The Nile Hilton Incident

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

scenario i režija: Tarik Saleh

uloge: Fares Fares, Mari Malek, Yasser Ali Maher, Ahmed Selim, Hania Amar, Mohamed Yousri, Slimane Dazi, Hichem Yacoubi, Ger Duany

Zanimljivo kako su neki žanrovi transferabilni kroz prostor i kroz vreme samo ako onaj koji ih se hvata zna u kolikoj se meri čega treba držati. Uzmimo primer noira, filmskog žanra sa korenima u američkoj pulp literaturi detektivske sorte, čije je ime ima korene u tehničkim specifikacijama, a ne u sadržini. Nastao u periodu oko Drugog svetskog rata, sniman danju sa tamnim filterima ne bi li dočarao noć, noir je na domaćem terenu u Americi, a posebno u Los Angelesu. U novohollywoodskoj reviziji, znojni dani su zamenili lepljive noći, krajem 80-ih i ranih 90-ih često je ubacivana ljigava soft erotika u zaplet, a sa Blade Runnerom noir je otišao i u budućnost. U francuski kontekst ušao je nedugo nakon rata i to je učinio izuzetno elegantno – pariški žargon je dostojno zamenio američki “hard boiled” sleng, a policijski inspektori su došli na mesto policijskih ili privatnih detektiva. Na prelazu milenijuma, noir je, prvo u literaturi, a onda i na filmu, zauzeo Skandinaviju, insistirajući na klasnim i socijalnim kontekstima i zloupotrebi moći u naizgled idiličnom društvu. Pitanje svih pitanja bi bilo kako bi izgledao noir van zapadnjačkog konteksta, a švedsko-egipatski reditelj Tarik Saleh je ponudio odgovor u svom nagrađivanom (pobednik Sundance festivala u ne-američkoj konkurenciji) filmu The Nile Hilton Incident.

Osnovni elementi su više američki negoli skandinavski utoliko koliko “setting” Kaira između bede i glamura, tradicije i modernosti više podseća na “džunglu na asfaltu” Los Angelesa nego na zaleđenu vodu Stockholma ili Copenhagena ispod koje se mulj tek nazire. Tako imamo žrtvu – pevačicu i high-end prostitutku, svedokinju ilegalnu imigrantkinju i hotelsku čistačicu (Malek), te trojicu muškaraca koji su u ubistvo upleteni. Jedan je poslovno-politički moćnik Shafiq (Ahmed Selim), drugi je njen menadžer i svodnik Nagy (Yacoubi), Tunižanin sa kojim je bila upletena u seriju iznuda, a treći je misteriozni ubica (Dazi), povezan sa jednim ili drugim. To sve treba da razreši prosečno korumpirani (podmitljivi, ali i otvoreno kradljivi) egipatski policajac Noredin Mostafa (Fares Fares, ujedno i jedan od producenata filma) sklon porocima poput lančanog pušenja i kombinacije tableta sa pivom čiji nezadrživi uspon kroz policijsku hijerarhiju potpomaže njegov šef i stric Kammal (Maher). Noir ne bi bio noir bez “fatalke”, i nju imamo u formi žrtvine kolegice i prijateljice, Tunižanke Gine (Amar). Vreme radnje je takođe zanimljivo, predvečerje revolucije koja je odnela korumpirani režim Hosnija Mubaraka, a nezadovoljstvo u zraku se može seći nožem.

