A Hidden Life

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Izgleda da je Terens Malik promenio metodologiju rada iz korena. Između filmova više ne pravi pauze duge od pet (razmak između njegovog prvog ostvarenja „Badlands“ i drugog „Days of Heaven“) do 20 godina (period koji je protekao između njegovog drugog i trećeg filma „The Thin Red Line“). Od drame „The Tree of Life“ (2011), izbacuje novi film na godinu ili dve, a ti naslovi temama, kvalitetom, pa i autorovom posvećenošću, mnogo variraju. Toliko, da se zapitamo što ga tera na toliku hiperprodukciju i zašto baš sada mora da ispriča svaku priču koju je držao u sebi.

Uglavnom su to ljubavne priče, poput ostvarenja „To the Wonder“ (2012) i „Song to Song“ (2017), kojima dominiraju autobiografski motivi pomešani sa Malikovim potpisnim autorskim pristupom, naracijom u šapatima umesto dijaloga, upotrebom klasične ali i popularne muzike, efektnom fotografijom oskarovca Emanuela Lubeckog i raskrojenim narativom koji je pun religijske, new age i ezoterične simbolike.

Ponajbolji film u toj fazi jeste „Knight of Cups“ (2015), verovatno zbog univerzalne premise da se svako u nekom periodu života traži kroz druge osobe, potencijalne ljubavne partnere, a ne kroz sopstvenu suštinu. Takođe, kroz dva dokumentarca „Voyage of Time“ podnaslovljena „Life's Journey“ i „IMAX Experience“, američki autor počastio nas je impresivnim vizualima i pojačanom naracijom u elipsama, ali makar se njegov osnovni cilj ispitivanja tehnoloških dostignuća savremene kinematografije može smatrati jasnim i ispravnim.

U suštini, teško da je bilo što moglo da nas pripremi na Malikov poslednji film kojim se, makar na prvi pogled, vraća preokupacijama iz prethodne faze karijere. „A Hidden Life“, koji smo ulovili na Vienalu, jeste priča (uslovno rečeno) o austrijskom hrišćanskom pacifisti i antifašisti Francu Jegeršteteru koji se pozivao na prigovor savesti, odbio da se zakune na vernost Adolfu Hitleru i zbog toga skončao pod oštricom giljotine u zatvoru. Tema je, dakle, istorijska, a pristup univerzalno humanistički, nalik onom koji je Malik primenio u jednom od prethodnih filmova „The New World“ (2005).

Obilje impresivnih pejzaža ulovljenih kroz objektiv Jerga Vidmera (fotografija možda i liči na nešto što bi Lubecki radio, ali odaje ga manjak lens flare egzibicija) i poetska naracija (doduše prizemljenija i vremenski ograničenija) jesu i dalje tu, ali je efekat koji malikovski stil postiže drugačiji i iskreniji. Čini se da je „A Hidden Life“ njegov najrealističniji i stoga najpitkiji film u novom milenijumu.

Za to ima više razloga. Jasna i univerzalna priča o čoveku koji odbija da bude deo mašinerije zla, ma kako ga to dovodilo u neprilike sa okolinom svakako je jedan od faktora. Drugi razlog je pohvala čvrstini uverenja, nalik na žitija svetaca i stradalnika. Ovde funkcioniše mnogo bolje nego u „The Silence“ (2016), filmu Malikovog vršnjaka Martina Skorsezea.

Treći faktor je dojam autentičnosti. Iako se dijalozi (a i monolozi) odvijaju na engleskom, jezik je prirodno akcentovan od originalno germanofone glumačke postave koju čine Avgust Dil, Valeri Pakner, Franc Rogovski, Jirgen Proknov, multilingvalni Matias Šenaerts, te dva nedavno preminula glumca Bruno Ganc i Mihael Nikvist. Jasno je da oni igraju role na stranom jeziku, ali Malikov tekst je naprosto takav da to ne predstavlja neki naročiti faktor. Glumci jednostavno izgovaraju najdublje misli, bez primalnih reakcija.

