kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
režija:
Dominik Hartl
scenario:
Dominik Hartl, Armin Prediger
uloge:
Gabriela Marcinkova, Laurie Calvert, Margarete Tiesel, Karl Fischer,
Oscar Dykjaer Giese
Zombie-komedije
su passé. Kao i njihovi subjekti, izgubile su na svežini, a samim
tim i relevantnosti. Naravno, svi znamo šta zombiji predstavljaju u
prenesenom značenju (konzumerističku masu bez mozga koja taj mozak
zapravo i konzumira) i pitanje je koliko se tu novoga može reći, a
da se ne ide u preslagivanje i rekontekstualizaciju onog bolno i
otupljujuće poznatog.
Naravno,
uvek treba podržati trash, entuzijazam, štap i kanap i takve
filmove valja gledati čak i kad su loši. Možda upravo zbog toga
što su loši. Jer ako ne prokopamo po smeću i zaprljamo ruke, kako
ćemo u njemu naći blago. A Attack of the Lederhosenzombies
je upravo to jer se poigrava sa našim očekivanjima usmerenim u
najboljem slučaju prema zabavnom glupiranju i podastire nam jednu
lucidnu metaforu realnosti.
Attack
of the Lederhosenzombies je vrlo austrijski film, i to ne zbog
alpskih lokacija pod snegom i zaluđenosti zimskim sportovima već
zbog humora. On se ne ogleda samo u groteskno smešnom i kreativnom
nasilju, pa čak ni u poigravanju sa žanrovskim “tropama”
preuzetim iz jednog i prevedenim u drugo kulturno okruženje, već u
crnjaku jedne druge vrste. Naime, svaki štos vezan za kontekst
Austrije, uključujući i naslov i njegov “spelling” i samu
njegovu poentu, kao i poentu svega što na ekranu vidimo nepogrešivo
pogađa metu, ma koliko u nekim trenucima izgledalo banalno i
prvoloptaški.
Priča
se može prepričati u dve rečenice. Grupa internacionalnih
snowboardera koju sačinjavaju tri tipske skice, šaljivdžija Steve
(Calvert), njegova ozbiljna bivša/povremena cura Branka (Marcinkova)
i dobri dečko Josh (Giese) dolaze u pitoreskno austrijsko alpsko
seoce poznato po dobrim stazama i tamo im se dogodi
zombie-apokalipsa. Dok jedni bivaju pojedeni, a drugi zaraženi, naš
trojac uspeva da nađe privremeni spas u seoskoj krčmi kod gazdarice
Rite (Tiesel) i njenog muža Franza (Fischer), ali to nije dovoljno
da preživeli, a kamo li pobedili apokalipsu. I tako kreće akcioni
trash spektakl...
Dva
su kriterija kojima procenjujemo trash filmove. Prvi i osnovni: je li
to zabavno? Naravno da je zabavno, “kill count” je prilično
visok, ginu i ljudi i životinje, a neka od tih smaknuća su prilično
urnebesna, naročito kad se snowboard i ostali zimski sportovi upletu
u priču, pa se zombije tamani tim veštinama, što izaziva salve
smeha i aplauza. Drugi kriterij je koliko ono što vidimo
korespondira sa našom percepcijom realnosti na datu temu, zemlju ili
javnu ličnost, odnosno izvrće li tu realnost na zabavan način. I
tu je odgovor pozitivan, ispratite samo blentavu austrijsku muziku od
valcera do dance-yodel remixa i njenu funkciju u filmu.
Sad,
kada dobar trash film postaje dobar film tačka? Sigurno ne
ozbiljnošću dramaturgije, profesionalnim glumačkim izvedbama ili
tehnički upeglanom režijom. Naprosto, estetika je drugačija, ne
nužno jeftinija, i nazovimo je odglumljenim diletantizmom. Nakon
nekoliko atraktivnih kadrova i perfektnih monologa kojima glumci i
ekipa pokazuju da znaju da rade svoj posao, takvi izleti ruše trash
osnove filma. Ovde ih ima nekoliko, dovoljno da shvatimo da Hartl i
ekipa nisu diletanti, ali ne previše da bi zaboravili šta gledamo.
Fora
je u nečemu drugom i to zaslužuje svako poštovanje. Ovo je
nastudirani i elaborirani trash, izuzetno oštra društvena kritika
skrivena pod velom neozbiljnosti i pizdarije. Jer u Austriji zaista
imamo zombije, konzumente bez mozga koji konzumiraju ono što im se
servira, a to je mržnja. Na nedavno održanim izborima nešto malo
manje od polovine izašlih je glasalo za neonacističkog kandidata za
predsednika države. U toj ksenofobiji maskiranoj u seosku i
malograđansku pristojnost i tradiciju koja se svodi na pivo,
skijanje i blesavu muziku nema ničeg svetlog, a apokalipsa nije samo
zamisliva nego kuca na vrata.
Drugi
štos je to što Hartl čak i tu rekontekstualizaciju filmskog
standarda. Naime, u jednoj sceni postarija Rita odlazi u podrum (u
Austriji to znači nešto više nego drugde) i iskopava stvari svog
pokojnog muža, heroja i avanturiste: šlem i mitraljez. Potpuno je
jasno otkud ta dva tu, iz kojeg su rata i šta znače kada se pojave
u austrijskoj planinskoj zabiti. Ideja koju nam Hartl servira deluje
blesavo, ali nije daleko od istine: stari, skriveni nacisti u borbi
protiv ovih novih bez mozga. Jer ti stari su bili gadni i svakakvi,
ali su makar bili sila. Ove nove ne možemo ni poštovati, toliko su
prezira vredni i ne treba im ni dopustiti da mogu zatražiti ikakvo
poštovanje.
Slučajno
ili ne, imamo film koji uspeva na nekoliko nivoa i koji kvalitetom
svog neozbiljnog trasha postaje skoro pa ozbiljan film. Sve u svemu,
odličan uspeh za autora jedne urbane melodrame i nekoliko kratkih
filmova. Trash mu dobro stoji.
