kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Izjava „Utoliko gore po činjenice!“ pripisuje se klasičnom nemačkom filozofu Georgu Vilhelmu Fridrihu Hegelu i navodno je on to izjavio kada je neko od njegovih kolega jednu njegovu teoriju suočio sa – činjenicama. Opet, čini se da danas mnoge stvari funkcionišu upravo po toj maksimi, i to stvari kojima bi činjenice morale biti „hleb nasušni“, kao što su to, na primer, novinarstvo i vesti. I to važi za svaki nivo, od onog globalnog do onog komunalnog.
Upravo u tom komunalnom miljeu obitava najnoviji film Romana Bondarčuka The Editorial Office. Premijeru je imao zimus, na Berlinalu u sekciji Forum, a u Sarajevu se takmičio u glavnoj konkurenciji. Iako je tamo ostao bez nagrada, ostavio je dosta pozitivan utisak pričajući priču o nevoljama poštenog čoveka u haotičnom svetu koji funkcioniše po izvitoperenim pravilima i gde je sve igra moći.
Protagonista Jura (igra ga Dmitro Bahnenko na čijim je iskustvima i bazirana priča filma) radi u lokalnom biološkom institutu na projektu da obližnja šuma bude priznata kao deo evropskog „zelenog pojasa“, pa da time postane zakonski zaštićena. U tu svrhu, on i stariji kolega Mihailo (Oleksandr Šmar) odlaze tamo da dokumentuju njenu važnost u funkciji staništa za retke stepske mrmote. Umesto toga, oni svedoče namernom paležu koji izvode maskirani napadači s nejasno kojim ekonomskim ili političkim ciljem. Jasno nam je da na tom mestu nevolje za njih dvojicu tek počinju...
Jasno, bivaju promptno otpušteni s posla, ali Jura ne želi da odustane od priče, pa zato prvo odlazi u lokalne zvanične novine, pa ona i na senzacionalistički portal koji ga na kraju i zapošljava, ali ne na razvoju te priče, već na poslovima izmišljanja novih senzacionalnih vesti, laganja i „botovanja“ jer se spremaju lokalni izbori na kojima se nadmeću dve jednako korupcionaške partije, a gazda portala očito navija za jednu od njih. U toj situaciji, Jura se, kao pošten čovek, očito ne snalazi, ali je uveren da mora učiniti nešto, i to po svojoj savesti, zbog čega u poređenju s ostalim, prevejanim likovima on ispada naivan.
Ni kod kuće mu ne cvetaju ruže, budući da živi s majkom (Rima Zubina) koja možda spretnije pliva po gradu kojim upravljaju moćnici i silnici, ali je zato neverovatno naivna da poveruje u obećanja lake zarade na tržištu kripto-valuta, što je shema koju prodaje američki prevarant (Džoel Kenet Rakos), a koja će je koštati ušteđevine. Možda je na kraju situaciju najbolje sumirao majčin ljubavnik Ruslan (Andrij Kirilčuk), povezan s gradskim strukturama, rečima da je upravo sveobuhvatni haos ono što štiti grad i regiju od upada i uticaja i sa istoka i sa zapada.
Opet, treba imati u vidu da se ovde radi o jugu Ukrajine (ne pominje se nigde, ali film je sniman u Hersonu), i o vremenu neposredno pred izbijanje rata u punom intenzitetu. Bondarčuk koji je i sam iz tog kraja demonstrira svoje dobro poznavanje istog, što mu takođe nije ni prvi put, budući da je nekih šest godina ranije u isti region locirao sličnu priču svog igranog prvenca Volcano. U njemu su pošteni naivci „stranci“, odnosno posetioci iz prestonice koji rade za nevladine organizacije, a koji završe u ropstvu lokalnim silnicima.
Sličnosti između dva filma su intenzivne i nimalo slučajne. Po pitanju rata, u oba filma se distinktivno čuje njegov odjek, s tim je u prvom on u daljini, a u drugom se ipak čuje huk kako se on približava. Po pitanju lokalne korupcije, nju u oba filma Bondarčuk jednako ispostavlja. Takođe, u oba uratka, autor kombinuje surovu realnost sa fantazijom, s time da je to u Volcano doziranije, pa stoga i šokantnije i efektnije, a u The Editorial Office češće i grublje, s jakim akcentom na apsurdnost situacije, kao kad teroristi napadnu novinsku redakciju ili kada protagonista u komi otkrije da je sve samo deo sektaške zavere inspirisane Galebom Džonatanom Livingstonom.
I na drugim mestima, The Editorial Office je možda isuviše grup, raskrzan pa slepljen za vlastito dobro, ali to možemo pravdati argumentom da je i život na tako haotičnim mestima takav. Bondarčuk ipak uspeva da poentira u epilogu filma smeštenom u budućnost, na tragu filma Atlantis njegovog zemljaka Valentina Vasjanoviča: uvek su govna ta koja na kraju isplivaju, dok su pošteni ljudi nemoćni da im se suprotstave.
