The Courier

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Dominic Cooke

scenario: Tom O’Connor

uloge: Benedict Comberbatch, Merab Ninidze, Jessie Buckley, Angus Wright, Rachel Brosnahan

Svedočeći ovim zatvaranjima granica, panikama oko zaraze i propagandnim ratovima i birokratskim cinculiranjima oko vakcina, čovek ne može, a da se ne priseti Hladnog rata. On je bio »hladan« samo nekom pasivnom posmatraču, ali je mnogima u političkoj i špijunskoj zajednici on bio način života. Propaganda se gutala, pretilo se protivniku, uglavnom u svrhu prikupljanja poena na domaćem terenu, a strah od uništenja nuklearnim oružjem je bio sveprisutan i uveliko eksploatisan. Ono što se kod nas u Jugoslaviji zvalo »atomski zdesna« (ili »sleva«, svejedno), u Britaniji je bilo upozorenje od 4 minuta, smislenost i korisnost im je tu negde.

Hladni rat je unekoliko postao literarni, filmski i televizijski žanr za sebe. Deo žanra više usmeren na akciju (od Bonda nadalje) je napetu političku situaciju koristio kao kulisu za vratolomne avanture i raskošne efekte. Onaj »realističniji« pol istog pod-žanra je, pak, prvo pokušavao da dokuči pravila špijunske igre, da bi posle izmišljao svoja. Naravno, između dve krajnosti, eskapizma i naturalizma, smestilo se sijaset romana, filmova i televizijskih serija. The Courier Dominica Cookea koji upravo igra u hrvatskim bioskopima svakako više reži onom realističnijem polu, čak je snimljen po istinitim događajima, a odanost stvarnim likovima i događajima ilustrirana je obaveznim dokumentarnim snimcima na kraju.

The Courier je smešten u rane 60-te godine kada se Hladni rat mogao opako usijati. Kubanska kriza, propelirana Hruščovljevim nepredvidivim ponašanjem i Kennedyjevim čvrstim stavom, već je toliko puta korištena kao kontekst i u kinematografijama Istoka i Zapada, ali i kod nas, doduše u drugom svetlu (Tri karte za Holivud Božidara Nikolića). Pitanje je da li bi ta igra »jaraca na brvnu« bila okončana tako bezbolno da nije bilo napora nekolicine »dobrih ljudi« koje prati ovaj film.

Prvog od junaka, pukovnika Olega Penkovskog (Ninidze) upoznajemo još u prologu kada u očajničkom pokušaju pokušava da pošalje depešu Amerikancima pomoću dvojice mladića, slučajnih prolaznika u Moskvi (da, i toga je bilo, ljudi su putovali s jedne na drugu stranu »Gvozdene Zavese«). Ta će depeša o sovjetskim nuklearnim planovima i Predsednikovoj želji za »oštrenjem rogova« potaknuti niz događaja i planova sa druge, britanske i američke strane. Amerikanci se, naime, plaše da se eksponiraju otkad im je najviše rangirani agent u Moskvi, major Popov, bio uhvaćen i pogubljen, pa za pomoć mole Britance čija je špijunska mreža u SSSR-u razgranatija i diskretnija.

Tu na scenu stupa drugi naš junak, biznismen Greville Wynne (Cumberbatch), amater bez špijunskog treninga, ali sa savršenim alibijem kao gramzivi poslovnjak koji je već radio u Istočnoj Evropi, pa zato može da uspostavi kontakt sa Penkovskim kojem je inače u opisu radnog mesta na Institutu za naučna istraživanja industrijska špijunaža zapadne tehnologije. Wynneov špijunski posao je zapravo kurirski i to tako da nikad ne zna šta zapravo nosi, a celu akciju nadgledaju Dickie Franks (Angus Wright) iz MI6 i Emily Donovan (Rachel Brosnahan) iz CIA-e. Dvojica muškaraca vrlo brzo postaju prijatelji, ali je pitanje vremena kada će KGB početi da sumnja šta se događa, pa će lojalnost biti testirana. Takođe, i u Grevilleovom privatnom životu se lojalnost postavlja kao pitanje, a postavlja ga njegova supruga Sheila (Jessie Buckley, jedna od glumica koje su najviše »iskočile« u poslednjih nekoliko godina) koja primećuje promenu kod muža, a on ne sme da joj kaže o čemu se tu radi.

