The Girl with the Needle / Pigen med nalen

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jedno od otkrića Kana pandemijske 2020. godine koji se nije održao, ali je „graciozno“ dozvolio selektovanim filmovima da nose njegovu „etiketu“ bilo je i ime švedskog reditelja s poljskom diplomom i adresom Magnusa fon Horna, odnosno njegov drugi dugometražni film Sweat u kojem smo pratili poljsku fitnes-influenserku koja se u periodu od tri dana mora suočiti sa posledicama svog statusa. Četiri godine kasnije, fon Horn se vratio u Kan sa svojim novim filmom The Girl with the Needle s kojim se takmičio za Zlatnu palmu. Prva stanica na očekivanoj festivalskoj turneji bio je festival u Karlovim Varima, gde je film prikazan u netakmičarskom programu Horizons.

Mesto radnje je Kopenhagen, a vreme 1918. godina. Prvi svetski rat se privodi kraju, a, iako Danska u njemu zvanično nije u njemu učestvovala, njeni vojnici su čuvali gradove, utvrđenja i granice, te ulazili u povremene čarke s Nemcima. Jedan od tih vojnika je i Peter Nilsen (Bešir Zećiri) za kojeg se pred kraj rata ne zna je li živ ili mrtav.

U centru zbivanja fon Hornovog filma, međutim, stoji Peterova supruga Karoline (Viktorija Karmen Sone, viđena u poslednjoj sezoni fon Trirove serije The Kingdom) koja pokušava da preživi radeći kao krojačica u fabrici odeće. Kad je upoznajemo, ona je već u žestokim problemima jer zbog neplaćanja kirije gubi smeštaj u suvoj i relativno udobnoj sobi. Karoline se onda za pomoć obraća svom direktoru Jergenu (Joakim Fjelstrup) kojeg zavodi i ostaje trudna s njim, a zbog te računice će čak oterati muža kada se ovaj iz rata vrati deformisanog lica. Računica će se, naravno, ispostaviti kao kriva jer nije uračunat faktor Jergenove majke-plemkinje koja je zapravo „vlasnica“ i fabrike i svog sina, pa će očajna Karoline pokušati abortus iglom u javnom kupatilu.

Tu će upoznati Dagmar (Trine Driholm) koja će joj spasiti život i predložiti alternativno rešenje: da joj pomogne da svoje dete, jednom kada ga rodi, da na usvajanje. Iako je Peter spreman da s Karoline i njenim detetom otpočne novi život, ona prihvata Dagmarinu ponudu i dve žene sklapaju savez i shemu protiv surovog sveta koji ih okružuje. U tom savezu Dagmar tačno zna šta radi, a Karoline niti ni ne naslućuje...

Sa svojim filmom koji je delimično inspirisan stvarnim događajima „epidemije čedomorstva“ u Evropi nakon Prvog svetskog rata, fon Horn pokušava da oslika surovost sveta u tom periodu vremena. To mu, makar u prvom, ekspozicijskom delu filma uspeva skoro do nivoa odličnog, pri čemu ekspresivna gluma ansambla i visoko-kontrastna crno-bela fotografija Mihala Dimeka tu dosta pomažu da se sakrije pristup „panoramske vožnje“ kroz post-ratnu mizeriju.

Fon Horn, pak, za drugi deo unekoliko menja pristup, ne da je on išta manje „preletački“-površan u smislu prostog ređanja događaja, ali se makar fokusira na jednu jedinu temu. Rizičan je to manevar koji je teško pogoditi kako treba, ali reditelju treba odati priznanje za hrabrost da to ipak pokuša. Razlog je jasan: on pokušava da inducira neke neprijatne emocije kod publike i čini se da tu čak i ne bira sredstva.

Jedan od problema je svakako i raspar između dve polovine filma koje čak nisu ni kontrastne, već egzistiraju u svojim sličnostima i razlikama, ali nije on glavni razlog neuspeha. Na tom mestu „ponosno“ stoji jako loša i površna koncepcija likova. Muški likovi su mekušci do nivoa krpa za brisanje poda, što je legitimno kao izjava, ali nju treba nečim potkrepiti. Ženski likovi, pak, su naoko produbljeniji i sa više agende, ali tu na scenu stupaju faktori gluposti i oportunizma koje je ponekad možda bolje odvojiti u filmovima jer njihovo spajanje može predstavljati pretežak zadatak čak i za najiskusnije među filmskim autorima.

Na kraju, Magnus fon Horn upravo plaća danak neiskustvu i prevelikoj ambiciji. On, naime, pokušava da nas upozna sa svim tegobama prošlosti, pritom sve vreme ostajući u mentalnom sklopu sadašnjosti, sve se nadajući da bi njegov film mogao poslužiti kao upozorenje za budućnost. Ali on tu ne uspeva da shvati i pokaže ključnu stvar: kako je život onda bio jeftin i kako zapravo nije vredeo ništa. U svemu tome, The Girl with the Needle postaje i ostaje tipičan predstavnik festivalskog „misery porna“, doduše malo vizuelno impresivnijeg u svrhu šoka, ali se ta njegova logika raspada pod teretom trezvene analize.

Sweat

 kritika objavljena na XXZ

2020.

