se spajaju u liku i delu Goldinove koja preko svoje organizacije PAIN vodi borbu da se Saklerovi izbace iz umetničkih institucija, odnosno da dotične ne primaju njihove donacije.

Iz priče o životu protagonistkinje, od početaka u represivnom predgrađu, preko otkrivanja vlastite seksualnosti, bavljenja umetnošću i aktivizmom za prava slabijih i potlačenih (žena, LGBT osoba, obolelih od AIDS-a), te trauma koje su je oblikovale - postaju nam jasni motivi i ciljevi ove njene, za sada poslednje borbe.

Zapravo, Lora Poitras je pola posla odradila kada je našla tako snažan subjekt koji je opet, za razliku od Snoudena i Asanža, prizemljen, pa makar činjenicom da je Nen morala da živi običan život daleko od pozicije moći. Drugu polovinu je autorica, pak, rešila tako što je savladala sopstveni ego i potpuno se povukla u stranu pustivši protagonistkinji da nosi film i kao naratorka i kao autorica većine vizuelnog materijala koji se u njemu vidi.

Taj materijal čine upravo njene fotografije napravljene tokom nekoliko decenija umetničke karijere, istovremeno predivne i potresne, a kao takve idealne za ostavljanje moćnog zapisa o vremenima, njihovim nepravdama, lepotama i metaforičkim krvoprolićima.

Nen Goldin je zaista savršen subjekt i osoba koja dostavlja prvoklasan materijal, dodatno podvučen dojmljivom muzikom koju potpisuje Soundwalk Collective, te uz pomoć tima montažera spojen sa novosnimljenim materijalom (intervjui sa protagonistkinjinim saborcima, dokumentacija protesta) koji je i sam solidnog kvaliteta. Laura Poitras iz pozadine vešto slaže kockice u emotivno dojmljiv dokumentarac koji na kraju, uprkos početnom utisku da joj je Nen Goldin „obavila“ pola posla, predstavlja prilično dobar film – i vrhunac njene dosadašnje karijere.

Citizenfour

2014.

scenario i režija: Laura Poitras

Dokumentarce gledamo drugačije od igranih filmova i druge stvari u njima tražimo. Recimo da je njihov pristup mnogo bliži novinarstvu nego umetnosti, a objektivnost, informativnost – podrobnost i celovitost slike koju vidimo su svakako značajniji od stručnih umetničkih kvaliteta poput scenarija, režije, vizuelnog dojma i ritma koje studiramo u igranim filmovima. Na stranu semantičke razlike između objektivnosti i neutralnosti, već samim izborom toga šta je više, a šta manje bitno autor ili novinar demonstrira svoj stav. Uostalom, između igranih filmova i dokumentaraca postoji “siva zona” filmova po istinitom događaju, doku-drama i dramskih intervencija u faktografiju.

Ono što nas privlači ili odbija od pojedinih dokumentarnih filmova je njihova tema. Ako nas zanima tema (ličnost, pojam, proces), pogledaćemo dokumentarac o njoj. Ako ne, male su šanse za bilo kakvo ciljano gledanje. Isto tako, i naša prosudba u velikoj meri zavisi od teze koju film zastupa. Ako se a priori ne slažemo s njom, uzalud vam trud svirači, odnosno dokumentaristi. Ne pomaže tu ni inovativni pristup, ni intervencija u napetost, ni odmeren, edukativan ili upozoravajući ton kako je to nešto jako važno.

Dakle, pred sobom imamo Citizenfour, dokumentarac o Edwardu Snowdenu sa njim u glavnoj “ulozi”. Centralni deo filma je snimljeni intervju od nekoliko dana s njim u hotelskoj sobi u Hong Kongu netom nakon njegovog prebega. O Snowdenu sada već znamo dosta toga: bio je kompjuterski analitičar pri NSA, otkrio je veličinu i sveprisutnost vladinog sistema za nadzor komunikacija i praćenje građana, i pobegao je prvo u Hong Kong, pa onda u Rusiju. Od tada se naizjavljivao svega i svačega, ili su mediji to izmišljali, “pevao za večeru” pred diktatorskim režimom Onoga čije se ime ne spominje i hvalio njegova demokratska dostignuća, pa samim time izgubio sve kredite kod moje malenkosti. Čovek sam, alergičan na logičke greške, uskakanje sebi u usta i politički kurvarluk, oprostite mi.

