The Big Sick

kritika originalno objavljena na DOP-u

Delovi od kojih je The Big Sick sastavljen čine se kao bezbroj puta reciklirane tačke zapleta ljubavnih filmova u rasponu od romantične komedije do melodrame. Imamo dvoje zaljubljenih mladih ljudi koji su onako slatkasto filmski nespretni. Imamo njihove različite etnicitete, kulture u kojima su odrasli i porodične situacije kao potencijalnu tačku pucanja. Jedan od njih je stand-up komičar, pa imamo i izvesni meta-nivo, odnosno ispitivanje stanja stvari u savremenoj komediji. Na kraju krajeva, imamo i fizičku bolest kao katalizator jednog dela radnje i potencijalnu promenu tona od razgaljujućeg do dramatičnog. Skoro da se gledalac zapita kako to da je baš ovaj film sastavljen skoro isključivo od žanrovskih klišea pokupio “hype” sjajnih kritika na Sundance festivalu.

Kumail Nanjiani, zvezda serije Sillicon Valley, igra fiktivnu verziju samog sebe s početka karijere. On sa mnoštvom kolega nastupa u jednom komičarskom klubu često bazirajući svoj show na svom pakistanskom poreklu i delimičnoj integraciji svojih roditelja u američki stil života sve očekujući veliki proboj, dok u slobodno vreme tezgari kao vozač Ubera (radnja je pomerena desetak godina unapred). Na jednom od svojih nastupa će upoznati Emily (Zoe Kazan) koja je dobacivanjem ometala njegov nastup i njih dvoje će se nakon početnog opiranja (jer kome još treba veza u modernom svetu) ludo zaljubiti jedno u drugo.

Problem je, međutim, što Kumailovi roditelji, otac (bollywoodska zvezda Anupam Kher) ne toliko, ali majka (Zenobia Schroff) zato iz sve snage insistira na tradicionalnim pakistanskim vrednostima koje uključuju i ugovoren brak, pa zato Kumailu kao slučajno “namešta” poznanstva sa otprilike svakom mladom Pakistankom u Čikagu. Njegov brat Naveed (Adeel Akhtar) je pristao, pa se ni on, valjda, ne može opirati večno. Oni bi nekako podneli to što im se sin umesto advokaturom bavi nečim tako blesavim kao što je komedija, ali mora biti makar dobar musliman i oženiti finu pakistansku curu. On se, naravno, opire koliko može, ali pokušava da održi mir tako što se paravi da poštuje nametnutu formu.

To sve njegovu vezu sa Emily čini nemogućom, naročito sa njegovim sve čudnijim izgovorima zašto on ne želi upoznati njene roditelje i zašto ne želi da ona upozna njegove. Njih dvoje će u jednom trenutku raskinuti vezu, ali obrat će se dogoditi kada se Emily razboli od misteriozne infekcije, pa završi u medicinski induciranoj komi dok doktori ne shvate u čemu je problem i kako to tretirati. Kako se niko od njenih prijatelja sa studija ne može da je posećuje, taj “teret” pada na Kumaila, barem dok ne dođu njeni roditelji (Holly Hunter i Ray Romano), što će uneti jednu novu perspektivu u Kumailov život i pomoći mu da raščisti neke stvari sam sa sobom.

“Happy end” koji će uslediti nije nužno spoiler, budući da su autori scenarija sam Kumail Nanjiani i njegova tadašnja cura, a sadašnja supruga Emily V. Gordon, što će biti začinjeno njihovim stvarnim fotografijama njih dvoje. I prvi plus koji The Big Sick dobija je onaj za iskrenost i ogoljenost, iako su pojedine epizode u toj istinitoj priči malo dosoljene i popaprene. Naprosto, na jedan način gledamo na romantične priče iz filmova, a na sasvim drugi na one iz života.

Druga stvar koja se mora priznati je svojevrsna gracioznost u čestoj promeni tonova u filmu. Jer čak i kad mora negovati svoju devojku u komi i nalaziti se sa njenim roditeljima, Kumail svejedno nastupa kao komičar i mora biti duhovit. Uostalom, nije li to njegova svakodneva odbrana i od nametljivih roditelja i od sredine koja ne mora biti uvek prijateljski nastrojena prema njemu. Michael Showalter to postiže svojom sigurnom, gotovo neprimetnom režijom, pružajući glumcima priliku da zablistaju kako u komičnim, tako i u ozbiljnijim, dramskim segmentima.

To se pre svega odnosi na Zoe Kazan čije prisustvo nije moguće tek tako zanemariti, bez obzira na to što dobar deo filma praktički leži nepomično. Holly Hunter još uvek ima onu suludu južnjačku energiju kakvu pamtimo, a Ray Romano briljira u low-key momentima neplaniranog humora. Indijsko-pakistanski deo glumačke postave koji igra Kumailovu familiju ipak unosi dovoljno topline da njihovi likovi ne budu stereotipi.

