Caged Birds / Bis wir tot sind oder frei

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Oliver Rihs

scenario: Dave Tucker, Oliver Rihs, Ivan Madeo, Norbert Maass, Oliver Keidel

uloge: Marie Leuenberger, Joel Basman, Jella Haase, Anatole Taubman, Pascal Ulli, Martina Schöne-Radunski, Philippe Graber

Iako se uzima kao kolevka ljudskih prava, stara demokratija i jedna od najstarijih republika čiji se ustroj nije temeljito menjao još od srednjevekovnog perioda, Švajcarska je ipak pre svega konzervativna zemlja. Jedna je od poslednjih koje su garantovale pravo glasa ženama, a takođe je i kolevka izrazito rigidne kalvinističke religije. Stoga su vapaji švajcarskih građana za slobodom, bilo na referendumima, bilo na protestima, sasvim utemeljeni i očekivani.

Primera radi, stanje u švajcarskim zatvorima i svevlašće koje su tamo imali uprava i čuvari, inače skloni zloupotrebi moći, graničilo je sa katastrofalnim pre nekih 30-ak godina i to stanje iz današnje perspektive teško da bi ko mogao prepoznati. Napori velike grupe ljudi, ali pre svega njih dvoje, advokatice-aktivistkinje Barbare Hug i karijernog kriminalca i svojevrsnog »filozofa zločina« Waltera Stürma bili su presudni da se stanje promeni, nehumane prakse ukinu i sankcionišu, te da robijaši dobiju ljudska prava kada su im građanska (s pravom) oduzeta. Priča o njihovoj borbi, ali i međusobnom odnosu nalazi se u centru filma Olivera Rihsa Caged Birds koji je na Black Nights Film Festivalu u Tallinnu doživeo svoju međunarodnu premijeru.

Barbara Hug (Leuenberger) i Walter Stürm (Basman) upoznaju se sticajem okolnosti, zapravo na njegovu inicijativu, iako zapravo dolaze iz različitih svetova i imaju potpuno različite senzibilitete. Njihova saradnja isprva je više poslovna nego ideološka ili emotivna: ona kao advokatica osetljiva na ljudska prava, pritom izrazito levičarskih stavova, postaje njegova zastupnica, a on, karijerni kriminalac i serijski begunac iz zatvora, njen klijent. Njihovo poreklo je zapravo slično: oboje su nevoljena deca svojih roditelja, njega se otac odrekao zbog njegovog ponašanja koje ne priliči buržoaziji, njena majka je izbegavala da vodi brigu o njoj zbog njene bolesti i hendikepa.

Oboje, pak, žude za slobodom, ali o njoj imaju potpuno različite vizije. Za nju je sloboda povezana sa odgovornošću u okviru tačno određenog sistema koji nije nužno prijateljski nastrojen prema svima, zbog čega je povezana sa komunističkim terorističkim grupama iako je nju samu teško zamisliti sa »molotovkom« u ruci. Njemu je sloboda razlog za život, bez ikakvih ideologija, religija i ograničenja. Zapravo, ne ni sloboda jer čak i kad je izbori ne ume da je očuva, već borba za slobodu. Može se reći da je on pljačkao samo da bi došao u zatvor, odakle bi drsko bežao da bi opet pljačkao.

Njihovu borbu, odnosno njihove različite borbe, za ideale, za slobodu, protiv sistema, ali i njhovo međusobno »oštrenje rogova«, seksualne i druge tenzije Rihs portretira u svom istorijski korektnom fikcijskom filmu baziranom na istinitim događajima. Švajcarski reditelj sa berlinskom adresom Rihs, inače najpoznatiji po svom drugom filmu Black Sheep (2006), svoj deo posla odrađuje konkretno, poštujući pozadinu i teksturu, te kreirajući realističan doživljaj vremenskog perioda i onovremenih društvenih trvenja. Scenario koji potpisuje četa autora, pak, pati od »sprinterske logike«, pa se uzbuđenja s početka do polovine filma izduvaju (što je priličan problem u dvočasovnom filmu), pa nam promena taktike u smeru pravne borbe zapravo nikad ne sedne.

Srećom, Rihs ima par svojih aduta, zanimljive i solidno napisane likove na koje i na čiji odnos može dati fokus i dvoje više nego raspoloženih glumaca da ih odigraju. Joel Basman, doduše, pomalo upada u klišee slobodoljubivog kriminalca bonvivana koji se hvali da je ukrao sve što ima, ali je zato Marie Leuenberger, u izvedbenom smislu, kičma filma još i više nego što je Barbara Hug u moralnom. Svaka njena bolna grimasa je izgrađena i zaslužena, a svaka autodestruktivna navika sasvim opravdana. Kada se crta na kraju podvuče, Caged Birds je korektan, iako nesavršen film, a tema i njena obrada dovoljan su razlog da mu se pruži šansa.

