The Handmaiden / Ah-ga-ssi

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Park Chan-Wook

scenario: Park Chan-Wook, Jeong Seo-Kyeong (prema romanu Fingersmith Sare Waters)

uloge: Kim Tae-Ri, Kim Min-He, Ha Jung-Woo, Jo Jin-Woong

Iako nikada više nije dostigao svoja remek-dela sa početka karijere (Osvetnička trilogija i Oldboy kao njen centralni i najmoćniji deo), Park Chan-Wook je svejedno jedno od najvećih imena korejske kinematografije. Iza sebe ima i nemali festivalski uspeh (Zlatni Medved u Berlinu za I’m Cyborg, but That’s OK) i jedan zapažen, vizuelno impozantan iako na nivou priče ne baš koherentan hollywoodski pokušaj (Stoker). The Handmaiden predstavlja fuziju različitih faza njegove karijere i različitih autorskih potpisa koje tokom nje razvio, ima tu i nasilja i seksa, vizuelne poezije i upadljivo ušminkane artificijelnosti, i nečeg distinktivno korejskog i nečeg generalno zapadnjačkog. Reč je tu o izuzetno zanimljivom filmu.

Prvo i osnovno, reč o adaptaciji književnog dela, i to savremene britanske autorice, romantične-neo-gothic-noir-misterije čija je radnja smeštena u viktorijansko doba, uz ogradu da likovi kada je to zgodno misle i ponašaju se kao u vremenu sadašnjem. Da ne okolišam, u pitanju je intriga da se sirotu malu bogatašicu i njenog ekscentričnog ujaka reši tereta novca, a koju izvode jedan hohštapler i jedna sirotica. Ali stvari postaju zapletenije kada se sirotica i bogatašica zaljube jedna u drugu. Potpisni štos romana je podeljenost u tri dela u kojima se menjaju naratori i perspektive, dok se često isti događaji rasvetljavaju iz drugog ugla.

U tom smislu, Park se drži duha romana, iako razradu sheme, rasplet i naročito kontekst prilično menja. Umesto Engleske s kraja pretprošlog stoleća imamo Koreju iz prve polovine prošlog, što znači da imamo japansku okupaciju i specifične nacionalne i klasne prilike koje će Park više koristiti kao začin i okidač za zaplet nego što će ulaziti u njihovu suštinu. Iz toga i proizilazi zapadni uticaj koji se preko Japana probija u Koreju, što će Parku omogućiti da kreira najimpozantniju i najsablasniju kuću godine sa krilima u orijentalnom stilu, ali sa engleskim pročeljem, koja će mu poslužiti kao lokacija za veći deo radnje filma.

Sam zaplet, odnosno shema za brzo bogaćenje, ne odstupa od toliko puta viđenih standarda. Jedan lažni bogataš, grof Fujiwara (Ha) namerio se na drugog, ekscentričnijeg i bogatijeg, ali svejedno prevaranta Kozukija (Jo) tako što će zavesti njegovu naizgled naivnu rođaku kojom ovaj planira da se oženi Hideko (Kim Min-Hee) i za koju mu je vezan imetak u budućnosti. Glede korejsko-japanskih odnosa, valja primetiti da su sve troje likova Koreanci koji su na različitim nivoima prevare preuzeli japanske identitete kao ulaznice u višu klasu. U tu svrhu, Fujiwara angažira siroticu Sook-Hee (Kim Tae-Ri) koja je odrastala u lopovskom gnezdu čija je jedna od delatnosti prodaja korejske siročadi japanskim familijama. Sook-Hee ima zadatak da kao sluškinja od najvećeg poverenja usmerava Hideko u smeru Fujiwarinog udvaranja, ne bi li se udala za njega. Plan bi kasnije vodio do toga da je Fujiwara pošalje u ludnicu, isplati svoju pomoćnicu i nestane sa milionima.

I to tako ide prvih sat vremena (film traje zahtevnih 150 minuta), Sook-Hee misli da ima kontrolu nad situacijom iako se zaljubila u svoju gazdaricu, sve do prvog velikog obrata. Radnja se onda vraća na početak i objašnjava nam situaciju iz druge perspektive, a centralna ličnost i narator postaje Hideko. Osim detalja vezanih za njeno odrastanje i odnos sa sablasnim ujakom (da se ne izlajem, reč je o vrlo osebujnom liku), upoznajemo se i sa njenom patologijom i manipulativnošću, a jednostavna shema se zapliće.

