kritika objavljena na portalu Dokumentarni.net
Posao
ratnog dopisnika se često posmatra jednostrano i pojednostavljeno,
bilo da se na njih gleda sa divljenjem kao na poslednju liniju
odbrane čovečnosti, bilo da ih se gleda s visoka i lepe im se
etikete "ovisnika o ratu" ili im se učitavaju mesijanski
kompleksi. Svega toga ima, bilo je i biće u budućnosti dok je
ratova i ratovanja, a dopisnici su ljudi kao i svi drugi, različiti,
sa svojim vrlinama i manama, ali takođe sa neponovljivim iskustvom
koje ih je oblikovalo drugačije nego neke "obične" ljude.
U svojoj generaciji možda je i najdublji trag ostavila dopisnica
lista Sunday Times i raznih britanskih i američkih servisa Marie
Colvin, tragično nastradala u Homsu u Siriji 2012. godine, pri
početku (još uvek nezavršenog) rata. Pamtićemo je po britkom
jeziku u javljanjima u televizijski program i još britkijem peru u
pisanim člancima, po povezu na oku koji je "zaradila" na
zadatku na Šri Lanki i po rešenosti da bude uvek tamo gde je gusto.
Oni koji su je poznavali mogli bi reći da je bila i ćudljiva, teška
za saradnju, sa izraženom auto-destruktivnom crtom.
U
blokirani Homs se, zajedno sa svojim snimateljem i autorom memoara na
osnovu kojih je "Under the Wire"
snimljen, Paulom Conroyem, ušunjala ilegalno kako bi probila
medijsku blokadu i izveštavala o zločinima koje zvanična sirijska
vojska pod komandom Bashara Al-Assada čini nad pobunjenim civilnim
stanovništvom, o fizičkoj blokadi i nemilosrdnom granatiranju. Tamo
je otkrila improvizovanu bolnicu / sklonište zvano "podrum
udovica" gde su se sklanjali i imrpvizovanim sredstvima lečili
nemoćni civili i još neke druge strašne priče koje su zapanjile
čak i nju koja je prošla Čečeniju, Libiju, Istočni Timor i
Bliski Istok, pa je sirijski rat nazvala najužasnijim koji je u
svojoj karijeri videla. Poginula je devet dana nakon svog dolaska
kada je vojni projektil pogodio improvizovani medijski centar,
verovatno namerno ciljajući baš tu zgradu i baš te ljude, zapadne
novinare i njihove lokalne asistente, koji su se u tom trenutku
nalazili tamo.
To
se sve događa između polovine i dve trećine filma, pa onda dolazi
do promene perspektive i tona, glavni narator Paul Conroy postaje i
centralni lik, a kao glavna tema se nameće njegova borba za
preživljavanje. U tom trenutku se menja i stil koji je do tada bio
na liniji "news" dokumentarca, preglednog narativa,
potpognut intervjuima sa svedocima, pa čak i (doduše minimalnim)
dramskim rekonstrukcijama. On postaje hektičan, zasnovan uglavnom na
"found footage" materijalu distinktivno amarerskog porekla
i varijabilnog kvaliteta. Sa time se menja i ton filma, od fingirano
uravnoteženog do trilerski napetog, iako nam je ishod u principu
poznat jer u suprotnom ne bi bilo filma.
Možemo
se koristiti krazličitim odbrambenim mehanizmima pozivajući se na
ideologiju koja diktira izbor strane u nekom sukobu, pa čak i
cinizmom kako bismo osporili "Under the Wire"
kao jedan pristrasni dokumentarac (što svakako jeste, kao što je to
uostalom i novinarstvo kao profesija) ili kao još jednu
novinarsko-reportersku eskapadu u kojoj upravo ta struka dobija na
značaju. Oba ta argumenta su duboko pogrešna. Upravo novinari i
reporteri poput Marie Colvin posuđuju svoj glas koji ipak jače
odzvanja ljudima koje nevolja pogađa direktno i bez medijske pažnje
njihovu smrt niko ne bi video niti bi u nju verovao. Van ideoloških
matrica, reditelju Christopheru Martinu je uspelo da od
materijala koji je imao na raspolaganju koji je mogao biti ili
profesionalno kvalitetan ili senzacionalno-atraktivan, ali nikako oba
istovremeno, napravi jedan više nego solidan dokumentarac koji
pokazuje i distancu i aktuelnost tamo gde treba. Under the Wire možda
ostane ispod radara i u senci igrane verzije istih događaja pod
nazivom "A Private War" sa Rosamund
Pike u ulozi Marie Colvin, ali to nikako ne znači da ga treba
zaobići.
