The Beloved / El ser querido

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

- prvi deo dužeg teksta -

Zamislite reditelja s velikim egom koji se pretvara u diktatora (Kopola je izjavio da se reditelji i diktatori savršeno razumeju jer su isti tip ličnosti). I zamislite da vam je reditelj član porodice, recimo otac. Jer, kako bi Efraim Kišon rekao, kod kuće je najteže.

Premisa filma The Beloved Rodriga Sorogojena, premijerno prikazanog u Kanu, a uhvaćenog u Karlovim Varima, je upravo takva, ali još za nijansu pojačana. Naime, veliki španski reditelj Esteban Martinez (Havijer Bardem) je glavnu žensku ulogu u svom novom kolonijalno-pustinjskom epu dodelio svojoj kćeri Emiliji (Viktorija Luengo). Prvi mogući problem s time je što Emilija nije neka poznata i velika glumica, već je uglavnom nepoznata i neproverena, što podiže sumnje u nepotizam.

Drugi, za ovaj film esencijalni problem sastoji se u tome da je Esteban bio uglavnom odsutan iz Emilijinog života (nju je podigla majka, i sama bivša glumica nižeg ešalona koju je Esteban izmaltretirao na snimanju filma s kojim se probio), a i kada je bio prisutan, uglavnom je stvarao haos, često podgrejan alkoholom. Stvar je, dakle, emocionalnog bagaža zbog kojeg se snimanje može pretvoriti u igru raščišćavanja računa ne samo između reditelja i glumice, već pre svega između oca i kćeri.

Ljudi iz ekipe kažu da se Esteban smirio i da ne divlja više kao ranije, pa tako i snimanje počinje u opuštenom tonu. Čini se da se reditelj i glumica savršeno razumeju, a da otac i kći polako počinju da grade odnos. Međutim, rekosmo, na snimanju stvari često ne idu po planu, a u ovom slučaju će sve kulminirati na jednoj zahtevnoj sceni koja uključuje obrok pod šatorom dok izvan njega šiba vetar jači nego što je to scenario predvideo...

Rodrigo Sorogojen je autor u čijim filmovima su neizbežni elementi psihologija i međuljudski odnosi, bilo da se tu radi o vezama (Stockholm, 2013), lovu na serijskog ubicu (May God Save Us, 2016), političkoj korupciji (The Candidate, 2018), potrazi majke za izgubljenim detetom (Mother, 2019) ili odnosima stranih došljaka s netrpeljivim domaćinima (The Beasts, 2022). Svi su oni, osim poslednjeg, imali neku inherentnu manu, nedorečenost ili su patili od pogrešnih autorskih odluka zbog čega su dobacivali do proseka ili tek blago iznad.

To je slučaj i sada, ali posvetimo se prvo pozitivnijim aspektima. Recimo, posle dugo vremena, Havijer Bardem ima priliku da igra lik koji podseća na čoveka s vrlinama i manama, a ne karikaturu. Zapravo, on ovde glumi umesto da šmira, i to je odlična vest. Odlična vest je takođe da ga Viktorija Luengo i ostatak postave u tim aspiracijama odlično prate. Još jedan bitan aspekt je i to da nas Sorogojen i ko-scenaristkinja mu Izabel Penja vode iza scene filmskog snimanja i to čine bez neke nepotrebne ili naivne romantizacije.

Pređimo sad na neke manje dobre aspekte filma. Prvo, predugo traje: od dva sata i 15 minuta, ima tu bar 45 minuta čistog viška, uključujući i kompletan prolog u kojem otac i kći raspravljaju o istoriji svog odnosa, što će sve ponoviti i kasnije, ali i pasaže s insertima iz „Estebanovih starijih filmova“ ili filma koji snimaju. Posebno su iritantni prelasci na crno-belu fotografiju bez ikakve dramaturške potpore, čime Sorogojen još jednom pokazuje koliko je sklon brljanju. Šteta, jer je The Beloved imao potencijala da bude vrlo dobar film.

The Beasts / As bestas

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: Rodrigo Sorogoyen

scenario: Isabel Pena, Rodrigo Sorogoyen

uloge: Denis Ménochet, Marina Fois, Luis Zahera, Diego Anido, Marie Colomb, Luisa Merelas, José Manuel Fernández y Blanco, Xavier Estévez, Melchor López

Ko su ljudi a ko su zveri u svetu u kojem je čovek čoveku vuk? Iako je čovek jedina vrsta sposobna da razmišlja govori, njenim jedinkama često vladaju animalni nagoni maskirani u kodekse i nepisana pravila. Ljudi često zaziru od nepoznatog, od neznanaca, od nečeg novog, a unikatna ljudska sposobnost imaginacije i artikulisane želje često ih dovodi u sukobe s drugima. Takvu jednu situaciju ispituje španski reditelj Rodrigo Sorogoyen u svom sporovoznom i atmosferičnom „backwoods noiru“ The Beasts koji igra na ovogodišnjem Festu.