Park vrlo dobro gradi atmosferu, iako je vraćanje radnje unazad na iste scene iz različitih uglova u suštini izrabljen štos koji retko kad upali onako kako je autor to zamislio. Ovde to, usporenom tempu uprkos, radi savršeno, ako ni zbog čega drugog, onda zbog jedne scene o kojoj je bilo i biće još dosta reči: scene lezbejskog seksa između gospodarice i sluškinje. Nije to neviđeno na filmu, čak po situaciji to dosta podseća na pulp-triler Bound (1995), ali Park savršeno koristi vreme da izgradi potrebnu tenziju, čak iako skraćenu verziju te scene imamo u prvom delu filma. A originalnost kadra iz perspektive vagine je teško osporiti u ne-pornografskom filmu.

Međutim, ako ste spremni da potrošite dva i po sata vremena radi scena lezbejskog seksa, uzalud vam trud. Ma koliko one bile erotične i stilizirane i kao takve imale posebno mesto u filmu, one nisu ni njegova suština, niti zauzimaju toliko vremena. Istini za volju, sjajno su odglumljene, kao i ostatak filma, korejsko prenaglašavanje je u filmu svedeno na razumnu meru, i kao takve su paradigmatične za ono što Parka zanima: seks, nasilje, prijatno-neprijatni, gotovo grešni ugođaj i bogatu vizuelnu teksturu u scenografiji i kostimu.

Verovatno će zbog tog trijumfa stila nad supstancom uslediti poređenje sa Refnovim The Neon Demon i ono će uglavnom ići Parku u prilog. Jer The Handmaiden se ne oslanja na banalne metafore i nije opterećen simbolikom. Umesto toga imamo krvavo, strašno i lepo u svom čistom, poetskom obliku. A i priča koja je, istina, tanka, nije ni glupava ni ne-pratljiva, čak ni dosadna uprkos usporenom tempu i razvučenom trajanju. Naprotiv, barem jedan njen rukavac je čista genijalština. Tu mislim na pomenutog ujaka i iskreno bih voleo da vidim “prequel” o njegovom usponu.

Stoker

godina: 2013.

scenario: Wentworth Miller

režija: Chan-wook Park

uloge: Mia Wasikowska, Matthew Goode, Nicole Kidman, Dermot Mulroney, Jacki Weaver

Na papiru sve izgleda super. Imamo cenjenog i gledanog azijskog reditelja sa nemalim međunarodnim uspehom (berlinska nagrada za I'm a Cyborg, But That's OK; cenjena i jako gledana „Osvetnička trilogija“, pre svega Old Boy), imamo karakterne hollywoodske glumce, relativno zanimljivu priču koja se referira na Hitchcocka i njegov film Dark Shadows... Od hollywoodskog prvenca dalekoistočnog reditelja očekuje se da donese onu azijsku jezu ukroćenu konvencionalnom hollywoodskom logikom i storytellingom. Međutim, finalni rezultat je konfuzija, a gledalac poput mene (niti glup, niti neiskusan) završi sa pitanjem: Šta je pesnik hteo reći?

India Stoker (Wasikowska) nikako nije bila pripremljena za očevu smrt, a njihova vezanost je bila na granici patologije. Ova mračna angsty tinejdžerka (malo preko granice simpatične darkerke, na putu za zaista sablasnu patologiju) ostaje sama sa majkom Evie (Kidman) i poslugom u staroj južnjačkoj vili. Nakon očeve sahrane se pojavljuje i stric Charlie (Goode) za koga India nije ni znala da postoji. Isprva se Charlie čini kao dobar čovek koji se želi naći udovici i njenoj kćeri, čovek finih manira i generalno prijateljskog tona, međutim Charlie počinje da igra igru simultanog zavođenja majke i kćeri potpuno različitih karaktera. Da sa Charlijem nešto nije u redu je jasno skoro od početka, posebno kroz Indijine poluparanoične reakcije na njega, ali iz tračeva posluge i rodbine koje India prečuje šetajući se hodnicima. Zanimljivo, ljudi nestaju u Charlijevom okruženju, najpre kućepaziteljka, potom tetka koja je htela nešto važno reći i Evie i Indiji... Ono što sledi je turbulentna vožnja puna nasilja i perverzije u kojoj će se svaki detalj izokrenuti u nešto drugo od onoga što je prvobitno bio...

