The Whistlers / La Gomera

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Corneliu Porumboiu

uloge: Vlad Ivanov, Catrinel Marlon, Rodica Lazar, Augustí Villaronga, Antonio Buíl, Cristóbal Pinto, Sabin Tambrea, István Teglas, George Pistereanu, Julieta Szönyi

Latinska sentenca "Nomen est omen" ne mora biti uvek tačna i primenjiva. Recimo, kada uzmemo u razmatranje internacionalni naziv novog filma Corneliua Porumboiua, The Whistlers, i poreklo njegovog autora (geografsko i filmsko-školsko), pomislićemo da se tu radi o onoj metaforičkoj vrsti zviždanja, o ukazivanju na kriminal i korupciju u državnim službama, te da je to snimljeno u minimalističkim kadar-sekvencama u prepoznatljivom rumunskom novotalasnom stilu. Sa druge strane, možda nije loše ni podsetiti se da se Porumboiu ne uklapa u klasičnu šinu rumunskog filma s početka XXI veka, da je njegov osećaj za apsurd više pod uticajem smisla za humor nego socijalnog aktivizma, da se u jednom trenutku makar marginalno približio žanru, te da je snimio dva potpuno različita dokumentarca o fudbalu, oba mnogo više o drugim stvarima nego o samom fudbalu.

Uostalom, za početak je dovoljan originalni naslov koji je geografski pojam i označava jedno od kanarskih ostrva. Sumnja će biti razvejana već sa prvim kadrom i prvim taktovima hita The Passenger Iggyja Popa uz koje se trajekt približava naslovnom ostrvu. Njime putuje Cristi (rumunska i internacionalna zvezda Vlad Ivanov), ne hajući puno što vreme nije baš kao sa razglednice. On je tamo na zadatku da nauči lokalnu tehniku zviždanja za koju lokalna legenda kaže da je upotrebljavaju lokalni mafiozi kako bi komunicirali bez straha od policijskog prisluškivanja jer se zviždukanje za netrenirano uvo stapa sa ptičijim pevanjem, a treniranom je sasvim razumljivo jer je fonetski kodirano prema jeziku.

Mala digresija: reč je tu o stvarnoj stvari. Suviše je to bizarno da bi neko tek tako izmislio i to do detalja. Uostalom, Porumboiu je kao autor više sklon iskopavanju bizarnosti nego ka njihovom izmišljanju, u svrhu toga na istom ovom mestu potražite kritiku njegovog filma Infinite Football.

Cristi je policajac, i to korumpirani policajac, ali ne klasičan filmski korumpirani policajac, pre bi se reklo da je indisponiran i da je sve što mu se dešava spirala pogrešnih odluka, a da je prvu takvu doneo mnogo pre početka radnje filma. U svakom slučaju, ostrvsko zviždanje mora da nauči kako bi pomogao klanu lokalnih dilera predvođenih beskrupuloznim Pacom (Villaronga) i njegovim ne baš bistrim, ali zato brutalnim pomoćnikom Kikom (Buíl) u operaciji vađenja njihovog rumunskog partnera Zsolta (Tambrea) iz zatvora. Zsolt im, naime, pere novac, odnosno ušiva ga u dušeke u svojoj fabrici malo izvan Bukurešta.

Sva je prilika da su Zsolt i Cristi sarađivali i ranije, u neku ruku su zemljaci (Cristi je u Zsoltovom rodnom gradiću službovao kao šef policije), te da je Cristi baš zbog toga pod prismotrom svojih kolega, a ne uživa ni poverenje svoje šefice Magde (Lazar). U celoj operaciji kao posrednica učestvuje tipična "noir" fatalka Gilda (Marlon), a njihov odnos za koji ga ona ubeđuje da je striktno poslovan prestaje da bude takav ubrzo. Svi elementi za pošteno zapetljani "caper" su, dakle, na svom mestu...

Porumboiu, pak, bira nelinearnu naraciju na tragu ranog Tarantina, dok humor po svom apsurdu i bizarnosti više podseća na braću Coen, doduše pomalo utišan i na tragu apsurda koji su i Porumboiu (Police, Adjective, 12:08 East of Bucharest, The Treasure) i njegovi zemljaci Cristian Mungiu (The Graduation) i Cristi Puiu (The Death of Mr Lazarescu, Sieranevada) rabili u svojim filmovima. Doduše, ima tu i ironijskog odmaka o "rumunske škole", počevši od obilatog kadriranja i fiksirane kamere, ali i citata starih i stranih majstora, od Hitchcocka (čak direktno), pa do Soderbergha na čiji opus pero-lakih krimi-komedija The Whistlers najviše podseća, a Porumboiu će podvaliti i nešto socijalnog angažmana ili makar komentarana temu turizma, džentrifikacije, koruptibilnosti policijskih službenika kojima bi poseta elitnoj prostitutki izbila pola mesečne plate iz džepa, pa čak i strelica prema filmskoj industriji, budući da se jedno ubistvo odvija na filmskom setu u Rumuniji, a i na Gomeri jedan nesrećni filmadžija nastrada tako što prekine sastanak paranoičnih mafijaša.