„A Hidden Life“ je izuzetno efektan film, čak do te mere da se trajanje od skoro tri sata gotovo ne oseća. Ne oseća se čak ni paradoks da je protok vremena nestabilan, a da većina filmskog vremena otpada na repeticije ne samo prizora, već i ideja, pre svega junakovog samopreispitivanja i preispitivanja od drugih likova na temu čini li on svojim nečinjenjem, odnosno odbijanjem da čini zlo i svesnom žrtvom, ikakvu razliku.

To, naravno, ne znači da skraćivanje repeticija ili produbljivanje istorijskog, filozofskog ili teološkog konteksta ovde ne bi bilo delotvorno. Ali, sama snaga teme, apsolutna uverenost autora i njegovo nesumnjivo majstorstvo čine svoje. Isto se može reći i za kontekst najvećeg austrijskog filmskog festivala koji svakako dodaje na ugođaju.

Voyage of Time: Life's Journey

2016.

scenario i režija: Terrence Malick

narator: Cate Blanchett

Čudni su putevi Terrencea Malicka, od prva dva izuzetna filma, preko profesure i pauze u radu od 20 godina, do progresivno hermetičnijih filmova razorene naracije i maničnog tempa od skoro pa filma godišnje. I još je nekoliko u najavi za godine koje dolaze. Genije koji je shvatio da mu je vreme na Zemlji ograničeno, pa žuri da kaže sve što ima, ili matori smarač koji je sve svoje već rekao, pa se besomučno ponavlja, bulazni i naklapa? Pa... Za Malicka tvrdnja o uglu gledanja od kojeg zavisi i ugao crtanja važi više nego za bilo kog drugog savremenog autora.

To nije bilo uvek tako, Badlands je možda najsuvereniji debi ikada, Days of Heaven je uneo pravu emociju u melodramu, The Thin Red Line i The New World su nekome seli više, nekome manje, ali su nedvojbeno kvalitetni filmovi. The Tree of Life je prelomnica, sa Palmom u džepu ili bez nje. Tri sata tlapnji, šapata i utišanih vriskova koji su se meni tek na samom kraju složili ne samo u nešto smisleno, nego i briljantno, ali imam razumevanja za one koji su se putem izgubili ili odustali. Sa To the Wonder me je izgubio, da bi me sa The Knight of Cups ponovo dobio, i pored njegove “trademark” naracije u šapatima, misticizma i pogleda u prazno. Ovogodišnji “back to back” filmovi 90-minutni Voyage of Time (koji je makar na kratko vreme bio izgubio pretenciozni podnaslov Life’s Journey) i njegov 40-minutni IMAX parnjak ne zavise samo od predrasude autora, nego možda još više od njegovog trenutnog raspoloženja.

Istini za volju, Malick se tom temom, kosmologijom, geomorfologijom, evolucijom, pa i istorijom ljudskog društva, bavio u svom drugom “addagio” stavku simfonije zvane The Tree of Life i ta sekvenca je bila predmet oprečnih mišljenja, debate, pa čak i sukoba u filmskoj kritici. Razlika je samo u tome što je tamo na tome poentirao za potrebe filma u sceni sa dinosaurusima. Ovde u suštini nije bilo potrebe za poentom, pa čak ni provokacijom.

Zbog toga će vas replike koje ispaljuje naratorka Cate Blanchett verovatno ozlojediti odmah na početku kada kaže: “Majko.” Kojoj se Majci obraća? Majci Zemlji? Majci prirodi? Bogu iz Dogme, ćaknutoj curi koju igra Alanis Morisette? A tek dalje replike, eliptične rečenice tipa: “Zašto si me napustila?” ili “Ti daješ, tako nesebično daješ.” I sva ta pretenciozna mistika, sav taj new age, često montiran ne samo preko snimljenih scena koje se bave genezom Kosmosa, Zemlje i Života, nego i trenirano amaterskih dokumentarnih snimaka ljudi u nedaćama. O čemu on zapravo govori? O Palestini? O ratu? Siromaštvu? Raku? Drogama? Surovosti? Nije li ona inherentna?