The Courier se u velikoj meri oslanja na standardne klišee Hladnog rata koje poznajemo iz knjiga i filmova, od preteće atmosfere i sveobuhvatne paranoje, preko podvučenih ideoloških razlika, pa do cinizma špijunskih službi. I poštovanje i prijateljstvo između muškaraca na suprotstavljenim stranama je takođe svojevrsni kliše. Međutim, scenarista Tom O’Connor (The Hitman’s Bodyguard) i reditelj Dominic Cooke (On Chesil Beach) kroz tu zadatu strukturu znaju da provuku i neke iskrenije i visprenije opservacije vezane za onovremeni način života (Sheila, primera radi, nikada neće direktno konfrontirati Grevillea u smislu šta se s njim događa, već će patiti u sebi i prazniti se pasivnom agresijom), pa čak i da ubace humorne meta-momente (recimo kada Greville pita svoje »handlere« ispaljuje li njegova igla za kravatu otrovne strelice). Ugođajnosti dodatno doprinose vrlo dobra fotografija Seana Bobbitta i muzika Abela Korzeniowskog.

Dakle, do negde 70% svog trajanja, The Courier je pošten, čak i vrlo dobar »špijunac« starog kova u kakvima su 80-ih znali igrati Michael Caine i Gene Hackman, ali ga onda istinita priča na kojoj je nastao preuzima kada i Greville i Penkovsky završe u ruskom zatvoru u čemu se scenarista i reditelj opet moraju osloniti na set klišea, ovog puta iz filmova o političkim zatvorenicima. Problem je što smo baš u dlaku to već previše puta videli po drugim filmovima, a nabijanje poente i sentimentalnosti ne pomaže naročito. Jasno, ovakvo rešenje je iznuđeno samom izvornom pričom, ali i dalje stoji da nije naročito elegantno izvedeno.

Vezivno tkivo koje spečava film da se raspadne su glumci, a pre svega Benedict Cumberbatch u glavnoj ulozi. Njegov zadatak nije nimalo lak jer je u pitanju transformacija od žovijalnog biznismena koji voli popiti, preko odanog prijatelja i pravog patriote zabrinutog za sudbinu sveta, pa do slomljenog robijaša. Za poslednju stavku je morao ići i na dijetu, što je poprilično »hollywoodski« poduhvat za glumca koji inače glumi na drugačiji, britanski način, dakle ulazeći u ulogu onoliko koliko mu prija, poigravajući se sa njom i tumačeći je na svoj način. Merab Ninidze savršeno kanalizira grč situacije u koju se upetljao i neku neodređeno neprijatnu energiju nalik na uloge koje tipski igra John Cusack, dok Jessie Buckley ima nezahvalan zadatak da unese emociju u relativno tipski lik žene-supruge-patnice.

Zaključno, The Courier možda suviše »pada« pri kraju za svoje dobro i taj pad ga možda sprečava da bude vrlo dobar film (odličan, realno, nije ni mogao da bude jer se suviše oslanja na konvencije), ali je svejedno sasvim solidan, što je u ovako neurednoj bioskopskoj ponudi popriličan uspeh.

On Chesil Beach

kritika objavljena na XXZ

2017

režija: Dominic Cooke

scenario: Ian McEwan (prema svom istoimenom romanu)

uloge: Billy Howle, Saoirse Ronan, Anne-Marie Duff, Adrian Scarborough, Emily Watson, Samuel West

Verovatno znate onaj bajati vic kada se baba žali da je greškom gledala porno-film, a kada je pitaju zašto nije prekinula sa gledanjem kada je shvatila šta je to u stvari, ona odgovara: “Pa da vidim hoće li se venčati na kraju”. Vic po svojoj definiciji služi za izvlačenje jeftinog smeha na očigledan način, ali u ovom slučaju govori i jednu duboku i važnu životnu istinu – u rasponu dve generacije su se seksualne prakse, društveni kanoni i stil života promenili do neprepoznatljivosti i tu nije reč samo o dostupnosti pornografije kao lošeg edukativnog materijala.

On Chesil Beach, i kao roman i kao filmska adaptacija, govori o jednom vremenu koje je bliže babi iz vica nego meni, ali je tok radnje potpuno suprotan porno-filmu iz istog vica. Dvoje ljudi koje pratimo su već venčani na početku, a tokom prve polovine filma (glavnina radnje je svedena na jedan dan na početku njihovog medenog meseca na naslovnoj plaži na južnoj engleskoj obali) ostaje nam da se pitamo hoće li oni konačno konzumirati taj svoj brak i kada, odnosno kako će to učiniti.

Godina je 1962, stari obrasci su neodrživi i srušiće se svakog trenutka, rokenrol se uvozi iz Amerike, seksualna revolucija se valja iza ugla, ali je za Florence (Ronan) i Edwarda (Howle) možda već prekasno. Oni su oboje mladi, obrazovani (on je istoričar, ona akademska violinistkinja), uglađeni i seksualno neobavešteni jer nisu imali od koga biti u puritanskom društvu u kojem se o tako nečemu nije razgovaralo. On deluje pomalo smotano da bi osvajao cure, a takođe i suviše fino da bi na njih nespretno navaljivao. Ona je, sa druge strane, pomalo uštogljena i stegnuta, što se vidi i po njihovoj verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji.