Zapravo, zanimljiv je podatak da se baš sa ovakvim filmom, laganim, gledljivim i usmerenim ka široj publici, Porumboiu popeo na stepenik više u festivalskom svetu. Njegovi raniji, svakako više "festivalski", filmovi po pravilu su imali premijere u sporednim takmičarskim programima, Un certain regard u Cannesu ili Forum u Berlinu, a The Whistlers su igrali u ekstremno jakom takmičarskom programu Cannesa prošle godine. Ali i sa festivalima i sa nagradama i bez njih, Porumboiu je pokazao da je spretan filmski autor koji polako prelazi na kontinentalni nivo i ide prema globalnom.

Infinite Football / Fotbal Infinit

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Corneliu Porumboiu

Fudbalsko je vreme, u toku je Svetsko Prvenstvo, a fudbalskih filmova konstantno manjka. Teško ih je nabrojati 11 valjanih. Nema puno ni dokumentaraca vrednih pažnje, a čak dva ih potpisuje rumunski novovalac Corneliu Porumboiu što mu je bilo dovoljno da zavredi status najvećeg fudbalskog filmskog stvaraoca. Nakon u svojoj jednostavnosti briljantnog filma The Second Game u kojem sve vreme gledamo ponovljenu domaću utakmicu iz 80-ih sa komentarima samog autora i njegovog oca iz off-a i u kojoj se Poromboiu poigrava sa formatima trajanja (utakmica = celovečernji film), red je došao na u izrazu konvencionalniji dokumentarac Infinite Football.

U stvari, samo nam se čini da Infinite Football govori o globalno najpopularnijoj sportskoj igri jer nam naslov to sugerira, a protagonista Laurentiu Ginghina tu tek počinje svoju priču. Naime, njemu je povreda na lokalnoj beton-ligaškoj utakmici okončala karijeru, ne samo sportsku i fudbalsku, nego i onu za koju se pripremao. Jer povreda je došla u najosetljivijoj životnoj dobi – oko upisa fakulteta, pa Laurentiu nije mogao upisati šumarstvo za šta se intenzivno pripremao, nego je, kada se oporavio, počeo da radi u lokalnoj fabrici gde mu se opet dogodila nesreća na radu, i to pretpraznične večeri, pa je sa slomljenom nogom satima pešačio do svog doma.

Rešen da se obračuna sa problemom u korenu, inteligentan, načitan, otvoren da stekne nova iskustva i primeni ih u drugim situacijama, Laurentiu je rešio da fudbal promeni na bolje. Cilj je bio sačuvati taktičku raznolikost i dinamiku igre, a istovremeno povećati njenu bezbednost. Kako je njegova povreda nastala prilikom njegovog zatvaranja od strane grupe protivničkih igrača uza zid, prvo što je Laurentiu promenio bio je oblik igrališta – umesto pravougaonika, dobili smo nepravilni osmougaonik sa tupim uglovima i znatno više manevarskog prostora za napadača. Sledile su radikalnije zamisli – ograničenje odbrambenih igrača na odbranu, a napadača na napad, recimo. Laurentiuova nova igra je dobivala nove i nove verzije, Porumboiu čak dokumentira jednu test-utakmicu, ali, kako mu i sportski sagovornici govore, to više nije fudbal već nešto sasvim drugo.

Porumboiu nam neka iznenađenja i neke ključeve servira odmah na početku, smeštajući radnju u svoj rodni grad Vaslui, što implicira da se on i Laurentiu poznaju od ranije. Zapravo su dugogodišnji prijatelji, što ćemo kasnije otkriti. Nadalje, sa svojim opsesijama o bezbednosti o fudbalu, Laurentiu deluje kao svakako emotivan, ali u glavi ne baš “sav svoj” tip, kliše benigne provincijalne lude. O tome govori i njegov posao, službenički u ekvivalentu ministarstva za istraživanje rude i gubljenje vremena, naročito u onoj rumunski potpisnoj kadar-sceni u kojoj se starica u pratnji staratelja hvata ukoštac sa notornom rumunskom birokratijom. Ta scena nam, međutim, otkriva i neverovatnu količinu empatije, strpljenja i emocionalne inteligencije koju Laurentiu poseduje.