Da, u redu, njegovi začudni fazoni, neka mu. Možda je najbolje da se isključimo i posmatramo sliku, istu onu koju smo posmatrali u The Tree of Life, samo dorađeniju, CGI otporan na starenje i da slušamo muziku Arva Pärta. Ali imali smo Koyaanisqatsi, potpuno lišen komentara, apstraktan, i Malick sigurno nije radio njegovu kopiju, ali zašto je onda, do vraga, reciklirao samog sebe? Da bi sebe prevazišao? Da bi menjao kontekst? Možda je stvarno bolje u ovu avanturu ući isključenog mozga, gledati slike, slušati zvuk i ostati zadivljen lepotom.

Međutim, postavlja se pitanje kako i u kojim uslovima ovo gledati. Napušen kod kuće, kao dokumentarce o svemiru na National Geographic ili ipak na velikom platnu gde su boje impresivnije, a muzika glasnija. Gledati ovu verziju sa prijatnim glasom Cate Blanchett ili sačekati kraću, impresivniju IMAX verziju i okušati sreću sa Bradom Pittom? I čemu IMAX verzija osim zbog IMAX-a kao takvog, kada je originalna sekvenca u The Tree of Life trajala otprilike toliko? Okej, živi bili pa videli, nisam pametan, posebno ne da govorim napamet.

 A zašto bi me neko stavljao u tu situaciju i zašto bih na to pristao? Zato što može. Zato što sme. Zato što je Terrence Malick. Zato što ću pogledati sve što on potpiše, pa makar lupao glavu šta o tome misliti, a šta pisati. Ostalima na volju.  

Knight of Cups

kritika originalno objavljena na FAK-u

2015.
scenario i režija: Terrence Malick
uloge: Christian Bale, Cate Blanchett, Natalie Portman, Freida Pinto, Isabelle Lucas, Imogen Poots, Teresa Palmer, Brian Dennehy, Wes Bentley, Cherry Jones, Antonio Banderas, Peter Matthiessen, Armin Muller-Stahl, Ben Kingsley, Kevin Corrigan, Jason Clarke, Nick Offermann, Dane DeHaan

Ako danas postoji autor čiji ćete rad prepoznati na osnovu jednog jedinog kadra od nekoliko sekundi, onda je to Terrence Malick. Impozantna fotografija, neo-klasična muzika koja varijacijama u dinamici diktira emocije, voice-over naracija u šapatima, tok svesti i izlaganje ne-hronološkim redosledom, film kao umetnost stvaranja iskustva i doživljaja, a ne nužno pričanja priče. Doslednost, ali i predvidljivost. Što nije nužno loše.
Malick se, dakle, odlučio za jedan jedini pristup koji je nadišao stil i postao princip, možda čak i dogma. Takvo odsustvo fleksibilnosti je po pravilu kocka, a konačni sud zavisi i od skladnosti postupka sa narativnom osnovom i od sklonosti konačnog recipijenta da to “kupi”, da u to poveruje, bilo da se radi o friziranoj autobiografiji ili o new age filozofiranju i razasutim elementima religioznosti i misticizma. Svaki noviji Malickov film se izlaže riziku da bude pogodak ili promašaj, trećeg nema.

