2014.
scenario
i režija: Guillaume Nicloux
uloge:
Michel Houellebecq, Mathieu Nicourt, Luc Schwartz, Maxime Lafrançois,
Ginette Suchotzky, André Suchotzky
Ume
biti veselo i avangardno kad se Francuzi zaigraju. Recimo, i autor
filma Guillaume Nicloux i njegov glavni glumac Michel Houellebecq su
obojica pisci. “Glumac” je kao pisac još i poznatiji i trenutno
je na poziciji glavnog ili makar najglasnijeg provokatora, po
standardnim tačkama optužnice nihilizma, mizantropije i mizoginije,
uz dodatak anti-liberalizma, euro-skepticizma i islamofobije. Kao i
brojnim multi-disciplinarnim umetnicima, ni film mu nije stran, pored
toga što su njegovi romani bivali adaptirani u filmove sa manje ili
više njegovog uticaja, Houellebecq se okušao i kao reditelj kratkih
filmova, a u poslednje vreme se pojavljuje i kao glumac.
Situacija
se dodatno zapliće sa činjenicom da je ovo film koji se naslanja na
istinitu priču koja se možda dogodila, a možda i nije, te da
svojom kombinacijom igrane i mockumentary forme zapravo ništa ne
rešava, samo celu stvar dalje okreće u pravcu farse. Naime, u toku
promocije svoje knjige La carte et le territoire, Houellebecq
je nestao na nekoliko dana. U novinama su se pojavljivali napisi da
je otet, pominjale su se s tim u vezi i islamističke organizacije.
Sam Houellebecq je izjavio da je samo imao probleme sa internetom, a
nije mu se dalo iz kuće, mada ni to objašnjenje nije zadovoljilo ni
fanove ni medije. Naprosto, od jedne takve sveprisutne ličnosti,
provokatora koji na svaku temu ima nešto za reći, i tipa koji uživa
mešajući čorbu i ljuljajući kavez se sveprisutnost očekuje. Nije
on Salinger da se povuče daleko od očiju javnosti.
Možda
je najbolje ovaj film gledati kao svojevrsnu komediju, vrlo
elaboriranu, vrlo usku i vrlo usmerenu. Ako očekujete dubinu i
veliku istinu kao olakšavajuću okolnost i nagradu za vaš trud, i
tu ćete ostati kratki. Naprosto, ovaj film je namenjen kritici i
publici koja zna ponešto na datu temu, koja Houellebecqa verno prati
i kojoj će biti zanimljiva jedna takva jednostavna slika iz njegovog
života, od dnevne rutine u kojoj on sa prijateljima i poznanicima
razgovara o različitim temama od renoviranja stana do arhitektonskih
zločina, do nadrealne otmice.
Otmica
je nadrealna prvo zbog ličnosti otmičara od kojih su sva trojica
(ovde se koriste njihova imena) sa jedne strane majstori borilačkih
veština, a sa druge veoma zainteresovani za čitanje i tehniku
pisanja i generalno književno-teorijske rasprave. U kriminalnom
biznisu su, naravno, amateri, a njihova taktika se svodi na to da
fingiraju da rade za nekog pametnijeg od sebe, dok u stvarnosti
nemaju blagog pojma šta će sa otetim piscem niti kako i kome
poslati zahtev za otkup. Stari namćori imaju čudnu osobinu da
nikome ne fale.
Druga
bizarnost je tretman koji postaje sve prijateljskiji i vrlo blizak
nekim levičarskim teorijskim raspravama o podeli znanja: on njih uči
o pravilnoj versifikaciji i pisanju generalno, oni njega da drži
gard u različitim borilačkim veštinama i da, recimo, zviždi. Sa
druge strane, on će sve svoje noći provesti vezan, ali će preko
dana biti relativno slobodan u kući i u vrtu, dobijaće dobru hranu,
vino, cigarete, čak i kurvu. Doduše Arapkinju, ali poklonu se u
naciju / rasu ne gleda.
Treća
i konačna bizarnost je da Michel Houellebecq i njegovi otmičari u
toj kičastoj kući u predgrađu nisu sami, nego su tu prisutni i
legitimni vlasnici kuće, jedan stariji poljsko-francuski par, divni
i požrtvovani ljudi od kojih bakica bez problema kuva za celu bandu,
a dekica svu svoju energiju ulaže u restauraciju američkog kamiona
iz Drugog svetskog rata. Što će reći, atmosfera je domaćinska,
više nalik na zabavu nego na otmicu.
L'enlevement
de Michel Houellebecq je jedan čudan film, nimalo jednostavan za
tumačenje i procenu. Forma je bliža igranom filmu, u pitanju su
duge, očito konstruirane i neretko improvizirane dijaloške scene,
ali osnovna priča i pojedini detalji ukazuju na mockumentary osnovu.
Glumci se koriste svojim imenima, a i estetika ružnoće bez
šminkanja i ulepšavanja nekako više okreće na tu stranu. Teško
je i povući neku razliku između Houellebecqove uloge u filmu i
njegove javne persone. Kroz svoje delo on je takav, cendrav i
mrzovoljan, željan prepirke i rasprave, sa potrebom da šokira i
zaprapasti, ali ne previše.
Na
koncu, kao komedija je film dovoljno funkcionalan, iako su štosevi
često veoma interni i elitistički, namenjeni tačno određenoj
publici. Ne smeta, neki drugi su razumljiviji, ali makar se nijednog
trenutka ne ulaguju najširim masama i ne spuštaju na svima dostupan
nivo. U tom smislu je Nicloux ostao veran Houellebecqu, pisac se sam
ne shvata preozbiljno, pa zašto bismo ga i mi. Sumnjam da je ovaj
štos išao baš na naš račun.
No comments:
Post a Comment