The Super Mario Galaxy Movie

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se pre tri godine pojavio The Super Mario Bros. Movie, kritika sastavljena uglavnom od finih, sredovečnih ili starijih knjiških ljudi ga je dočekala na nož i sasekla često argumentima moralne panike na temu video-igrica. Nešto mlađi i manje knjiški ljudi među kritičarima su mu, pak, zamerili da se tu radi o očitom pokušaju servisiranja postojećih fanova i uspostavljanju franšize ili čak Nintendovog filmskog univerzuma, što samo po sebi ume biti jalova rabota. Publika je, pak, rekla svoje: još od vikenda otvaranja oko Uskrsa, ovaj animirani film je dostigao status komercijalno najuspešnije adaptacije video-igrice i približio se tronu najunosnijeg crtaća.

Tri godine kasnije, opet o Uskrsu, ista stvaralačka ekipa, znači scenarista Metju Fogel i reditelji Aron Horvat, Majkl Jelenić i Pjer Leduk, nam je servirala još jednu potragu za metaforičkim „uskršnjim jajima“ u vidu nastavka The Super Mario Galaxy Movie. Tema su opet italo-američki blizanci vodoinstalateri izgubljeni u svemiru različitih planeta kojima vladaju „diznijevske“ princeze i kojima preti kornjača-zmaj Bauzer. I pre nego što krenemo u detaljniju analizu uratka, recimo samo da je pristup ostao sličan, samo malo pojačan, ali da se faktor iznenađenja i noviteta u međuvremenu izgubio.

Kao što to kod igrica i njihovih adaptacija biva, najmanje bitan faktor svega je – radnja koja je ovde još vidljivije samo kostur na koji se kače drugi elementi poput akcije, referenci i misije ekspanzije univerzuma. Dakle, nakon što su Mario (glas u originalu pozajmio je Kris Prat) i Luiđi (Čarli Dej) uz pomoć princeze Pič (Anja Tejlor-Džoj) i Touda (Kigen Majkl-Ki) iz Kraljevstva Gljiva spasili univerzum, te smanjili i zatočili Bauzera (Džek Blek), nova nevolja je na horizontu. Željan osvete i nastavka misije svog oca, Bauzer Junior (Beni Safdi) je napao i uspeo da zatoči princezu Rozalinu (Bri Larson), pa naša družina opet mora da interveniše. Tu sledi „jedna bitka za drugom“, spektakularno-komična i igrački-kinetička, naravno, a naša ekipa je skupila nove članove i pomagače. Pa smo tako, logično, dobili dinosaurusa s oklopom kornjače, Jošija (Donald Glover kao nova zvezda franšize), kao i svemirskog pilota Foksa Mekklauda (Glen Pauel) koji je očita referenca na još jednu mega-uspešnu filmsku franšizu.

To što je radnja osnovna i izložena relativno linearno (kao, uostalom, i u prvom delu) ne znači da priča i scenario nisu pretrpani detaljima iz „gejmerske“ franšize, naročito onima koje dolaze iz novijih nastavaka. Kao da su autori samo tražili načine da u film ubace razne likove, manje ili veće negativce iz istih. Tako se naša družina susreće s gomilom kupa, šaj-gajeva, čompova i pirana-biljaka, a posebnije mesto dobijaju i manji „bosovi“ kao što su to Birdo, onaj žablji kralj kojem sam zaboravio ime i armija Nindžija, a uvodi se i „draj bouns“ kao koncept. Sve to će malo značiti onima koji igrice nisu igrali, dok će „gejmeri“ prepoznati ne samo te pojave, već i one na rubu kadra, a njih ima onoliko.

Sa svime time skupa, odnosno na gomili, film neumitno pada u kompletni haos i kakofoniju boja i zvukova. To, naravno, ne znači da poneke od tih akcionih sekvenci, kao što je, recimo, ona u kazinu koja se okreće po svih šest unutrašnjih strana kocke, nisu impresivne. Ili da reference na starije igrice nisu izvedene dosetljivo, a primer za to je sekvenca kada Mario, Luiđi i Joši moraju da vode računa o kraljevstvo koje im je u amanet ostavila Pič izvedena u montažnoj sekvenci na tragu šetnje po nivoima iz originalne igrice. Ali, svejedno, prevladava utisak da je svega previše, što je svakako slučaj sa skoro svim Mario-igricama nastalim u novom milenijumu. Ako nisu potpuno fokusirane, kao karting ili tenis, ili, pak, urađene u opuštenom ključu za grupno druženje i igranje (Party-serijal), njih šarenilo naprosto preuzima.

Svet se, naravno, menja kako vreme prolazi, a video-igrice su među stvarima koje se najbrže menjaju kako tehnologija napreduje. Mario je, sa sve svojim brkovima, kao lik nastao sasvim slučajno, kao čovečuljak koji mora da eskivira burad kojim ga gađa gorila Donki Kong u igrici za arkada. Prelaskom na Nintendo sisteme, on je postao zaštitno lice kompanije, a igrice su u tranziciji kroz koju je Nintendo prolazio od originalnog NES-a do Switch-konzole, i Mario kao lik i igrice s njim u centru su se transformisale i od jednostavnih platformskih postajale trodimenzionalne, šarenije i kompleksnije. Sve to je zapravo teško prebaciti u medij filma koji se ipak nešto sporije menja.