Daleko smo mi od onog genijalnog egzistencijalizma Badlands (1973) ili impresionizma Days of Heaven (1978), pa čak i od anti-ratne izjave The Thin Red Line (1998). The New World (2005) je uveo ono što sada nazivamo Malickovim stilom, ali to je tada bio samo jedan način da se ispriča poznata, baladična priča. The Tree od Life (2011) je izrazito reducirao dijaloge, razlomio naraciju i držao se ideja, govorio o evoluciji, razvoju vrste i jedinke i tragao za smislom života. Ovaj film je oštro podelio publiku, a to se nastavilo sa primenom istog pristupa na ljubavnu priču i meditaciju o ljubavi kao takvoj, To the Wonder (2012).
Meni je, recimo, The Tree of Life seo odlično, ali tek na kraju filma, posle dva sata meandriranja i zbunjivanja, jednostavno se sve uklopilo u jednu celinu. Sa To the Wonder nisam dobio takav utisak, ljubavna priča je za mene bila već ispričana i ni po čemu posebna da bi se u njoj Malick izvukao sa mistifikacijom banalnosti, ma koliko film bio vizuelno impresivan. Knight of Cups, Malickov za sada poslednji film imao je premijeru na prošlogodišnjem festivalu u Berlinu, naleteo na uglavnom mlake i negativne kritike i kasnio sa distribucijom, što nikako nije mirisalo na dobro. Prema najavama, iz filma je još radikalnije odstranjen dijalog, ima još više voice-over naracije, glumci još više hodaju i gledaju u prazno dok ih kamera snima iz čudnih uglova, a Malick sve to montira sa zalascima sunca, plažama, hollywoodskim vilama, žurkama i pejzažima urbanog žamora. Pogađate, entuzijazam mi nije bio visokom nivou.
Dodajte na to tarot-kartu u naslovu filma i u podnaslovima poglavlja u kojima one simboliziraju po jednu ženu koja u datom trenutku (uslovno rečeno, pošto nema hronološkog redosleda) prati našeg protagonistu, hollywoodskog scenaristu Ricka (Bale), čoveka u kreativnoj i životnoj krizi koji tako baulja i ne zna šta bi sa sobom. O njemu znamo još da ima porodičnih problema, da mu odnosi sa tvrdim ocem (Dennehy) i bratom (Bentley) nisu na zavidnom nivou, kao što nisu to ni odnosi između njih dvojice, da je u svom poslu uspešan dovoljno da može uzeti pauzu (očiti autobiografski momenti), da teško nalazi inspiraciju i da je traži na krivim mestima, kao što traži i ljubav: u naručju uglavnom slučajnih žena, što Malickov prethodni film čini tek nepotrebnom studijom za ovaj.

Ono što sledi dalje je potpuno lični utisak i potpuno lično objašnjenje. Važi za mene, a apsolutno ne mora za bilo koga od vas. Meni je film seo, i to ne zbog retko umerene i utišane Baleove glume, niti zbog lepih žena i dobrih glumica koje ga prate, ma koliko njihovo prisustvo u filmu bilo eterično, pa čak ni zbog pogleda u hollywoodsku raskalašnost i blaziranost na predivnim lokacijama, u predivnim kućama sa predivnim bazenima, pa čak ni zbog kamere i muzike koje ne promašuju ton. Ja sam se, naime, u filmu našao, mene je pogodio i oslikao je psihičko i emotivno stanje kroz koje sam prolazio toliko precizno da sam se čak i uplašio.
Dobar deo svojih ranih dvadesetih godina sam proveo u magnovenju, kao i Rick, tražeći se, tražeći inspiraciju i tražeći smisao u svom životu. Ne smisao života, ima razlike, to smo apsolvirali u The Tree of Life. To sam tražio svugde, u slučajnim poznanstvima, druženjima, dangubljenjima, izlascima i žurkama, na putovanjima, na koncertima, festivalima i revijama, menjajući fakultete, društva i cure. Za svaku sam mislio da je možda ona prava i za svaku sam želeo da bude ona prava, posle koje će sve dobiti svoj smisao. U svoje zablude sam bio duboko uveren (ah, to neiskustvo) i tako sam bauljao u tom začaranom krugu besmisla misleći da sve znam, a nisam znao ništa. Dobro, niti je moj Beograd Rickov Los Angeles, niti su mojih dvadesetak godina Rickovih četrdesetak. Mislim da sam još i dobro prošao jer su ulozi bili manji, podnošljivi i mojoj dobi primereni, ali ponavljao ne bih.
Ti pogledi u prazno, to dangubljenje i ta nelagoda koju proživljava Rick izgledaju upravo tako. I to nije nimalo prijatno. On je u začaranom krugu, jasno mu je da ga to neće odvesti nikuda, ali inercija ga sprečava da taj krug razbije. Možda ne zna drugačije. Možda ne može drugačije nego slučajno. Ako tada, kada se to dogodi, bude dovoljno priseban i svestan da je to ono što je tražio. Sudeći po Malickovoj biografiji, on je iz toga isplivao.