Upravo se u egipatskom kontekstu krije puna snaga Salehovog filma. Naime, koristeći se stvarnim, a nepovezanim događajima (ubistvo izvesne libanonske pevačice u hotelu se dogodilo tri godine pre događaja na Tahrir trgu), Saleh uspeva u naumu da sprovede detaljnu sondažu egipatskih socijalnih prilika i tako napravi političan film bez pretenzija prema aktivizmu ili istoričnosti, a samu revoluciju pritom koristi dramaturški vešto kao dimnu zavesu u koju obavija rasplet filma. Iako je snimanje u Egiptu prekinuto nedugo nakon početka (dovršeno je, ironije li, u Casablanci), kamera Pierrea Aima uspeva da uhvati užurbanu, pa čak i divlju svakodnevicu najvećeg arapskog grada i svojevrsnog središta globalne kulture i to ne samo slikajući poznate toponime, već se spuštajući i na ulični nivo. Replika u kojoj jedan policajac kaže drugom da “ovo nije Švicarska i da nema on šta tu tražiti pravdu” možda zvuči kao komadić Chinatowna u gunguli Blade Runnera, ali ju nije teško “kupiti”.

Samu priču Saleh (poznat po dokumentarcu Gitmo, animirano-igranom filmu Metropia i igranom filmu Tommy) vodi na različite načine u različitim etapama filma. Nakon podastiranja faktografije zločina kao polazne tačke za istragu i uspostavljanja Noredina kao lika (Fares Fares to olakšava svojim nezanemarivim prisustvom na ekranu, lice nam je poznato iz danskog hit-serijala o Q odeljenju, iz Star Wars filma Rogue One i nekoliko internacionalnih koprodukcija), početak istrage podseća na tipičan procedural a potpisivanje vremena i mesta događaja čak priziva u pamet seriju Law and Order, da bi se kasnije atmosfera zgušnjavala, a u fokus dolazili elementi noir misterije i političkog trilera.

Iako na površini i po pejzažu The Nile Hilton Incident bio bliži američkim klasicima, suština filma je više na tragu skandinavskih filmova. Zločin ne postoji u nekom imaginarnom svetu, već u realnom, a socijalne, pa i političke komponente istog moraju završiti pod povećalom. I autor filma i njegov glavni glumac – producent vrlo dobro funkcioniraju u više konteksta, arapskom, skandinavskom i žanrovski-filmskom, pa je tranzicija fluidna, a mešavina prilično opojna. Tako da, ma kako čudno i derivativno u opisu zvučao, skandinavsko-egipatski noir The Nile Hilton Incident radi baš onako kako treba.

Eshtebak / Clash

2016.
režija: Mohamed Diab
scenario: Mohamed Diab, Ahmad Diab
uloge: Hani Adel, Nelly Karim, Mohamed El Sebaii, Ahmed Dash, May Elghety, Mohamed Abdel Azim