Antoine (Ménochet) i Olga (Fois) francuski su sredovečni par koji se doselio u planinsko selo u Galiciji sa snovima o bavljenju poljoprivredom u ekološki čistoj sredini. Neki meštani, poput Pepina (Fernández y Blanco) ih u potpunosti prihvataju i pomažu im, drugi na njih gledaju kao na turiste i drže ih na distanci, a neki, poput njihovih prvih komšija, braće Xana (Zahera) i Lorenza (Anido), te njihove stare majke (Merelas) ne prezaju od toga da ih izazovu i sukobe se s njima. Tačka sukoba se nameće u ponudi elektroenergetske korporacije da otkupi zemlju i na njoj izgradi turbine-vetrenjače.

Za „starosedeoce“ to znači priliku da prodaju zemlju i ratosiljaju se težačkog života, ali za Olgu i pre svega Antoinea to znači odricanje od sna i fantazije koju je gajio kroz dobar deo svog života. Situacija polako eskalira, od neslanih šala, preko prozivki u jedinom lokalnom baru, pijančevanja i ostavljanja đubreta u dvorištu kuće došljaka, do trovanja bunara i uništavanja letine. Policija oličena u naredniku Espinu (Estévez) ne želi ili ne može da povede postupak bez konkretnih dokaza, a zapravo želi da održi nekakav status quo i iluziju reda, zbog čega Antoine nabavlja džepnu kameru i pokušava da snimi svaku svoju interakciju sa susedima, što dotične dodatno razjaruje. Kulminacija će biti ekstremna.

Ako postoji naravoučenje u ovoj priči, onda je to da je (brdsko) selo – (brdsko) selo, ma gde se ono nalazilo, pa kao takvo funkcioniše po univerzalnim pravilima. Došljaci, najčešće urbani i po pravilu pogonjeni neutemeljenim fantazijama o čistoj prirodi i jednostavnom načinu života, tu su remetilački faktor. Domaći bi, pak, sanjaju o lagodnom gradskom životu i, kad im se ukaže prilika, sve bi učinili da bi ga se domogli, dok zvanične institucije o zabačenim krajevima ne brinu više nego što je to neophodno, pa je njihovo odsustvu prilično „glasno“.

Rodrigo Sorogoyen se oprobao u raznim žanrovima uglavnom mešajući različite tipove trilera sa manje ili više uvrnutom psihološkom dramom. Festivalska i „arthouse“ publika je imala prilike da vidi njegovu dramu o vezama Stockholm (2013), ambiciozni i neujednačeni triler o lovu na serijskog ubicu u „zanimljiva vremena“ May God Save Us (2016), „brbljivi“ politički triler The Candidate (2018) i triler-dramu Mother (2019) koja je bila ekspanzija autorovog nagrađivanog kratkog filma. Iz njegove dosadašnje karijere možemo, dakle, zaključiti da je relativno versatilni autor, da se dosta oslanja na saradnju sa scenaristkinjom Isabel Penom od čega neretko i profitira, ali i da su oboje skloni rasplinjavanju i razvlačenju inicijalno zanimljivih priča „na tanko“ u formatima od preko dva sata filma.

Sve to je i ovde slučaj. Sorogoyen se, zajedno sa svojom ko-scenaristkinjom, oslanja na poetiku dva prelomna novohollywoodska filma, Boormanovog Deliverance (1972) i Peckinpahovog Straw Dogs (1971), a sporovoznost kompenzuje izrazito gustom, neprijatnom i pretećom atmosferom u okruženju impozantnog, ali jednako pretećeg pejzaža. Sugestija pretnje kroz uvijene, kriptične dijaloge i postupke koji svakako mogu okarakterisati kao svinjarija tek retko biva ostvarena, ali je dobro pripremljena i izvedena, tako da svakako ima efekta. Najuspeliji deo je svakako „naplata“ uvodne scene u kulminaciji, dok je najproblematičniji epilog koji je prolongiran, uvodi novu temu odnosa između Olge i kćeri Marie (Colomb) i završava se otvorenim krajem koji je efektan, ali je na tom mestu takav postupak ipak nekako očekivan.

Svoje nade Sorogoyen svakako polaže u atmosferu, ali i u glumce. U tom smislu, Denis Ménochet nosi veći deo filma svojom versatilnošću, ali i eksplozivnošću, a njegova interakcija s ostalima je uverljiva. Marina Fois svoju šansu traži iz drugog plana i uspeva da je realizuje kasnije u filmu, bez većih poteškoća. Luis Zahera je uverljiv kao surovi, animalni antagonista, dok Diego Anido uspeva da izbegne zamku da svoj lik odvede u smeru karikature. Tehničke komponente filma, poput fotografije Alejandra de Pabla u tamnim tonovima, odmerene montaže Alberta del Kampa i neoklasične muzike Oliviera Arsona upotpunjuju ugođaj filma.

Na kraju, The Beast možda neće biti ni prelomni ni ultimativni „backwoods noir“, ali svakako film koji inteligentno sledi postulatima pod-žanra i daje lokalizovani kolorit univerzalnim temama. Uspesi na festivalima i u sezoni nagrada (9 nacionalnih Goya nagrada, uz još 8 nominacija, te francuski Cesar za strani film) to samo potvrđuju. Rodrigo Sorogoyen je svakako autor na kojeg će španska kinematografija računati i u budućnosti.