Autor nam u ovom svom filmu toka svesti ne nudi uzroke, jer su i on kao pisac i protagonista kao njegov “stand in” nesposobni da razmišljaju na takav način. Uvodna priča o princu koji poslan na zapad da nađe biser u peharu, a umesto toga se napije iz pehara i zaboravi ko je i šta radi više je alibi nego objašnjenje. Mogući uzrok disbalansa se nigde ne pominje u filmu eksplicitno, ali da se videti. Ricku nedostaje discipline i rutine, a on od njih beži jer guše kreativnost (red, rad i disciplina nemaju puno smisla kod kreativnih poslova, mogu od svakog napraviti zanatliju i tehničara, ali ne i umetnika), pa kad upadne u potpuno krivu, neproduktivnu rutinu toga nije svestan. Kroz film svog života on prolazi kao low-key glumac na auto-pilotu.
Bez daljnjeg, Knight of Cups ima svojih nedostataka. Neki će ga zbog Malickovog manirizma u startu otpisati, neki će i ovu priču sasvim legitimno proglasiti banalnom. Drugi će prepoznati isključivo lične motive, kao i u prethodna dva filma. Nekima će zasmetati simbolika. Budimo iskreni, film je zaista za nekih 15-ak minuta predug i to se jako oseća prema kraju, a ta dodana dužina se uglavnom svodi na prazan hod, ponavljanje istih motiva i prizora, te na objašnjavanje stvari koje bi pažljivom gledaocu bile očite.
Ipak, Knight of Cups ima ono nešto. Asocijativnu montažu, atraktivnu fotografiju, sjajan soundtrack i, najvažnije, neku emociju i iskrenost, možda čak i malo mudrosti. I kao kod Sorrentina u La grande bellezzi imamo potragu, ali ne za lepotom koliko za smislom. Ali opet nije reč o preslikavanju, ton je potpuno drugačiji, Malick je tiši i eteričniji, možda na kraju i optimističniji. Jedno je sigurno, Knight of Cups mi u skorije vreme neće izleteti iz pamćenja, ali ga ne bih preporučivao svakome.

The Better Angels

2014.

scenario i režija: A.J. Edwards

uloge: Jason Clarke, Diane Kruger, Brit Marling, Wes Bentley, Braydon Denney

Svi znamo ko je Abraham Lincoln. “Self-made man”. Uspešan advokat. Američki predsednik. Veliki lider. Pobednik u Građanskom ratu. Političar koji je ukinuo ropstvo kao temeljno nehumanu praksu. Žrtva bizarnog atentata. Bilo je filmova koji su se bavili njegovim životom i delom, advokatskim godinama, ratom, ukidanjem ropstva, smrću... Međutim, njegovo detinjstvo je još uvek legenda i misterija, nešto što se tu i tamo spominje, uglavnom iz Lincolnovih memoara, ali o čemu nema pouzdanih podataka, osim da je rođen u Kentuckiju, a odrastao u Indiani, ili da je sam savladao čitanje i pisanje, te da je relativno kasno krenuo u školu.

“Sve što znam, naučio sam od moje anđeoske majke”, glasi uvodna kartica iz filma The Better Angels. A naučio je očito dosta, pošto sledeća slika prikazuje njegov memorijalni centar u Washingtonu, a to ne dobija baš svako. The Better Angels se bavi Lincolnovim nežnim i formativnim godinama i ceo film je ispričan iz ugla njegovog nešto starijeg rođaka koji je, sticajem nesretnih okolnosti, živeo sa njim u istoj kući. Godina je 1817, Abe (Denney) ima 9 godina i ne ide u školu jer živi u potpuno divljem i zabitom kraju i mora da pomaže ocu i majci oko kuće i imanja. U to vreme je i američka nacija mlada, samo 30-ak godina od iscrpljujućeg rata za nezavisnost i samo pet od njegove reprize.