Problem počinje sa tankim, slabo motiviranim scenariom koji je delo debitanta u tom polju, glumca Wentwortha Millera (Prison Break) i koji je pun rupa. Čini se da je cilj scenaria da nas profura furioznom brzinom kroz obrate i prevrate i da nas šokira. Od gledaoca zahteva nemalu dozu površnosti, obrati su suviše loše skriveni idući na tipičnu Prison Break neverovatnost, a usput slabo pokriveni motivacijom. Likovi su relativno plitki, iako bi trebali imati silne tajne. India je, kao glavni lik, malo razvijenija od ostalih i postavlja se pitanje da li je ona žrtva disfunkcionalnog doma ili je ludak u razvoju. Wasikowska je dobro igra, pogađa sve prave žice, ali ovakav film ne može funkcionisati na jednom liku. Charlie ima potencijala, ali problem je što je lik tipski, klišeiziran, već viđen u raznim kontekstima, ponajviše u američkom (južnjačkom) gothic kontekstu mračnih tajni. Goode se trudi da ga oživi što je moguće više, donekle i uspeva. Nicole Kidman ima najnezahvalniju ulogu stereotipne hladne majke, domaćice i udavače, a poređenje sa Brie Van der Kamp iz serije Desperate Housewives je neminovno. Epizodni likovi su samo aparati zapleta, ma koliko bili dobro odigrani. Šerif je zbunjen, tetka lajava, otac uči kćerku čudnim stvarima.

Drugi problem su nategnuti simboli za koje se ne može baš odrediti čemu služe. Ženske retro ravne cipele koje India nosi kroz veći deo filma i koje dobiva na poklon svake godine od „tajnog“ darodavca su sveprisutne, ali uglavnom služe kao rediteljev tarantinovski fetiš. Posveta američkom postmodernizmu se vidi i u jako kreativnom usmrćivanju epizodista, a imamo i malo voajerizma a la De Palma. Poslednji, nekima i najveći problem ovog filma je upitna moralnost. Film je nasilan i perverzan, često istovremeno, obiluje scenama šoka samog sebe radi. Scena u kojoj India masturbira pod tušem sećajući se kreativnog ubistva je over the top.

Film ima i obilje dobrih strana, nasilje je najčešće kreativno režirano, film ima lep vizuelni identitet, glumci su dobri, koliko im uloge dozvoljavaju. Najveća prednost filma je suspence koji se gradi bilo u pojedinačnim scenama, bilo u klasterima i napetost je znalački gradirana. I Southern gothic atmosfera je urađena ukusno i vešto.

Stoker je svakako zabavan film, ali ništa više od toga. Nahvaljen je od kritike jer donosi nešto novo i emotivno nabijeno u učmali Hollywood, ali je pitanje koliko su te kritike iskrene, a koliko služe da obodre reditelja u nastavku američke karijere. Publike nije imala očekivano pozitivnu reakciju, a stvar je prosta: film od gledaoca traži dve osobine koje ne moraju ići zajedno. To su kratka pažnja (bolest moderne twitter generacije) i dobar stomak (u smislu upitnog morala filmskog ostvarenja). A kada se to poveže sa postmodernim simbolizmom i kolažiranjem raznih uticaja i nedovoljno jakom pričom, te orijentalnom logikom i dinamikom, vidi se fijasko u najavi. Park se sjajno snalazi na „domaćem“ terenu, Old Boy ima smisla u korejskom kontekstu, ali Stokeru to manjka u novom, zapadnom kontekstu. Malo je majstora poput Kurosawe koji su podjednako dobro komunicirali i sa azijskom i sa zapadnom publikom. Stoker nije veliki film, nije ni naročito bitan, ali ako se zanemare mane (ako se gleda sa pola mozga i dobrim stomakom), treba ga pogledati iz čiste zabave.