Heimatland / Wonderland

2015.
režija: grupa autora
scenario: grupa autora
uloge: ensemble cast

Nisam lenj da pišem imena, ali nema smisla: deset reditelja, jedanaest scenarista i barem još toliko glumaca u švicarskoj “ensemble drami” sa izrazitim društvenim angažmanom. Pomislio bi neko šta će kog vraga društveni angažman u jednoj savršeno predvidljivoj i uređenoj zemlji, ali upravo je to snaga ovog filma, odnosno projekta grupe mladih autora. I upravo zbog toga što govori i zalazi duboko ispod savršeno uglačane površine, ovaj film je potreban.
Premisa bi se mogla nazvati naučno-fantastičnom. Nad ovom alpskom državom su se nadvili crni oblaci, ali bukvalno. Očekuje se oluja, biblijsko nevreme i razaranje. Naučnici nemaju pojma o fenomenu, a panika grabi običan narod, bili oni bogati ili siromašni, Nemci, Francuzi ili imigranti. Međutim, pre nego što se oblaci istresu, njihovo širenje je zaustavljeno baš na granicama Švicarske. Eto vam metafore. Ljudi odatle masovno beže u okolne zemlje EU, koja opet ima agendu prema izbeglicama. Eto i angažmana.
Naravno, o Švicarskoj znamo dosta malo, možda ponešto dobijemo od nekog “fancy” studenta, naučnika u CERN-u ili običnog gastarbajtera, od kojih svako ima svoje iskustvo i svoju verziju priče. Znamo za čokolade, satove, banke i visok standard, Heidi ako volimo književnost i Heidi Janković i njen osamnaesti rođendan ako skupljamo internet trash. Možda nam kao napast odzvanja u ušima Dino Merlin ili Đus i Fu Kru. Za Godarda znamo da je odatle možda kao komad trivije, pošto je radio pre svega u Francuskoj.
Međutim, Švicarska ima svojih problema i o tome često govore njihovi filmovi, manje ili više direkto i manje ili više uspešno. Ti problemi se u filmovima najčešće svode na prisutne i sve oštrije klasne razlike koje neretko prelaze u otvoreni klasizam, možda se tek u pod-tonovima oseti nacionalizam ili čak rasizam. U tom smislu, Heimatland odlazi ne jedan, nego nekoliko koraka dalje, mladalački radikalno naziva stvari pravim imenom i otkriva šta se krije ispod fasade pristojnosti koja često prerasta u bizarni totalitarizam. U jednoj sceni čak indisponirani hipster priziva katastrofu da bi se barem nešto dogodilo nasuprot svakodnevnom polaganom mučenju dosadom. Pominju se u filmu i religiozni fanatici, desničarske milicije koje dižu halabuku na imigrante, ali i gresi očeva, onih koji su za vreme Drugog svetskog rata odbili da puste u zemlju oko 100.000 Jevreja iz okruženja i tako ih poslali ravno u smrt. O tome se u “pristojnim” društvima ne govori...
Nažalost, osim hrabrosti ideje, povremeno dobre glume i atraktivne kamere, te nekoliko snažnih momenata, Heimatland se ne može nazvati dobrim filmom. U pitanju je mozaička priča sa previše likova razasutih po celoj zemlji, različitih nacionalnosti i klasnih pripadnosti kojima je jedina zajednička tačka da su u istom sosu. Ovaj pokušaj “hyperlinka” se jednostavno ne spaja u jednu koherentnu celinu, što je svakako bio cilj filma. Naravno, ostavlja emotivni utisak na gledaoca, uz ogradu da će onome ko poznaje švicarske političke prilike više stvari zvučati poznato nego meni ili vama. Ali takođe za gledaoca koji je došao da pre svega vidi film, Heimatland deluje kao preambiciozan i ponekad pretenciozan projekat nadobudnih mladića i devojaka koji su mnogo hteli i mnogo započeli.
Pohvalu, međutim, zaslužuje montažerka Kaya Inan čiji je rad dobar koliko može biti u datim okolnostima. Barem do polovine filma, montaža drži film skupa da se ne raspadne u potpunosti, ali zapravo sve ima svoje granice. Bolje verovatno nije ni moglo.

Le meraviglie / The Wonders

2014.

scenario i režija: Alice Rohrwacher

uloge: Maria Alexandra Lungu, Sam Louwyck, Alba Rohrwacher, Sabine Timoteo, Agnese Graziani, Luis Huilca Logrono, Monica Bellucci

Drugi film švicarske autorice Alice Rohrwacher, Le meraviglie, imao je premijeru u Cannesu, u glavnom programu. Na iznenađenje mnogih, tamo je odneo nagradu žirija. Kao i igrani prvenac Corpo celeste (2011, takođe premijera u Cannesu, ovog puta u selekciji rediteljskih dana), i Le meraviglie ostaje veran stilu koji je Rohrwacherova iskovala. U pitanju je kombinacija autobiografskih elemenata, socijalnog realizma u stilu braće Dardenne i “ženskog štiha” podvučenog poetskim realizmom.

