Speak No Evil

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U metalskim krugovima kruži priča da, kad god bi kultni američki „glameri“ Twisted Sister izvodili jedan od svojih većih hitova, Burn in Hell, nastup bi počeli s objašnjenjem da to nije njihova obrada norveškog sastava Dimmu Borgir, već da su norveški „blekeri“ obradili njih. Objašnjenje je sasvim logično, makar zbog toga što je ekstremniji norveški sastav „preuzeo“ stvar i preneo je u nove generacije poklonika žestoke muzike, ali i posve nepotrebno kada uzmemo u obzir da je vremenska razlika između verzija pesme celih 17 godina. Pesmu takođe ne bi trebalo mešati sa potpuno drugom pesmom istog naziva britanskih „hevijanera“ Judas Priest.

Nadajmo da se danski glumac, scenarista i reditelj Kristijan Tafdrup i njegov brat i ko-scenarista Mads neće morati da objašnjavaju da je Speak No Evil u originalu njihov film, a ne uradak kompanije Blumhouse i njihovog egzekutora Džejmsa Votkinsa, iako je razlika u godinama značajno manja, samo dve. Za razliku od muzike, stvari kod filmova ipak idu nešto drugačije, pa je izgledno da nećemo dobiti evropski arthaus žestoki rimejk američke komercijale, dok je kretanje u drugom smeru sasvim očekivana pojava. Za ovaj slučaj smo mogli da pretpostavimo kada je film braće Tafdrup imao premijeru na Sandensu gde je pobrao dobre kritike.

Dodatni šlagvort za metalski uvod odozgo je i to što se naslov filma pominje u pesmi. Ako već danski producenti nisu mogli i hteli da se „otvore“ za bilo koju od njenih verzija, američki su mogli je bi, tako ritmična i dinamična, bila savršena makar za foršpan. Nisu, i to je šteta.

Osnova priče je ista. Dve naizgled buržoaske porodice koje sačinjavaju po par roditelja i po jedno dete sličnog uzrasta upoznaju se na odmoru u Italiji i „kliknu“. U originalu su to danska i holandska porodica, a u novoj verziji američka bazirana u Londonu i britanska koja živi na farmi u Devonu. Kada holandska u originalu, odnosno devonska u rimejku, pozove onu drugu koja inače prolazi kroz bračnu krizu da im dođu u posetu, oni prihvataju. Idiličan vikend ubrzo postaje vikend iz pakla jer se domaćini ispostavljaju kao sirovi i čudni ljudi, a gosti, iako im instinkt to nalaže, nikako da pobegnu jer bi to bilo u suprotnosti s njihovim vaspitanjem koje nalaže pristojnost i kurtoaziju.

U novoj, američkoj verziji, Italiju „igra“ Istra, američki par Bena i Luiz Skut MekNeri i Mekenzi Dejvis, njihovu kći Agnes Aliks Vest Lefler, britanski par Pedija i Kjaru Džejms MekAvoj i Ešling Franćozi, a njihovog sina Anta Den Huf. Kao i Abel u originalu, i Ant je ovde nem zbog navodno urođenog deformiteta, odnosno nerazvijenog jezika. Dodatne razlike su i „žvakanje“ materijala za američku publiku zbog čega su Pedi i Kjara u startu postavljeni kao neposredniji, zapravo prostiji ljudi skloni provokacijama i skandalizovanju „publike“, veći akcenat stavljen na bračne probleme Bena i Luiz, starost dece i činjenica da su obe familije kulturološki bliže jedna drugoj nego što su bile u originalu.

Ponešto od tih izmena ima smisla i „pojačava“ rimejk u odnosu na original (recimo scena u restoranu je kod Votkinsa oštrija nego kod Tafdrupa, kao i implikacija da Agnes odbija da odraste, što ima naplatu kasnije). Ponešto je, pak, „spelovanje“ kako bi motivacija Bena i Luiz bila očitija, a njihovi likovi navodno utemeljeniji, a ponešto Votkins rešava sa samim opštim mestima poput razgovora o izvrtanju (ili očuvanju) kulturoloških razlika na temu odnosa do oružja, ekologije, vegetarijanstva i održive privrede. Potonjim se Votkins poigrava s citiranjem Pekinpoovog klasika Straw Dogs (1971) i rimejka istog filma Roda Lurija (2011), čime priprema teren za „svoju“ poentu i kapitalnu razliku između između svog i Tafdrupovog filma.