Uvodna scena je redak primer kako fokusirati nečiju pažnju skoro ni na šta, odnosno na trenutno prazni deo marice. Prvo, marica je kao čehovljevska puška, čim je vidimo praznu, znamo da će se naputniti, za to nam čak po pravilu nije potrebno čekati ni treći čin. Druga stvar koja će nam vezati pažnju je nekoliko kartica teksta koji nam objašjavaju situaciju i događaje koji prethode filmu. Reč je skorijoj egipatskoj revoluciji, onoj iz 2013. godine, u okviru koje je vojska makla predsednika Morsija i njegovo Muslimansko Bratstvo, koji su se, pak, digli na noge nakon revolucije koja je otplavila višedecenijskog diktatora Mubaraka.
Cinici će reći da je egipatska (kontra)revolucija bila primer za brzu i efikasnu kontrolu štete nastalu usled nepredviđenih okolnosti, ali ne zaboravimo da su u svakoj revoluciji i kontra-revoluciji, posebno daleko od “civilizovanog sveta”, ulog ljudski životi. Istini za volju, ljudi žedni tuđe krvi često postaju žrtvama svoje patološke mržnje ili naivne vere u taj svoj cilj, ali to tek može poslužiti kao objašnjenje za tragediju, ali je ne može umanjiti.
Digresije na stranu, evo nas u centru (revolucionarnog) zbivanja, u istoj toj marici koju policija planira napuniti u toku svoje intervencije. Prvi “putnici” su ujedno i naša, zapadnjačka tačka gledišta, novinari-profesionalci, od kojih je Adam (Adel) još i Amerikanac egipatskog porekla i, naravno, ima izuzetnu radnu etiku, dok njegov domaći fotograf Zein (El Sebaii) ne deli njegov profesionalni entuzijazam. Sledeća grupa zadržanih lica dolazi iz redova sekularista koji podržavaju vojni udar, to vidimo prema njihovom urbanijem izgledu, a i po priči koja se svodi na to da oni i policija, eto, rade istu stvar. Policiju, logično, ne zanima puno koga hapsi, svoje nazovi-pomagače ili Muslimansko Bratstvo, njihovo je da napune maricu, odvezu je do prvog slobodnog zatvora (što se može pokazati kao izazov u danima nakon revolucije) i puste drugima da razreše misteriju ko je tu čiji i ko je tu šta skrivio.
Logično, poslednja grupa zadržanih su članovi Muslimanskog Bratstva pokupljeni nakon frontalnog okršaja sa policijom. Jednom kad su svi u istom kombiju, čeka ih vožnja do kraja dana (a i noći) kroz urbano bojno polje puno različith skupina demonstranata. Kao i vreme, tako je i prostor u kojem se film odvija ograničen. Dakle, jedan pasje vrući dan, jedna marica dimenzija 8x2.5 metra i gužva od 20-ak ljudi iz različitih grupacija koji se tiskaju oko rešetkastih prozora ne bi li udahnuli malo vazduha.
Ako ćemo govoriti o čisto zanatskom aspektu, Clash je izvrstan film koji svoja pre svega prostorna ograničenja okreće u svoju korist. Tu nije samo stvar klaustrofobične atmosfere, mada ima i toga dosta, koliko pažljivo izabranog ritma u kojem se hektične scene smenjuju sa gotovo kontemplativnim i pravilno upotrebljene dinamike. Iako nam je sve što vidimo uglavnom poznato ili ga makar možemo zdravorazumski pretpostaviti, ipak ćemo na nekoliko mesta biti iznenađeni. Možda ne razvojem situacije, koliko tempiranjem, iako nam je jasno da se za ritam filma neke stvari moraju odigrati baš tada, kao što se moraju odigrati baš na taj način. Vrhunski režiran, Clash nikada nije dosadan.
Ono što je problematično je kontekst, možda univerzalan za Egipat i uopšte svako podeljeno društvo, ali toliko puta viđen po filmovima. Da, društvo je oštro podeljeno i nema prostora, niti volje za kompromis, pojedinci su samo pešaci na pozornici istorije i u planovima političara, i svi oni će na teži način shvatiti da su samo ljudi, da žele mir i jedinstvo, ali i da su nemoćni da to osiguraju sami sebi i jedni drugima. Ono što autor Mohamed Diab i brat mu i ko-scenarista Khaled ne shvataju ili možda namerno iskrivljuju, maskirajući to u lažnu naivnost, je prosta činjenica da su društva tako podeljena s dobrim razlogom, da je dijalog između zaraćenih strana nemoguć, da srednjeg puta nema i ne može biti, pa taj pogled s visine (i verovatno sa distance) deluje blazirano i arogantno.
Takav utisak kalkulanstva je dodatno pojačan tipičnošću likova koji su u marici. Adam i kolega kao dve tačke gledišta, jedna malo više “hoch” od druge. Otresita žena (Karim) koju je briga pre svega za to sačuva živote mužu i sinu, pa onda i ostalim saputnicima ne glede na stranu u sukobu. Njen blesavi muž i balavi sin. Stari islamista sa kćerkom. Dvojica zanatlija, zalutali beskućnik koji se samo gledao svoja posla, konspiratori i šaljivdžije, dvojica mladih koji će se posvađati iz privatnih razloga koji nemaju veze sa političarenjem... U redu, svi su oni, ili svi smo mi ljudi, ali šta dalje?