Kao i autorica, i glavna junakinja filma iz čije perspektive posmatramo razvoj situacije, devojčica Gelsomina (Lungu) je mešanog porekla. Radnja se odvija u Liguriji (italijanska zapadna obala), a u kući / na farmi se govori kombinacijom jezika, pored italijanskog, tu su još francuski i nemački. Gelsomina je najstarija od četiri kćeri i na pragu je puberteta. Otac Wolfgang (Louwyck) je familijarni patrijarh i despot koji se fura na tradicionalnu poljoprivredu u skladu sa prirodom, nalik na pomodne, eko-komunističke fore. Majci (autoričina sestra Alba) sve to ide na živce, ali ne poduzima ništa. Tu su još tri mlađe kćeri, od kojih Marinella manje ili više vešto izbegava posao, a ostale dve su premale, te radnica Coco (Timoteo).

Situacija se dodanto komplikuje kad se komuni priključi nemački dečak Martin (Logrono), maloletni delikvent na rehabilitaciji za kojeg će Wolfgang dobiti nekakav novac. On mu je, pak, potreban da osavremeni proizvodnju zbog novih evropskih propisa u koje ne veruje, ali koji su mu nametnuti. Gelsomina, sa druge strane, ima drugačiju ideju: u lokalnu zajednicu je došla televizijska ekipa koja snima takmičarski šou sa etrurskom tematikom i deli nagrade za najbolje i najtradicionalnije proizvode, a med koji proizvodi Gelsominina porodica svakako upada u tu kategoriju. Wolfgangu se to ne sviđa, ali...

Postavlja se legitimno pitanje koliko toga novoga može izvesti u pod-žanru filmova o odrastanju. U redu, Gelsominini uslovi su drugačiji, čak vidljivo van normale i standarda, ali svako odrastanje je unikatno. Pristup Alice Rohrwacher je drugačiji od onoga što možemo očekivati u takvim filmovima, pre svega američkim. Narativ je labaviji i sporiji, Le meraviglie je više film atmosfere, emocije i stanja, diskretan, poetičan i ni u kom slučaju prenaglašen. Umesto toga je nostalgičan, predivno snimljen u bojama letnjeg pejzaža, pomalo mutnjikav i maglovit, kako nalikuje sećanjima iz detinjstva.

Casting i gluma su izvanredni. Mlada Maria Alexandra Lungu je pravi izbor za Gelsominu i savršeno kanalizira nesigurnost ranog puberteta, od ruralne dečije androginosti, preko usposobljenosti za nimalo lake dnevne rutine na farmi do tipičnih tinejdžerskih problema poput prve zaljubljenosti i opsesije makar lokalnom televizijskom slavom. Belgijski glumac Sam Louwyck je takođe briljantan kao “pater familias” koji pokazuje religijsku zadrtost i grubost, ali i iskrenu brigu i ljubav prema svojim bližnjima. Alba Rohrwacher demonstrira fragilnost žene zarobljene u životu koji nije birala. Posebno osveženje je jedina prava filmska zvezda u postavi, Monica Bellucci u ulozi voditeljice TV emisije, nestvarno, vilinske lepe, nežne, ali i praznjikave. Od lika koji zapravo nema puno “mesa”, ona uspeva da napravi sjajnu, nijansiranu ulogu.

Le meraviglie je daleko od savršenog filma. Bespotrebno je spor i ponekad čak i rasplinut na mnogo strana. Teško je dopreti do njega. Ali je svejedno dobar i to samo po segmentima. Ima nečeg u toj nostalgiji za detinjstvom i odrastanjem, u idealima i realnosti i tom velikom, ponekad divnom, ponekad surovom svetu kojem svi pripadamo. Preporuka ljubiteljima festivalskih filmova se podrazumeva.

Chrieg

2014.

scenario i režija: Simon Jaquemet

uloge: Benjamin Lutzke, Ste, Ella Rumpf, Sasha Gisler, Ernst C. Sigrist, John Leuppi, Livia Reinhard

Kada pomislimo na Švicarsku, u glavi imamo predstavu uređenosti države i života u njoj, neutralnost i skoro pa večiti mir i suživot svih članova društva. Pomislimo možda i na bogatstvo ili na štedljivost. Ima to i svojih tamnih strana, poput “underclass” imigranata, izbeglica i domaćeg proleterijata, ili veoma strogog i konzervativnog, najčešće religijski obojenog odgoja. Ne pomislimo, međutim, na sukobe, klasne, generacijske ili ine, a još manje na rat.