Kako film odmiče, reditelj Porumboiu je sve bliži svom protagonisti i neretko se i sam uključuje u razgovor i teoretiziranje, a priča onda odlazi i do Laurentiuovog doma i njegovog oca i anegdota iz detinjstva ne bi li se, nakon iskrene ljudske drame začinjene sa nešto komedije apsurda, upustila u čistu egzistencijalnu filozofiju. I tu onda dobivamo ogledalo i priliku da prepoznamo svoj snobizam, bilo prema tim “šašavim” provincijalnim tipovima, bilo prema fudbalu kao zabavi za plebs, što je u svojoj isključivosti očita pogreška. Jer fudbal nije samo sport za momke bez akademskih ambicija, niti je samo biznis u kojem se vrte astronomske količine novca, iako je i to. Fudbal je igra u kojoj su uživali i Crnjanski i Andrić i Camus. Sada možemo reći da su u njoj uživali i Corneliu Porumboiu i Laurentiu Ginghina.

Comoara / The Treasure

2015.

Scenario i režija: Corneliu Porumboiu

Uloge: Toma Cuzin, Adrian Purcarescu, Corneliu Cozmei, Cristina Cuzina Toma, Nicodim Toma

Kao i svake večeri, Costi (Toma Cuzin) svom sinu predškolcu ili možda mlađem osnovcu Alinu (Nicodim Toma) čita bajke. Mali mnogo voli Robina Hooda, a čini se da i tata to podržava. U nekom trenutku sused Adrian (Purcarescu) zvoni na vrata, pa Costi zove svoju ženu (Cristina Cuzina Toma) da ga malo odmeni. Sused ima neobično pitanje: ako bi Costi mogao možda da mu posudi 800 €, ni manje ni više. Čovek je u kreditu, zapleniće mu kuću, ali ni Costi nije u savršenoj poziciji, on je običan službenik, a 800 € je mnogo love, naročito za rumunske standarde.

Međutim, Adrian se vraća sa objašnjenjem da mu ta lova treba da unajmi detektor metala i pronađe blago koji je njegov pradeda (navodno) zakopao u dvorištu pre nego što su komunisti nacionalizirali kuću. Ako mu pomogne sa tim, pola plena je njegovo. I ta ideja mu se sviđa, ma koliko nebulozna bila. Ipak on čita bajke sinu svake večeri.

E, sad, nije ni to kopanje blaga tako romantično kao što se to na prvi pogled čini: firma koja iznajmljuje detektore metala naplaćuje po kvadratu, plus porez, plus što sav „ulov“ treba prijaviti policiji, muzeju i ostalim relevantnim institucijama za očuvanje baštine. Srećom, pa je tu prostodušni radnik u toj firmi Cornel (Cozmei) koji može da obavi to vikendom u fušu, upola cene, niko ništa ne mora da sazna. Costi uspeva sve da sredi, Adrian možda nije najugodnije društvo, lenj je i svadljiv prema „komunisti“ Cornelu, ali avantura svejedno može da počne...

Comoara je novi film Corneliua Porumbioua (12:08 East of Bucharest; Police, Adjective), majstora rumunske crne komedije. I, naravno, opet je na istom fahu: crn, duhovit, socijalno angažovan i daje pogled u savremeno rumunsko društvo. Kao i u dva poznatija filma koja su prilično obišla festivalski cirkus, Porumbiou sjajno pozicionira detalj. U 12:08 je to bio istorijski trenutak, u Police, Adjective je to lingvistika nasilja. Ovde imamo očajničke težnje i naivne snove o boljem životu, iz bilo kog razloga: želje i žala za starim porodičnim ugledom, dosade svakodnevnim životom ili nesnalaženja u uslovima moderne post-tranzicione ekonomije.

E, sad, da li je pogodak u centar? Nije baš, ali pogađa suštinu, za razliku od pomalo promašenog When Night Falls on Bucharest or Metabolism, koji ne ide nikuda. Da li je urnebesno smešan? Nije ni to, iako je na momente poprilično smešan i duhovit. Recimo ona scena kod Costija na poslu, ili prepucavanje između Adriana i Corneliua koje Costija stavlja između dve vatre, ili priča o istorijatu te zapuštene seoske kuće u komunistička doba.

Rumunski film je izuzetno živ i diverzifikovan i iz filma u film ne samo da se održava, nego i odlazi na nove teritorije. Comoara neće tu doneti nešto neverovatno novo i impozantno, ali zato ove godine imamo i drugih filmova poput Aferim! Ali će svejedno biti sasvim pristojan dodatak rumunskom stilu i rumunskoj kinematografiji. Preporuka fanovima. Ostali će se možda zabaviti smejući se svojoj i tuđoj, opštebalkanskoj muci. A nije ni to loš mehanizam odbrane.