U tom kontekstu, nakon neuspelog prvog (igranog) pokušaja 90-ih koji je bio očajan (posebno zbog tada dominantne mode mračnih vizija za fantaziju i SF na tragu filma Blade Runner koji apsolutno ne odgovara Mariovom šarenom habitusu), prvi Super Mario animirani film je bio senzacionalni uspeh koji nam je pokazao i dokazao da ceo taj posao hvatanja i prenosa duha franšize na novi medij nije uzaludan. Ali je svejedno taj uspeh otvorio ono večito pitanje: Kako dalje? Odgovor koji su autori izabrali je: Isto kao u prvom delu, samo još više, šarenije i glasnije, da se ne pravi samo franšiza, već i filmski univerzum, pa kako se kome svidi. Nezahvalan je to posao, jer se u njemu ne vidi plan.

Vidi se, međutim, da su autori poslušali neke od kritika na prethodni film, ali se čini da su poslušali one pogrešne koje u startu nisu imale poentu. Na primer, u drugom nastavku se pazilo na političku korektnost, pa je sprdnja na račun njujorških Italijana svedena na minimum – jednu pesmu i možda par „mama mia“ uzvika, ali kritike te vrste iz prvog dela su ionako bile hvatanje za slamku. Uostalom, šta se smisleno može zameriti fiktivnim likovima u fiktivnim svetovima koje su kreirali japanski developeri, verovatno pod jakim uticajem supstanci?

Autori, međutim, nisu dovoljno pažnje obratili na one značajnije stvari, pa se vreme, umesto na nekakav razvoj likova (Luiđi je i dalje tretiran kao „levo smetalo“), troši na nebitne stvari. Na primer, na Bauzerov emocionalni luk koji zapravo ne vodi nikuda. On se, naime, makar na kraće staze „prodobrio“, ali i dalje ima probleme s ljutnjom. Ili na pozadinske priče o povezanosti Pič i Rozaline koje nam nisu neophodne. To sve produžava trajanje filma za nekih pet-šest minuta, a, na primer, Joši kao lik ostaje posve nedefinisan da bi, u teoriji, sve oko njega moglo da prođe.

Nije primetna ni neka naročita evolucija u grafici, pa sve ostaje u domenu šarenog 3D-a koji se kreće, okreće i prevrće, što „igračima“ mlađih generacija generalno bolje leži nego nama, starijima. Iz filma je izbačeno i Bauzerovo pevanje, odnosno ona „elton-džonovska“ eskapada Džeka Bleka, čime se gubi i na faktoru iznenađenja. I generalno, čini se da se izgubila sinergija da iste stvari budu smešne ili dražesne različitim profilima gledalaca (deci, mlađim „gejmerima“, roditeljima koji su stariji „gejmeri“ i onima koji to nisu), već kao da se sve te „demografije“ odvojeno „servisiraju“. U tome se The Super Mario Galaxy Movie približio serijalu filmova o Mariovom pandanu s rivalske konzole Sega – ježu Soniku. Od te svoje konkurencije je novi Super Mario film i dalje bolji, makar za dlaku, ali amalgam koji su nam autori servirali nije toliko gladak kao što je bio onaj od pre tri godine.

The Super Mario Bros. Movie

 kritika objavljena na XXZ

2023.

Režija: Aaron Horvath, Michael Jelenic

Scenario: Matthew Fogel

Pobunila se ovih dana vaskolika globalna filmska kritika u nameri da sreže najnoviji komercijalni proizvod u domeni animiranog filma nastalog po popularnoj video-igrici koja je kroz decenije i platforme menjala oblike, ali ne i svoju suštinu. Isto tako je fanovski nastrojena publika pohrlila u kino-dvorane i učinila da sa oko 400 miliona dolara zarade u prvom vikendu (doduše uskršnjem i produženom) The Super Mario Bros. Movie postane rekorder u klasi adaptacije video-igrice i sasvim blizu rekorda u klasi animiranog filma.

Kritika filmu zamera različite stvari. Kritičari i kritičarke bez igračkog, „nerdovskog“ iskustva, uglavnom stariji, fini i knjiški ljudi skloni bezglavoj panici na pomen video-igara, ima problem sa time da je u pitanju adaptacija jedne takve, pa onda pronalaze nekakvu uvredljivost, klasnu i nacionalnu stereotipiju, brkajući jedan svet koji je nastao pre četiri decenije u Japanu i sasvim moguće pod uticajem halucinogenih droga sa ovim današnjim sklonim cepidlačenju oko svake sitnice da niko nikad ni slučajno ne bude uvređen. Oni drugi, sa igračkim i fanovskim stažom, zameraju mu to što nije bolji kao film i što ne dostiže revolucionarnost igrice, već samo „servisira“ fanove, kako novu generaciju dece, tako i njihove roditelje koje šalje na potragu za proverbijalnim „uskršnjim jajima“, odnosno za zakopanim referencama na pojmove iz duge istorije igrice. Dok su zamerke prvih uglavnom besmislene, zamerke ovih drugih „samo“ promašuju poentu: scenarista Matthew Fogel i reditelji Aaron Horvath i Michael Jelenic svesni su toga da oni ovde nisu na zadatku stvaranja remek-dela, već komercijalnog proizvoda koji će Nintendovim povezanim franšizama oko Maria, Donkey Konga i drugih likova iz igrica otvoriti put prema tržištu filmova nakon nekih neuspešnih pokušaja u prošlosti.