Dakle, u prvih sat i kusur vremena imamo utisak da gledamo manje-više isti film (čak ni preveden, likovi u originalu su takođe međusobno komunicirali na engleskom jeziku, logično), s tek ponekom sitnom izmenom. Ali sa završnicom Votkins zapravo obrće stvari naglavačke, čime ovaj rimejk spušta s nivoa nepotrebnog do nivoa sasvim promašenog i čak uvredljivog za svakog filmofila. Za početak, produžava ga za nekih petnaestak minuta, što je ovde još i najmanji problem.

Drugi problem je tek ovlaš pripremljeno žanrovsko skretanje i interno, i u odnosu na original. Votkins, naime, na osnovu psihološke drame u kojoj se podižu tenzije, pa ona prerasta u horor, kalemi još jedno dodatno skretanje prema trileru, i to izvrnute „home invasion“ sorte, pa nam postaje jasno zašto se, kao za štaku, uhvatio za Sema Pekinpoa. Na njegovu i našu žalost, rezultat dobacuje tek do Lurijevog rimejka.

Ali, zapravo, najveći problem kraja je njegovo usmerenje od šokantno-nihilističkog do ničim zasluženog i ničim opravdanog američki trijumfalističkog. Time se zapravo iz korena menja misija i poenta originala koji je pažljivo građen da nas protrese, da prodrma naše građanske stavove o imperativu pristojnosti i da nas natera na razmišljanje. I u tom smislu, nešto udaranja po opštim mestima toksičnog maskuliniteta ranije u svrhu pripremanja gledaoca zapravo filmu donosi više šteta nego koristi.

To se oseti na planu izgradnje likova koji postaju skoro karikaturalni, što glumce stavlja pod određeni pritisak. U tome najgore prolazi Skut MekNeri koji igra totalnog mlakonju. Za njim je njegova partnerka Mekenzi Dejvis koja ulazi u stereotip žene-majke koja zvoca suprugu da je mlakonja, a pritom permisivnim odgojem kćeri omogućava da svojom dečijom logikom vodi domaćinstvo. Zadatak Ešling Franćozi svodi se na to da nas drži u neizvesnosti je li ona prva Pedijeva žrtva ili mu je svestan pomagač. Makar se čini da Džejms MekAvoj uživa u svojoj ulozi sirovo inteligentnog ludaka, ali to je zapravo tip uloge u kojoj se škotski glumac i inače savršeno snalazi, a gledali smo ga i u „luđim“ izdanjima.

Inače, Džejms Votkins je zanatski pismen režiser koji može da odradi posao, što je već dokazao sa solidnijim „Blumhouse“ hororima Eden Lake (2008) i The Woman in Black (2012), pa čak i sa akcionim filmom Bastille Day (2016), ali svi ti filmovi su već bili tipski postavljeni, po tipskoj i jednostavnoj viziji. Ali da bi napravio smislen, čak upečatljiv rimejk, naročito nečeg atipičnog i kompleksnog kao što je to Speak No Evil, to ipak ne. Bilo je slučajeva uspelih „obrada“, prerada i rekontekstualizacija filmova, nije da nije, ali ova verzija Speak No Evil to nije i ne može da bude. Zapravo, čak je i uvredljivo da je tako nešto pokušao.

Bastille Day

2016.

režija: James Watkins

scenario: James Watkins, Andrew Baldwin

uloge: Idris Elba, Richard Madden, Charlotte Le Bon, Kelly Reilly, Anatol Yusef, Jose Garcia, Thierry Godard

Šta se dogodi kada film koji je zamišljen da od Idrisa Elbe stvori novog akcionog heroja (pominje se kao sledeći James Bond, ali o tome drugom prilikom, ako je bude) jednostavno padne u nezgodno vreme? Složićemo se, politički trenutak u Francuskoj i uopšte EU koja je i glavno tržište za Bastille Day je složen i pitanje je koliko publika želi da gleda fiktivne terorističke napade u Parizu kada su ožiljci na stvarne još uvek sveži.

 Istini za volju, Nicu koja se dogodila nedugo nakon francuske premijere filma niko nije mogao predvideti, pa se povlačenje iz distribucije može smatrati kolateralnom štetom. Opet, i na drugim tržištima je film podbacio, u Britaniji nije ostvario sjajne rezultate, a selidba na DVD/VOD pre američke distribucije ne uliva poverenje. U svemu tome najveću štetu će imati Idris Elba koji će morati još negde “trenirati” za Bonda i James Watkins (vrlo dobri horori Eden Lake i The Woman in Black), daleko bolji reditelj od toga da radi na štancu akcijada koje liče na Europacorp. Opet, Bastille Day nije toliko loš film koliko je upadljivo običan i u osnovi tanak.