Ima i par stvari koje, međutim, ne štimaju toliko dobro. Jedna od njih je sam Kumail Nanjiani kao glumac. On je vrlo dobar komičar i u scenama sa tim predznakom briljira, ali kao dramski glumac ne uspeva da posegne dovoljno duboko. Ispostavilo se da je varijacija na samog sebe, tako pametno napisan lik, ipak malo prekompleksan za raspon koji Nanjiani ima kao glumac. Drugi problem je inherentan producentu filma Juddu Apatowu, a to je njegovo potpisno razvlačenje minutaže. To se ne oseti u prvih 45 minuta filma, ali od sredine prema kraju ponavljanje istoga postaje sve primetnije. Ovakvom filmu, iskrenom, u suštini dobrom i svakako vrednom gledanja nije potreban format od dva sata da bismo ga shvatili ozbiljno.  

Le meraviglie / The Wonders

2014.

scenario i režija: Alice Rohrwacher

uloge: Maria Alexandra Lungu, Sam Louwyck, Alba Rohrwacher, Sabine Timoteo, Agnese Graziani, Luis Huilca Logrono, Monica Bellucci

Drugi film švicarske autorice Alice Rohrwacher, Le meraviglie, imao je premijeru u Cannesu, u glavnom programu. Na iznenađenje mnogih, tamo je odneo nagradu žirija. Kao i igrani prvenac Corpo celeste (2011, takođe premijera u Cannesu, ovog puta u selekciji rediteljskih dana), i Le meraviglie ostaje veran stilu koji je Rohrwacherova iskovala. U pitanju je kombinacija autobiografskih elemenata, socijalnog realizma u stilu braće Dardenne i “ženskog štiha” podvučenog poetskim realizmom.

Kao i autorica, i glavna junakinja filma iz čije perspektive posmatramo razvoj situacije, devojčica Gelsomina (Lungu) je mešanog porekla. Radnja se odvija u Liguriji (italijanska zapadna obala), a u kući / na farmi se govori kombinacijom jezika, pored italijanskog, tu su još francuski i nemački. Gelsomina je najstarija od četiri kćeri i na pragu je puberteta. Otac Wolfgang (Louwyck) je familijarni patrijarh i despot koji se fura na tradicionalnu poljoprivredu u skladu sa prirodom, nalik na pomodne, eko-komunističke fore. Majci (autoričina sestra Alba) sve to ide na živce, ali ne poduzima ništa. Tu su još tri mlađe kćeri, od kojih Marinella manje ili više vešto izbegava posao, a ostale dve su premale, te radnica Coco (Timoteo).

Situacija se dodanto komplikuje kad se komuni priključi nemački dečak Martin (Logrono), maloletni delikvent na rehabilitaciji za kojeg će Wolfgang dobiti nekakav novac. On mu je, pak, potreban da osavremeni proizvodnju zbog novih evropskih propisa u koje ne veruje, ali koji su mu nametnuti. Gelsomina, sa druge strane, ima drugačiju ideju: u lokalnu zajednicu je došla televizijska ekipa koja snima takmičarski šou sa etrurskom tematikom i deli nagrade za najbolje i najtradicionalnije proizvode, a med koji proizvodi Gelsominina porodica svakako upada u tu kategoriju. Wolfgangu se to ne sviđa, ali...

Postavlja se legitimno pitanje koliko toga novoga može izvesti u pod-žanru filmova o odrastanju. U redu, Gelsominini uslovi su drugačiji, čak vidljivo van normale i standarda, ali svako odrastanje je unikatno. Pristup Alice Rohrwacher je drugačiji od onoga što možemo očekivati u takvim filmovima, pre svega američkim. Narativ je labaviji i sporiji, Le meraviglie je više film atmosfere, emocije i stanja, diskretan, poetičan i ni u kom slučaju prenaglašen. Umesto toga je nostalgičan, predivno snimljen u bojama letnjeg pejzaža, pomalo mutnjikav i maglovit, kako nalikuje sećanjima iz detinjstva.

Casting i gluma su izvanredni. Mlada Maria Alexandra Lungu je pravi izbor za Gelsominu i savršeno kanalizira nesigurnost ranog puberteta, od ruralne dečije androginosti, preko usposobljenosti za nimalo lake dnevne rutine na farmi do tipičnih tinejdžerskih problema poput prve zaljubljenosti i opsesije makar lokalnom televizijskom slavom. Belgijski glumac Sam Louwyck je takođe briljantan kao “pater familias” koji pokazuje religijsku zadrtost i grubost, ali i iskrenu brigu i ljubav prema svojim bližnjima. Alba Rohrwacher demonstrira fragilnost žene zarobljene u životu koji nije birala. Posebno osveženje je jedina prava filmska zvezda u postavi, Monica Bellucci u ulozi voditeljice TV emisije, nestvarno, vilinske lepe, nežne, ali i praznjikave. Od lika koji zapravo nema puno “mesa”, ona uspeva da napravi sjajnu, nijansiranu ulogu.

Le meraviglie je daleko od savršenog filma. Bespotrebno je spor i ponekad čak i rasplinut na mnogo strana. Teško je dopreti do njega. Ali je svejedno dobar i to samo po segmentima. Ima nečeg u toj nostalgiji za detinjstvom i odrastanjem, u idealima i realnosti i tom velikom, ponekad divnom, ponekad surovom svetu kojem svi pripadamo. Preporuka ljubiteljima festivalskih filmova se podrazumeva.