Kao i na svako dete, ključan uticaj na mladog Abea imaju njegovi roditelji. Otac Tom (Clarke) je povučen u sebe, odaljen od sveta, vredan radnik, ali pomalo surov i sirov čovek čvrstih moralnih načela. Ne pije, ne puši, ne kocka se, niti kurve ganja. Zato svoju decu kažnjava za nestašluke, pa čak i za dokoličarenje. Njegova suprotnost je nežna i eterična majka (Marling), zaista anđeosko prisustvo. Ona shvata da je Abe poseban i da je svakako zaslužio bolje od rmbačenja oko kolibe u šumi. Majka će relativno brzo umreti, ali će je uskoro naslediti ista takva maćeha (Kruger) koja će Abea i poslati u školu gde će imati sreće da ga uči učitelj (Bentley) koji razume njegov potencijal i ima volje da mu pomogne.

Ako pitate, šta se dešava, odgovor je: “ništa posebno”, zemaljski dani teku. Ako vas ovo podseti na Malicka, u pravu ste. Ovo je izvorno njegov projekat koji je ustupio svom montažeru i asistentu Edwardsu sa kojim je sarađivao na tri poslednja filma (The New World, The Tree of Life, To The Wonder) za debitantsko ostvarenje. Veliki majstor je potpisan kao izvršni producent. Sličnost sa Malickovim radovima ne prestaje na nivou vrlo labave priče i meditativne naracije koja samo ubacuje poneku ideju, neke od njih su duboke misli, neke gotovo banalne. Ona je duboka i temeljna, prisutna na svakom planu: borba sila prirode i milosrđa kao u The Tree of Life, rođenje jedne nacije kao u The New World, čak i kadrovi okupani suncem iz čudnih rakursa i izbor klasične muzike za podlogu. Jedina opipljiva razlika je crno-bela fotografija koja polako postaje art standard u Americi, pre svega zbog pojeftinjenja digitalne tehnologije. Ne da nije atraktivna, naprotiv, ali se svejedno postavlja pitanje je li to samo trik.

U stvari, to nije ni naročito bitno sve i da se radi o triku. Razlog je prost i objašnjava zašto je The Tree of Life bio uspešan film, a To The Wonder nije. Sama tema je dovoljno bitna i podložna ovakvoj interpretaciji, iako se sve što vidimo u filmu može proceniti kao “spoiler”. Naravno, pod uslovom da gledalac nema pojma o fascinantnoj ličnosti kao što je Lincoln. Uz pogođenu režiju i montažu, dobrom utisku doprinose i raspoloženi i dobro vođeni glumci, pa uz to možemo progutati i male izlete u banalnost i neka suviše očita namigivanja, poput Abeovog susreta sa robovima u koloni kao najočitijeg primera.

The Better Angels je svakako film vredan vaše pažnje, bilo da vas zanima američki art film ili poreklo jedne legende. Preporuka u iščekivanju novog Malicka i The King of Cups.

To The Wonder

godina: 2012.

scenario i režija: Terrence Malick

uloge: Ben Affleck, Olga Kurylenko, Javier Bardem, Rachel McAdams

U svom video-blogu Richard Roeper se pita može li film biti istovremeno zadivljujuće lep i otupljujuće dosadan. Površno gledano, To The Wonder se uklapa u ovaj paradoks. Osnovni problem filma je manirizam, ono čemu Malick nikada nije bio sklon, odnosno ponavljanje apsolutno iste stilske vežbe sa potpuno istim elementima (glas-šapat, pseudo-filozofija, eliptični voice-over, poetizacija banalnosti) na jednu drugu temu. Samo godinu i po dana nakon The Tree of Life (2011), vizuelno zadivljujućeg epa o ontogenetskom i filogenetskom razvoju od „big banga“ do danas, Malick nam daruje novi film koji izgleda kao dodatak prethodnom. Ovog puta centralna tema je ljubav...

Ispričana priča? Svakako, o ljubavi je snimljeno toliko filmova i većina su na sličnoj liniji. Originalnost? Da, što se same teme tiče, ali ako shvatimo da je pristup do najsitnijeg detalja isti kao i kod prethodnog filma na malo drugačiju temu, onda originalnost pada u vodu. Ali kakav je film kao case-study jedne sasvim obične ljubavne priče (sa autobiografskim elementima)? Na momente snažan, na momente slabiji, ali čini se da nema dovoljno narativnog materijala za bolji film.

