Dragged Across Concrete

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: S. Craig Zahler

uloge: Mel Gibson, Vince Vaughn, Tory Kittles, Michael Jay White, Thomas Kretschmann, Jennifer Carpenter, Laurie Holden, Don Johnson, Udo Kier, Fred Malamed, Jordyn Ashley Olson, Myles Truitt, Tattiawna Jones, Andrew Dunbar

Poveznice između S. Craiga Zahlera i Quentina Tarantina mogu biti itekako indikativne. Obojica su se u svoje vreme pojavili bezmalo niotkuda, Tarantino kao "movie nerd" koji je svoja teorijska znanja sticao radeći u video-klubu, a praktična na glumačkim kursevima i obavljajući asistentske poslove u produkciji, Zahler kao pisac i muzičar koji je stekao fan-bazu među poznatim hollywoodskim njuškama da bi kasnije upisao studije kamere i usput razvio veštine pisanja scenarija. Obojica su imala tu sreću da su njihove talente prepoznali pravi ljudi u pravo vreme i stali iza njih na projektima koji su ih lansirali u prvu ligu autora dovoljno rano u karijeri, pa sad Tarantino dovršava svoj, prema sopstvenom kanonu, deveti film (stvarna brojka je svakako veća), a Zahler je u rasponu od nekoliko godina dogurao već do trećeg.

Sličnost između dvojice autora je i to što su obojica zapravo žanrovski autori, ali dovoljno hrabri da propituju kanone, pomeraju granice i postavljaju svoje standarde. Pristupi su im svakako drugačiji, kao i autorski senzibiliteti, pa tako Tarantino od početka karijere slaže postmodernističke kolaže raznih uticaja koje je pokupio gledajući neverovatne količine filmova, dok se Zahler bavi propitivanjem esencijalnih stvari filmske mehanike - prostora, protoka vremena, ritma i strukture. Zajedničko im je to da se po pravilu hvataju uvek različitog žanra, te da njihovi filmovi gotovo automatski ulaze u obaveznu lektiru za sledeće generacije filmskih entuzijasta i autora. 

 

Može se čak očitati i to da je Tarantino u solidnoj meri uticao na Zahlera, što je vidljivo u Zahlerovom prvencu, horor-westernu Bone Tomahawk punom sočnih "tarantinovskih" dijaloga i koji je pritom vremenski i unekoliko u smislu "castinga" (Kurt Russell) koincidirao sa Tarantinovim The Hateful Eight, ali i u trećem Zahlerovom naslovu Dragged Across Concrete koji ima višestruke poveznice sa Tarantinovim verovatno najboljim filmom Pulp Fiction. Svakako im je zajednički izvor inspiracije - pulp literatura, kao i želja za provokacijom publike koja se ocrtava kroz dugačke dijaloške pasaže, ali se poveznice mogu naći i u romanesknoj strukturi filma izdeljenog na poglavlja, iako je način izlaganja kod Zahlera sasvim linearan. To rezultira jednom suštinskom razlikom: u slučaju Dragged Across Concrete se trajanje filma (159 minuta naspram 154 koliko traje Pulp Fiction), slično kao itekako oseća i to je svesna autorska odluka, ali to samo po sebi ni u kom slučaju nije loše.

U tom smislu je Dragged Across Concrete itekako moguće povezati i sa Zahlerovim prethodnim filmom Brawl in Cell Block 99, zatvorskom dramom koja itekako pušta likovima i događajima da se razviju, razvlačeći relativno mali broj događaja visokog intenziteta na prolongirano trajanje. Sa svojim prethodnikom Dragged Across Concrete deli i dobar deo glumačke postave, što govori u prilog tome da su filmovi deo nekakvog "double bill"-a, odnosno da su snimani ili paralelno ili u relativno kratkim vremenskim razmacima.

Na nivou priče, Dragged Across Concrete je klasična varijanta o dvojici policajaca više grubih nego otvoreno "prljavih" koji nakon što bivaju uhvaćeni kamerom u prekoračenju nužne upotrebe sile bivaju suspendovani. Gubitnici kakvi već jesu, dobijaju ideju da privremeno "promene stranu", isprate pljačku banke za koju su načuli da će se dogoditi i onda opljačkaju pljačkaše. Stvari će, kako to obično biva, poći po zlu i oni će zaglaviti u obračunu sa minimalnim šansama za preživljavanje.