Premisa je jednostavna: duo slučajnih ortaka na tragu Hillovog klasika 48 Hours spasava Pariz od terorističke pretnje u gustoj magli politike gde se ne zna ko iza čega stoji. U ovom slučaju, duo čine špijun, odnosno agent CIA-e sa stavom, nesaradljiv, sklon neposlušnosti, pobuni i kaubojštini Briar (Elba) i američki džeparoš Michael (Madden) koji od svog zanata prakticiranog na turistima jako lepo živi u Parizu. Početak zapleta je Michaelov zajeb i potpuno pogrešna torba koju je pokupio od jedne tužne mlade aktivistkinje po imenu Zoe (Le Bon).

U torbi je bilo 2 kg eksploziva i bila je namenjena sedištu nacionalističke partije. Videvši čistačice, Zoe se uspaničila i odustala od akcije, a Michael, koji je torbu pokupio i u njoj nije našao ništa vredno, istu baca u smeće na ulici. Rezultat: četvoro mrtvih, Michaelovo lice na kameri za prismotru i njegovo ime na spisku osumnjičenih za terorizam. Pošto ga istovremeno jure i francuski obaveštajci kojima zapoveda Gamieux (Garcia) i taktičko odeljenje policije pod komandom Bertranda (Godard) i CIA, odnosno Briar u manje-više solo-akciji, jasno je da je najebao i jedini izlaz mu je da sarađuje sa Briarom, pronađe Zoe i razjasni gužvu. Međutim, sa paradom za naslovni praznik (14.7. je dan pada čuvenog zatvora tokom Revolucije), “gasiranim” demonstracijama i sukoba levih i desnih radikala sa policijom i zapravo čudnim držanjem policijsko-špijunskog podzemlja, manevarski prostor im je sužen...

 Ono što sledi je pristojna, iako ne impozantna akcijada sa solidnim Elbom i Maddenom i njihovom još boljom međusobnom hemijom, premda poznatost tipskih likova ne osigurava neku naročitu napetost. Pariz je uslikan solidno i prilično glatko izmontiran sa većinom materijala snimljenog u Engleskoj, a muzička podloga sastavljena od napaljivih francuskih hip-hop komada je sasvim prigodna za žanr akcije. Malo slabiji utisak ostavlja nedovoljno razvijen lik Zoe koja ostaje manje ili više “plot device”, a zapravo ga kvari CIA-ina birokratija koja je toliko stereotipna da je čist višak i posebno nikakva iskorištenost inače solidne glumice Kelly Reilly.

Dodatni problem je i u određenim detaljima vrlo tanak scenario. Naime, Watkins i ko-scenarista mu Baldwin imaju poneku dobru ideju, recimo da (spoiler) u celu priču ubace i policiju, i to sa prilično opipljivim motivom i da haos koji je nastao prikažu kroz mehaniku društvenih medija (gde je nestao termin “društvene mreže”?) i kroz to makar u kratkim intervalima uspevaju da pokažu kompleksnost francuskog društva, ali razrada je zapravo tanka i ne ide dalje od mantre o sistemu koji laže kako svoje građane, tako i svoje elemente i nosioce. Ako na to dodamo i potpuno nepotrebnu amerikanizaciju cele priče (Watkins, Elba, Madden i Reilly su svi Britanci) koja bi bila jednako funkcionalna i kada bi CIA-u zamenili sa MI-6 (eto još bolje kvalifikacije za Bonda), što je verovatno bila odluka da se zadovolje američki producenti, ostaje nam otužni ukus kompromisa i štanca, ne najgoreg, ali svakako ne impozantnog.

 Što me vraća na pitanje s početka: ima li smisla u post-Batlacan Parizu snimati filmove o fiktivnim terorističkim napadima maskiranim “sistem nas laže” mantrama? Moj problem je samo donekle moralne prirode, nisam od onih koji vole kalkulacije sa političkom voljom i smatram da je krizno vreme zapravo idealno da se postave važna pitanja o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Moja zamerka je pre svega na filmskom planu: istinite priče su zanimljivije, suviše zanimljive da bi ih se razvodnjavalo u blentave filmove za jednokratnu zabavu. A Bastille Day je upravo to.