U nekom paralelnom univerzumu, ovo je mogla biti i komedija. Na pamet mi padaju najmanje tri ključa – woodyallenovski pseudo-intelektualizam, montypythonovski čisti apsurdizam, pa čak i hollywoodska nepristojna komedija temeljena na transferu neprijatnosti. Uostalom, ponašanje dvojice konobara koji im serviraju večeru pri početku filma je naslućivalo tako nešto. Ovo, na sreću ili nažalost, nije takav film jer svojoj temi i svojim likovima pristupa ozbiljno. Lako je smejati se smotanosti sa sigurne distance, čak se i krajnje legitimno pitati kako su ljudi poput ovog para “zaljuljali” ono što se podrazumeva pod “swinging sixties”, ali njih dvoje dolaze sa primetnim i ne tako jednostavno rešivim bagažom, što ćemo videti u obilju “flashback” scena. Ovaj postupak nije uvek najbolje rešenje, ali donekle efektno razbija monotoniju hotelske sobe.

Tako saznajemo da oni imaju različito klasno poreklo što je u ondašnjoj Britaniji ipak značilo nekakvu prepreku. Njeni su bogatiji od njegovih – otac (West) je vlasnik fabrike elektronske opreme, majka (Watson) profesorica na Oxfordu koja i na vlastitog muža gleda s visine. Njegov otac (Scarborough) je “tek” direktor seoske osnovne škole, inače čovek mudar, strpljiv i tolerantan, ali pomalo umoran, a majka (Duff) umetnica koja pati od oštećenja mozga usled nesretnog slučaja. Saznajemo ponešto i o hladnim odnosima unutar doma (u njenom slučaju) ili o procenjivanju individue na osnovu familije ili škole u koju ide (u njegovom). Saznajemo i za njihove sitne pobune (poput njenog anti-nuklearnog aktivizma) i hobije (njegovo posmatranje ptica), kao i kako su se upoznali – gotovo sasvim slučajno ili jezikom romantičnih filmova, sudbinski.

Međutim, On Chesil Beach je daleko od savršenog filma i to upravo iz razloga pogrešnog pozicioniranja stvari koje su svakako važnije od potencijalne sramote od neuspelog seksa dvoje ljudi. Ne uspeva da nam objasni zašto je to toliko važno, odnosno da se osloni na kontekst, kao ni da nam na zadovoljavajući način predstavi posledice nečeg takvog. U tom smislu je sentimentalni kraj filma posebno razočaranje i na tehničkom (zbog korištenja loših staračkih maski) i na scenarističkom planu.

Da, likovi su tretirani životno – njegova pomalo preka narav i nestrpljenje su produkt frustracije jer je on, prema društvenim kanonima, uradio sve kako treba, a za to ne dobija nagradu, dok se ona oslanja na prirodni tok stvari koji ipak nije samo prirodan kada u priču uđe represija na seksualnom i emocionalnom planu posebno gruba prema ženama “iz finijih kuća”. Takođe su i glumci dobri, što se moglo očekivati od Saoirse Ronan koja sa lakoćom igra uloge kompleksnih cura i mladih žena, a Billy Howle, inače u principu epizodista, ovde ima svoju prvu glavnu-glavnu ulogu pristojnog momka koji se oseća prevarenim od strane ne samo svoje žene, nego i od strane života koju igra dovoljno dobro da nikad ne bude nadigran.

Problem nije lako naći ni u režiji koja je konzervativna, što je očekivano od reditelja koji sa filmom ima vrlo malo iskustva – Cooke dolazi iz miljea teatra a na ekran je pre ovog filma postavljao samo Shakespearea. Osim pripovedanja kroz “flashback”, nasleđenog iz izvornog romana i iz scenarija, koje služi svrsi i finih podešavanja skoro neprimetnih detalja (tipično za britanske filmove, jako se pazi na kompoziciju i kretanje glumaca u kadru), on vrlo dobro rešava i kulminaciju u sceni na plaži kada sve frustracije i kompleksi likova isplivaju na površinu i odrede im sudbinu do kraja života. Posebnu pažnju na tom mestu valja obratiti na fotografiju u sivkastim, zamućenim tonovima, te na brda uvek u poslednjem planu koja dvoje likova okružuju i zatvaraju.

Problem je onda, logično, u scenariju, odnosno u adaptaciji romana. Ian McEwan se sam nameče kao krivac jer je, čini se, jako čuvao svoj originalni tekst, ne prilagođavajući ga dovoljno za potrebe novog medija jer knjiga i film nisu isto. U tom čuvanju teksta se izgubio, odnosno u drugi plan je skliznuo, kontekst koji je zapravo ključ romana i njegovog uspeha kod kritike i publike. McEwan inače nije neiskusan kao scenarista i adapter svojih dela, ali ovde je polomio zube tako da je On Chesil Beach zbog svojih manjkavosti u suštini nepotreban film.