Radnja je linearna i u suštini sastavljena od očekivanih stvari. Blizanci Mario i Luigi su dali otkaz kod svog šefa Spikea i svu ušteđevinu potrošili na snimanje reklame za njihov novi, privatni vodoinstalaterski biznis. Na drugoj strani univerzuma, zmaj Bowser se domogao večne zvezde i na putu je da osvoji svet i, naročito, srce ljudske princeze Peach koja vlada Kraljevstvom Gljiva. Nakon što zeznu svoj prvi posao, Mario i Luigi pokušavaju da se iskupe tako što će spasiti ceo Brooklyn kada pukne glavna kanalizaciona cev. Dok pokušavaju da je poprave, različiti odvodi ih odvode na različita mesta, pa tako Luigi završava u Bowserovom zarobljeništvu, a Mario u Kraljevstvu Gljiva nad kojim se nadvija Bowserova senka. Kako bi spasio brata, svoj i sve njemu paralelne svetove od strašnog zmaja, Mario mora alarmirati princezu i skupa s njom osigurati pomoć vojske iz susednog Kraljevstva Džungle kojim vlada Cranky Kong, odnosno uortačiti se s njegovim nadmenim sinom Donkey Kongom. U tome svemu, naći će se mesta za par arkadno-platformskih nivoa, bilo u 2D „side scroller“ modu, bilo u 3D modu, trku kartinzima po cesti od duge i nekoliko borbi koja kulminira onom završnom i poentom „kad se male ruke slože“.

Radnja je, dakle, u duhu neke, bilo koje od Mario-igrica s originalnog NES-a, SNES-a, N64, Wiija ili Switcha, a i animacijom u ultra-živim bojama bez ikakvih pretenzija ka realizmu, nekakvom „gritty“ pristupu ili čak bazičnoj granulaciji hvata se duh neke od Mariovih novijih video-inkarnacija. Tako bazična radnja zapravo služi najviše uvođenju likova i otvaranju aleje za nove franšizne nastavke dok zabavlja klince i budi nostalgiju u njihovim roditeljima. Čak i na tom polju, Fogel i rediteljski dvojac ne intervenišu previše, držeći se postulata iz nekih od igrica da princeza Peach nije nekakva pasivna lutka u nevolji, već čak i prirodnija heriona od naslovnog junaka. Glasovna gluma zavisi od sinhronizacije, a potpisnik ovih redova je, u svojstvu muža bivše nintendo-igračice i naročito oca budućeg nintendo-igrača (sam je odrastao na PC-u) imao prilike da čuje samo neoriginalnu, ali je svestan da postoje zamerke na izvedbe nekih od glumaca.

Zapravo, možda su najveći problem filma iskrivljena očekivanja kako od fanova, tako i od ne-fanova ovih igrica i igrica uopšte, pa se novi Super Mario film poredi, na svoju štetu, s LEGO filmovima, što je najmanje iz jednog razloga pogrešno. Naime, od Lego-kocaka se može izgraditi svašta, što je i poenta prvog LEGO filma, dok Super Mario može biti samo Super Mario. Drugo, LEGO-filmovi su preopterećeni prolaznim referencama na apsolutno sve aktuelno u tom trenutku. Zapravo, filmovi s kojima se The Super Mario Bros. Movie može porediti su njegova igrana inačica iz 1993. godine koja je bila dosta slaba, kao i dva relativno recentna igrano-animirana filma o njegovom „rivalu“ sa Sega-sistema, ježu Sonicu, u kojima je spoj avanture za klince i nostalgije za njihove roditelje dosta manje gladak i u suštini deluje usiljeno. U poređenju s njima, The Super Mario Bros. Movie izlazi kao pobednik.

Pogledan sam za sebe, ima on nešto svojih prednosti, od kompaktnog „pakovanja“ u 90-ak minuta, pa do perfektne egzekucije nekih od segmenata, posebno onih „igračkijih“, recimo onih arkadnih „nivoa“ i karting-trke koja kao da blago referira na Fury Road. Ima i nedostataka, od nepotrebnog prvog zeznutog posla, pa do činjenice da Luigi provodi barem polovinu filma „van igre“, daleko na „klupi za rezerve“. Opet, kao komercijalni proizvod, ovaj animirani film može da posluži kao primer kako se stvari rade naizgled bez kampanje, a zapravo sa konstantnom kampanjom niskog intenziteta koja prolazi „ispod radara“, a i kao film je dovoljno jednostavan, zabavan, lepršav i po duhu veran izvornim igricama.