Znači, film sam započeo sa relativno negativnom premisom, a ni autorica Laura Poitras se nije potrudila da bude naročito simpatična sa svojim “vidite me kako sam važna” hvalisavim stavom na početnim karticama. “Ja propitujem, ja upozoravam, ja rušim Sistem, mene pretresaju, meni prete, morala sam da pobegnem iz zemlje”. Ne kažem da ona ne radi jedan važan posao, ali ulazak u sukobe je nekako profesionalni rizik svakoga ko radi političke dokumentarce. Laura Poitras je pre desetak godina započela svoj serijal o post-9/11 Americi, prvo snimajući dokumentarac o sumnjivim izborima u Iraku 2005. godine (My Country, My Country). Usledio je film o zatvoru Guantanamo (The Oath). Za treći film imala je želju da se bavi ograničavanjem lične slobode američkih građana kao posledicom 9/11 i u tu svrhu započela komunikaciju sa još jednim disidentom Williamom Binneyem, a onda joj se u šifrovanim porukama javio Snowden pod pseudonimom Citizenfour.

Nakon uvodnog izlaganja teze o prisluškivanju, srednji deo filma je pomenuti Snowdenov intervju britanskom Guardianu i njegovom novinaru Glennu Greenwaldu. Snowden mirno i staloženo izlaže situaciju u kojoj se našao, zvaničnu politiku SAD skrivenu od očiju javnosti i svoje stavove o privatnosti podataka i slobodi. Usput upoznajemo njegove rituale i sigurnosnu kulturu (ono legendarno ukucavanje šifri ispod pokrivača) i saznajemo kako nas i na koje načine Veliki Brat može pratiti, na internetu, preko telefona, kreditnih kartica... Saznajemo da postoje tzv. farme servera gde se podaci pohranjuju i programi koji su u stanju da od sirovih podataka slože kontekst, bio on ispravan ili ne, svejedno je moguć.

Film, kao i svaki tako intoniran uradak, promašuje da vidi slamku spasa u besmislu svega toga: ma koliko podataka neko imao i ma koliko oni bili posloženi u tačan ili pogrešan kontekst, to i dalje mora proveriti živ čovek u okviru svog radnog vremena. Isti taj živ čovek mora doneti odluku i po njoj postupiti. Uostalom, po čemu je to različito od sistema ličnih karata, pasoša i drugih dokumenata za identifikaciju? Jednom smo pristali na to da organi znaju ko smo i kuda se krećemo, sve dalje od toga je samo tehnološki modernija verzija. “Silver lining” nam se, kao i u slučaju “low-tech” informacionih sistema u vidu arhivatora prve, druge i treće klase i sreskih špijuna, krije u zaštiti koju nam pruža šum. Da, mogu da znaju sve o nama, ali 99,9% toga će biti nebitno i to će sakriti ono bitno. Sličnom logikom određeni ljudi traže sigurnost u javnosti i javnom delovanju. Sličnom logikom manipulatori zatrpavaju medije i javnost sa gomilom trivijalnog sadržaja i skreću pažnju sa bitnih stvari.

Drugi problem koji Citizenfour u svojoj nadmenosti ne tretira je određeni stepen auto-cenzure i straha koji se javlja kod građanstva glede njihovog javnog delovanja. Još jedno mesto gde Citizenfour podbacuje je ovog puta čisto filmska stvar: znamo da je Snowden lagano paranoičan (što ne znači da mu ne rade o glavi), ali štosevi sa telefonskim pozivima i požarnim alarmima deluju kao zaista jeftin trik, bilo da su stvarno zabeleženi ili nisu. Međutim, iznad svega stoji problem koncepta: Citizenfour fingira urgentnost, a slučaj Snowden je do sada već bajata, potrošena vest. Laura Poitras ne uspeva da napravi zadovoljavajući “follow-up” u trećem delu filma, osim još bajatih vesti, nema tu neke suštine, čak ni nove ideje.

Manjkavosti i tendenciozni, hvalisavi i hagiografski pristup na stranu, Citizenfour je dokumentarac o kojem će se dugo pričati. I to više o temi filma nego o njegovom dometu. Bilo je belodano da će pokupiti Oscara, opet zbog teme, a ni konkurencija mu nije bila neka. Uostalom, i kod Oscara je sve stvar teme i dvostrukih standarda. Prethodne godine im The Act of Killing, jedan zaista kritički nastrojen i pritom inovativan dokumentarac, nije bio dovoljno dobar ili bolje rečeno podoban i tu je Akademija pala na testu. Ove godine je kipić dodeljen filmu koji ubeđuje već ubeđene. Tja.