Narativna osnova je jasna i jednostavna, posebno vidljivo u prvoj, boljoj, polovini filma, Amerikanac Neil (Affleck) u Parizu upoznaje Marinu (Kurylenko), u nju se zaljubljuje i oni odlaze do samostana Mont Saint-Michel na ostrvcu pored normandijske obale (u francuskom folkloru nazvanog Čudo Zapada), gde se zavetuju na večnu ljubav. Neil dovodi Marinu i njenu kćer Tatianu u svoju domaću Oklahomu, gde ljubav počinje da se topi. Film nije jasan u pitanju okolnosti: da li je u pitanju sudar kultura, da li dosada, da li se svaka romantična ljubav jednostavno troši kroz vreme, ali u svakom slučaju, Neil se zadubljuje u posao inspektora za zaštitu životne sredine, a Marina tone u depresiju. Kada joj istekne turistička viza, ona se sa kćerkom vraća u Pariz, a Neil se zbližava sa ženom iz svoje prošlosti Jane (McAdams). Muškarac rastrzan između dve potpuno različite žene (domaća-egzotična, plava-crna, praktična-sanjar) je možda najstariji melodramatični kliše, ali Malick ide rizičnim putem i to ne predstavlja kao dramski sukob, nego kao unutrašnje vaganje. Kada sazna da je Marina u problemima u Parizu, da ju je kćer napustila i da ne može da nađe posao, Neil pristaje da je oženi i dovede nazad u Ameriku. Međutim, njihova ljubav nije jednako snažna kao na početku i kolotečina depresije i svađe se nastavlja. Jedini ko Marinu iole razume je sveštenik Quintana (Bardem), i sam imigrant, i sam sumnjičav do svoje ljubavi i odanosti Isusu, i sam usamljen...

Dalje film ide krajnje nenarativnim tokom, sa gotovo slučajno poređanim scenama, da se više ne prepozna šta je flashback, a šta deo toka radnje, sa natuknicama o idejama i emocijama koje gaje glavni likovi, bez objašnjenja motivacije. Da li je to moralo tako? Očito da ne, Malick je snimio mnogo više materijala, ali je odlučio da izbaci cele segmente (tako je Jessica Chastian ostala bez uloge u ovom filmu, iako je svoj part već snimila) koji bi možda dali psihološku sliku likova. Umesto toga, reditelj nam servira The Tree of Life formulu koja možda funkcionira kada je u pitanju sanjivo i nostalgično sećanje na detinjstvo , ali teško se može primeniti na ljubavnu priču koja se trenutno dešava. Izražajna sredstva nisu dijalozi (što ima smisla, ljubavnici retko govore na filmu, a kad već govore, to znaju činiti u frazama i klišejima), nego montaža, muzika i voice-over, ponekad pokret... U praksi to izgleda ovako: Ben Affleck je malo povijen, gleda pred sebe i hoda ravno, Olga Kurylenko skače po krevetu, trči po livadi,  ili mlati sa metlom kao hokejaškom palicom ili izvodi baletske instalacije. Bardemov lik se isto može svrstati u razočarane ljubavnike, on kroz celi film komunicira sa Bogom, ali ipak mu je očuvano dostojanstvo: on utehu nalazi u dobrotvornom radu sa robijašima, nepismenima i sirotinjom. Jane je relativno verbalna, ali i praznjikava.

Ipak, To The Wonder nije sasvim neuspeli eksperiment. Postoji neka rediteljska iskrenost i neposrednost, istinska, a ne hinjena. Uostalom, da li nam je potrebno objašnjenje za sve? Za tuđu intimu? Možda su Neil, Jane i Marina arhetipi. Možda klišeji.

Sa druge strane, film je previše eluzivan, rediteljski pristup rizičan i prema kraju možemo samo očekivati čudo da film sa nama iskomunicira razumljivu poruku. Opet, nisu li pitanja duše primamljiva baš zato što se ne mogu formulisati?