Onda se pojavi film sa naslovom Chrieg, varijacija na nemačku reč Krieg, gde je CH oznaka za Švicarsku, smešten u okruženje maloletnih delikvenata na odgojnoj farmi. Iznenađenje nam u svakom slučaju ne gine, iako možemo pretpostaviti da maloletničke delikvencije ima svugde, da je klinačka pobuna gotovo instinktivna stvar, da je društveni konzervativizam samo stiska do eksplozije, te da nasilje, makar samo psihičko, rađa samo nasilje.

Protagonista je Matteo (Lutzke), tipičan neukrotivi i “angsty” klinac. Iako je njegova životna lokacija (predgrađe) idilična, stanje u kući nije. Njegova majka (Reinhard) mu poklanja neprimerenu pažnju, dok otac (Leuppi), manijak za fitness, ima opsesiju da pobunjenog momčića dovede u red i usadi mu osećaj discipline. Sa novom bebom u kući, njih dvoje više nisu u stanju da Mattea drže pod kontrolom. On klošari i puši travu, svira bubnjeve uveče i dovodi imigrantske prostitutke. Traži pažnju, primerenu svojim godinama, svojim hormonima i svojim problemima. Traži ono što ne može dobiti.

Zato dobija tri meseca privatnog “zatvora” u vidu rada na udaljenoj farmi. Ovakvih ustanova ima u Švici, a variraju od relativno prijatnih seoskih mesta gde se normalni momci uče disciplini i radu do gotovo pa zatvorskih ustanova, nešto kao popravni dom sa radnom terapijom za prestupnike koji su odavno prerasli nestašluke i spačke. Iako je Matteo bliži prvoj kategoriji, mesto je više nalik na drugu. Tamo ga furaju privatni kidnaperi, farmom nominalno upravlja Hanspeter (Sigrist) koji ponavlja kako tu nema alkohola, droge i zabave, nego samo težak rad, a zapravo je sve u rukama drugih, starijih pitomaca, Antona (Ste) i njegovih pulena imigranta Diona (Gisler) i muškarače – lezbejke Ali (Rumpf), a Matteo počinje na dnu lanca ishrane.

Inicijacija je brutalna, za početak je on na nivou psa, bilo u boksu, bilo na lancu, spava vani i služi za mučenje. Kada taj period prođe, Anton i ekipa ga primaju u bandu i postaje mu jasno da su “ludaci odavno preuzeli ludnicu”, da je Hanspeter samo pijana ruina i da ovi zaboravljeni mladići i devojka vode svoj rat protiv sveta odraslih. Matteo se sa njima razvija u punokrvnog sociopatu i pravog kriminalca. Vrlo "goldingovski", zar ne?

Chrieg ima svoje momente, ali ti momenti su samo momenti. Generalna ideja i moralna osnova priče je prastara, svodi se na staru mudrost da nasilje rađa nasilje, ni više ni manje. Zapravo gledamo kako Matteova inicijalna konfuzija samo dobija momentum i postaje destruktivna. Prenos ideje na filmsko platno je malo nespretan, debitant Jaquemet ima u glavi ideju kako bi sve to trebalo da izgleda, ali nekako ne uspeva da tu ideju jasno iskomunicira sa publikom. Balansirajući između klišea i proizvoljnosti, često odlazi u konfuziju. Dok to manje smeta u prvoj polovini filma, jer sve mislimo da će konačno uhvatiti ton, u drugoj konfuzija postaje neizdrživa i sveprisutna, od narativa do likova i njihovih motivacija.

U pozitivne momente filma se može ubrojiti njegov vizuelni identitet. Krajolik je fascinantan, istovremeno idiličan i surov, snimljen u prirodnim bojama i prirodnom svetlu. To posebno dolazi do izražaja u scenama nešto smirenijeg tempa. Senku na tu lepotu baca prečesta i preintenzivna upotreba “shaky-cama”. Pozitivan momenat su i glumci, uglavnom naturščici, pokupljeni sa ulica, često i iz kriminalnog miljea, što dodaje na autentičnosti.

Simon Jaquemet kaže da su mu kao inspiracija poslužile priče njegovih roditelja koji su bili socijalni radnici i radili uglavnom sa maloletnicima. Čini se da je tih priča i ideja iza njih bilo previše da bi se od toga složila jedna koherentna i filmska. Primetna je furka na braću Dardenne, ali ne i njihov filmski “know-how”. Jaquemet jednostavno ne uspeva da isfura svoju priču do kraja i gubi se sa svojim materijalom. Dobra vest je da je on mlad autor kome je ovo debitantsko dugometražno ostvarenje i da već ima nos za temu i ideju. Loša vest je da je recentni američki indie Coldwater smešten u slično okruženje, ali mnogo bolje izveden: autor je uprskao tek na kraju. Chrieg od početka ne uspeva da uhvati tlo pod nogama.