Scenario i režija: Magnus von Horn

Uloge: Magdalena Kolesnik, Julian Swiezewski, Aleksandra Konieczna, Zbigniew Zamachowski, Tomasz Oprinski

Jedna od najpametnijih programerskih odluka bila je ne samo uvrstiti film Sweat Magnusa von Horna u takmičarski program Zagreb Film Festivala, nego mu u okviru njega i posvetiti dodatnu pažnju u vidu panela posvećenog fenomenima fitnesa i internetskog uticaja. Hrvatski distributer je, međutim, još bolju odluku doneo prevođenjem originalnog naslova u Influencerica, bolje pogađajući suštinu filma, ali i stavljajući fenomen uticaja koji se širi putem društvenih mreža pod reflektor. Jednako nazvana afera koja je u kasno proleće i rano leto prodrmala Hrvatsku još uvek je dovoljno blizu da bi je se sećali oni koji su je pratili, a sva je prilika da će se von Hornov film ubrzo naći i u art-kino distribuciji.

Fenomen »poznatosti radi poznatosti«, odnosno usled moćne samopromocije i sposobnosti da se nađe niša u bespućima internetske zbiljnosti nije samo hrvatski, balkanski i istočnoevropski, već je globalan. Pritom je i stariji od društvenih mreža koje su preuzele ulogu medija, ali one predstavljaju idealan kanal za njegovo širenje. U tom svetlu su fitnes-gurui, ma koliko bili ogledalo površnosti današnjeg sveta opsednutog sa fizičkim izgledom, još i najpošteniji: njihov »rad« je moguće makar objektivno oceniti kroz zategnutost tela korisnika njihovih usluga. Svakako je kvalitet njihovog rada merljiviji od rada, recimo, amaterskih filmskih kritičara i manje opasan od saveta koje šakom i kapom dele samozvani zdravstveni eksperti, nutricionisti ili finansijski savetnici.

Fenomen fitnesa, pak, takođe nije nov, a maksima »u zdravom telu zdrav duh« industrijalizovana je i unekoliko pervertirana u doba »Reaganoamericane«, uz verno sasluživanje i samopromociju »Hanoi« Jane Fonde koja je od levičarske ikone, svesno ili ne, postala promoterka konzervativizma i površnog konzumerizma. Naslov von Hornovog filma direktni je citat jedne od njenih najpoznatijih naredbi iz videa za vežbu, a junakinja filma samo je njena nova inačica koja je u taj svet slavnih došla sama, a ne zbog plemenitog glumačkog porekla.

Ona, Sylwia Zajac (mlada glumica Magdalena Kolesnik u ulozi koja je može proslaviti), uspela je izgraditi omanju firmu na Instagramu i osigurati sebi život »prodajući« svoj uticaj ne samo kada je reč o njenoj struci, odnosno fitnesu, već i po pitanju životnog stila. Njen mobilni telefon je njen glavni alat, njime će uslikati spravu za vežbanje, sportsku odeću koju je dobila na poklon od sponzora, ali i hranu koju naručuje, pritom vlasniku spočitavajući ulogu plastike. Ona se preko telefona takođe mora pokazati kao ranjivo ljudsko biće, što uopšte nije teško, imajući u vidu njenu usamljenost. Ona može biti nestvarno lepa i stvarno »fit«, izuzetno uspešna u dobijanju »hleba bez motike« (što je još jedna od groznih zabluda, »hleb« koji zarađuju internetski honorarci i mali privrednici izuzetno je krvav i žuljav), ali ona je kao i mi, čezne za ljubavlju i razumevanjem.

Magnus von Horn, švedski reditelj sa poljskom diplomom i adresom, nju prati kroz tri dana i noći koji možda jesu nabijenog tempa događanja, ali nisu nikakvi posebni dani. Kroz ta tri dana će se zaređati snimanje videa, izdanje DVD-a sa vežbama kao poklona uz ženski časopis, pripreme za majčin rođendan, uz kupovinu poklona gde će je »startovati« žena koja joj je fan, a čiji život nije najsrećniji. U ta tri dana pojavljuje se i manijak koji je sa internet-praćenja prešao na fizičko (Orpinski), dolazi do svetonazorskog razloga sa familijom na majčinom rođendanu i sparivanja sa kolegom i mamlazom (Swiezewski) koje će se za nesrećnog manijaka završiti skoro fatalno, a za Sylwiju sa nekim bolnim spoznajama...

Von Horn majstorski drži ritam i tempo, gradira i relaksira atmosferu, uvek imajući kameru na ili u blizini lica i tela svoje zgodne protagonistkinje koja je objekat svačijih želja, samo ne svojih. U tom »casual« haosu postova i obraćanja javnosti upoznajemo svet »influenserstva« dalje od onoga što vidimo listajući društvene mreže. Pogled iz »backstage«-a je mučan, jeziv i turoban, a mišići zaduženi za kalemljene osmeha na umorno i razočarano lice rade napornije od bicepsa, tricepsa i kvadricepsa. Autorov odnos do protagonistkinje je polivalentan, ali ne i ambivalentan, ona je i žrtva i predator, i borac i prestravljena devojčica, a Magdalena Kolesnik svoju ulogu igra sa posvećenošću i ekspresivno, ali pod kontrolom, što svojoj, što rediteljevom, dok joj ansambl glumaca u pozadini preko kojih kamera tu i tamo preleti (tu su, recimo, i poznata lica Aleksandre Konieczne i Zbigniewa Zamachowskog) pruža podršku.

Van Horn pojedine scene i sekvence rešava gotovo genijalno, a ne samo tehnički upeglano. Primer za to je emocionalna kulminacija filma, fizički sukob između kolege-mamlaza i očajnog manijaka, snimljen u jednom kadru, dalekom totalu iz gotovo pričje perspektive, te ispraćen stanjem šoka na Sylwijinom licu koja na neko vreme zanemi. Scenarističku eleganciju van Horn, međutim, narušava pred kraj filma, razvlačeći ga nepotrebno radi verbalnog podvlačenja poente koju je već slikom pokazao. Ali i pored toga, Sweat je jedan od vrhunaca takmičarskog programa sa ZFF-a.