Priču kao takvu smo nebrojeno puta gledali, ali ono što Zahler podiže na novi nivo su likovi čija je motivacija detaljna i posve prirodna. Naš anti-junak Brett Ridgeman (Gibson) je policijski detektiv pred penzijom, ali sa istim činom i istom platom kao i kad je bio mladić. Razlog tome je njegov "kaubojski" pristup poslu, sklonost ka upotrebi prekomerne sile i ne tako sitne natruhe rasizma, te apsolutno odsustvo takta i osećaja za politiku i vremena koja se menjaju. Njegov nekadašnji partner (Johnson) mu je sada šef i, iako ga savršeno razume, ne može da ga zaštiti makar od suspenzije, a njegov sadašnji 20-ak godina mlađi partner Anthony Lurasetti (Vaughn) je na putu da postane isti takav izgubljen slučaj. Deo kod suspenzije koji ih najviše pogađa je to što će ostati bez preko potrebne plate koja je Ridgemanu neophodna kako bi svoju bolesnu ženu (Holden) i kćerku koja ima problema sa komšilukom preselio iz sirotinjskog crnačkog kvarta, a Lusarettiju je ona potrebna kako bi održao interes svoje devojke (Jones) koja, izgleda, planira da ga napusti, a on je svoju ušteđevinu spiskao na verenički prsten.

Sa druge strane, među negativcima - pljačkašima koje predvodi "eurotrash"psihopata (Kretschman) su i dvojica crnih momaka koji se bave logistikom. Među njima je posebno interesantan Henry (Kittles) koji je verovatno ni kriv ni dužan robijao ranije, čija majka nije sposobna da se brine o njegovom mlađem bratu Ethanu (Truitt) koji je vezan za invalidska kolica i koji osim kriminala zapravo nema nekih naročitih šansi da sebi i svojima obezbedi egzistenciju. Ekipa cetralnih likova je kompletirana i sa mladom majkom Kelly (Carpenter) koja prvog dana nakon teškog povratka na posao u banci postaje talac prilikom pljačke. Neki drugi autor bi takav lik jednostavno izbacio iz priče ili ga sveo na meru tipskog radi uštede vremena i nabijanja tempa, ali ne i Zahler...

Američki je reditelj u svojim izjavama još prilikom premijere filma prošle godine u Veneciji rekao kako se u svom stvaralaštvu vodi isključivo svojim željama i svojom vizijom, a ne očekivanjima publike, kritike i filmsko-industrijskog "establishmenta", čime je efektivno odgovorio na sva pitanja koja se tiču i forme, odnosno stila, ali i sadržaja koji se može smatrati provokativnim. Njegova je ideja i naturalistički tretman prismotre ili vožnje u svrhu praćenja zlikovaca, što i inače predstavlja glavninu policijskog posla, iako nešto takvo ni u kojem slučaju nije atraktivno kao akcija. Njegova je autorska odluka da oni u autu slušaju nežni soul, iako je za dvojicu pandura-rasista takav izbor muzike malo verovatan (doduše, tu se autoru može zameriti pre svega ego-trip ne samo što "podvaljuje" muziku koju je sam napisao, već i zbog toga što je isti štos rabio i u prethodnom filmu), njegov su izbor i slabo osvetljene lokacije, doduše vrlo pregledno snimljene kamerom njegovog stalnog direktora fotografije Benjija Bakshija.

Autorska odluka je i da likovi budu baš takvi kakvi su, te da njihovi postupci i razmišljanja budu baš takvi kavi su, kao recimo u prvoj akciji da maltretiraju prvo dilera kojeg vežu za stepenište van stana i tamo udaraju, pa onda i njegovu polu-golu nagluvu devojku koju mokru drže pod ventilatorom dok im ne oda gde se nalazi droga i oružje. Njegova je odluka da obojica budu rasisti, ali ne nenormalni i pomahnitali (inače atipično u smislu izbora notorno "ludog" Mela Gibsona čiji je lik ovde prijatno utišan, osim iritantne navike da lupeta procente kakve su šanse da će se nešto dogoditi), te da su njihovi stavovi potkrepljeni percepcijom stvari koje su u životu iskusili. "Nikad nisam mislila da sam sklona rasizmu dok nisam došla u ovaj kraj.", reći će Brettova žena, a Anthony će se šefu opravdavati da kako on može biti rasista kada crnački praznik obeležava tako što naručuje posebnu hranu. Osim rasizma, tu je, naravno, i malo mizoginije (teza da je svet otišao dovraga kada su muškarci počeli govoriti "mi smo trudni" u množini kada im je partnerka trudna), kao i ne sasvim neutemeljena tlapnja o teroru političke korektnosti u poslu.

To "u poslu" se može čitati i kao "na filmu", odnosno "u umetnosti", a rana paralela između optužbi za rasizam danas i komunizam 50-ih od kojih se otpuženi ne može braniti je tu itekako znakovita. Čini se da je Zahler u najmanju ruku nostalgičan za vremenima kada su akcioni krimi-trileri bili oni pravi, kada je u njima ludi Mel Gibson igrao lude policajce koji lupetaju gluposti, mlate i streljaju bandu i plešu na rubu suspenzije koju ne fasuju jer rade svoj posao. Zanimljivo je da je takve filmove pokušao da rehabilituje sa sporovoznom gangsterskom dramom, pritom ne polažući računa nikome. Dragged Across Concrete je zaista poseban film.