Extremely Wicked, Shockingly Evil, and Vile

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Joe Berlinger

scenario: Michael Werwie (prema knjizi Elizabeth Kendall)

uloge: Zac Efron, Lily Collins, Kaya Scodelario, Haley Joel Osment, Jim Parsons, John Malkovich, Angela Sarafyan, James Hetfield, Jeffrey Donovan

Zavaravamo se kad mislimo da su serijske ubice (ili masovne, ima razlike) na bilo koji način američki "izum", odnosno nešto svojstveno isključivo američkom društvu. Takvom notornom laži se obično hrane neke zaostale atavističke, komunističke ili rusofilske fantazije od dobrim "nama" i pokvarenim "njima". Psihopatija, sociopatija, kombinacija poremećaja ličnosti, naprosto je ljudski defekt nevezan za prostor i vreme, jednako redak, odnosno učestao, sa razlikom samo u tome koliko javnost ima uvida u ekstremne slučajeve i posledice takvog ponašanja. Odgovor na pitanje zašto su anglosaksonske (pre svega američke) serijske ubice deo opšte trivije ili predmet morbidne fascinacije, a neke druge, recimo, nisu ili su manje, skriva se u različitoj medijskoj kulturi Anglosaksonaca i ostatka sveta. U anglofonom svetu sloboda medija zauzima najviše mesto na listi prioriteta, ljudi u njih imaju poverenja, od njih ne zaziru, a mediji zauzvrat slobodno izveštavaju o onome što misle da je bitno na način koji smatraju prikladnim ili pogodnim u smislu poslovne politike. Zato su Zodiac, Ted Bundy i David "Son of Sam" Berkovitz deo globalne urbane mitologije, a Vinko Pintarić ili Metod Trobec tek lokalne folk-horor legende.

Drugi razlog zašto su američke serijske ubice toliko popularne je što se u eksploataciju toga, kao i drugih formi kriminala, uključila i filmska industrija. Od skromnih početaka u okvirima B-filma, preko vremenski srećno tempiranih filmova poput Malickovog klasika Badlands, pa do pretvaranja "serial killer flicka" u zaseban žanr koji je uglavnom svoje subjekte izmišljao ili konstruirao kompilacijom trivijalnih detalja iz života stvarnih monstruma, filmovi o serijskim ubicama su do danas obrnuli pun krug, vratili se bezmalo dokumentarizmu i na tom polju je jako teško reći nešto novo i smisleno. Inače proslavljeni reditelj dokumentarnih filmova Joe Berlinger se, dakle, sa svojim tek drugim igranim filmom u karijeri Extremely Wicked, Shockingly Evil, and Vile našao pred izuzetno teškim i nezahvalnim zadatkom da nanovo izmisli točak. Da odmah oteramo svaku sumnju, to mu nije uspelo, iako film ima nekoliko izuzetno zanimljivih i originalnih ideja.

Sam naslov filma citat je iz pogovora presudi Tedu Bundyju, a izgovorio ga je floridski sudija Edward D. Cowart opisujući Bundyjeve zločine počinjene širom SAD-a čije su žrtve bile mlade devojke. Bundy je svakako bio čudna zverka među serijskim ubicama: lepuškast, simpatičan, dobro obrazovan i relativno situiran, nisu ga nužno motivirale traume, potisnuta seksualnost ili nekakva velika patnja. Sa oko trideset potvrđenih (priznatih) ubistava, jedan je od "plodnijih" američkih serijskih ubica, dok njegov "delokrug", od severozapada (država Washington) do jugoistoka (Florida), spada u rekordne. Usmrćen je na električnoj stolici 1989. godine u 42-oj godini života, do poslednjeg dana insistirajući na svojoj nevinosti.

Berlinger se Bundyjem već bavio, i to u formi dokumentarne televizijske mini-serije (4 epizode) Conversations with a Killer: The Ted Bundy Tapes prikazane ove godine na Netflixu, tako da se ne može reći da ne poznaje materiju. Verovatno je i igrani film bio plod priprema za dokumentarni u okviru kojih je svakako morao pročitati memoare Elizabeth "Liz" Kendall, Bundyjeve devojke u trenutku hapšenja i prvih od nekoliko suđenja. Igrani film ipak autoru otvara više slobode nego dokumentarni, ali se sa tom slobodom Berlinger nije najbolje snašao u pokušaju da ispriča celovitu i ultimativnu priču umesto da od početka do kraja gleda isključivo iz Lizinog ugla.

Dakle, prva dobra ideja je Lizin ugao jer ga je ona, u krajnjoj liniji prva i prijavila jer joj je skica ubice sa gipsom na ruci upadljivo ličila na njega. Međutim, Berlinger kao da iz njenog ugla gleda isključivo prema njemu, prateći kako se on drži, ponaša i vadi, te pokušavajući da otkrije koja je tajna njegovog "uspeha", dok filozofski dosta zanimljivija pozicija Liz i njenog poverenja u Bundyja koje se, kako vreme prolazi, smanjuje, ostaju u drugom planu. Fokus akcije se seli na njegova dosadna suđenja, ponavljanje laži, medijsku pažnju koju cela ta zavrzlama privlači, a on u njoj uživa. Doduše, pitanje njenog alkoholizma i izlečenja, te "skidanja" sa Bundyja kao sa droge adresirano je na nekoliko mesta u filmu.

Druga izvrsna Berlingerova ideja je da na ekranu niti jednom prilikom ne vidimo nijedan njegov zločin (osim dva bekstva iz zatvora), izvedena tako da se veo misterije sa glavnog junaka ne skida još neko vreme, a da to ne bude ni jeftino zadirkivanje publike ni nekakva zaumna apologija njegove nevinosti na kojoj je sam insistirao. Prosto, slučaj je medijski toliko poznat da svako iole upućen u problematiku zna sve njegove detalje i nema potrebe za daljom eksploatacijom. Na taj način Berlinger, kao verovatno i sama Liz, postavljaju možda i zanimljivije pitanje - kako to da je Liz postala izabranica njegovog srca (film ne krije ni da je Carole Anne Boone, kasnije udata za Bundyja, njemu uvek bila tek rezerva), kako je baš nju odabrao da osvaja, voli i čuva, dok je druge slične nemilosrdno ubijao.

  Treći zanimljiv Berlingerov potez je izbor glumaca, iako većina likova svedenih na epizode u priči iz više sastavnih delova ima prostore tek za štos ili dva. Neki od glumaca nisu glumci uopšte (James Hetfield, recimo), već služe kao "publicity stunt". Neki drugi, kao Jim Parsons, pokušavaju da ne budu više glumci od jedne uloge, ali njegov tužilac i dalje podseća na dr Sheldona Coopera iz The Big Bang Theory. Nekima je, kao Johnu Malkovichu, uloga premala jer on takvog sudiju sa sve citatom može odraditi na autopilotu. Dobar izbor je svakako Jeffrey Donovan kao dovoljno versatilan glumac i maher za akcente. Lily Collins je konzistentna i solidna od početka do kraja, ali najdrskiji "casting" izbor je ipak Zac Efron u glavnoj ulozi. Glumac kojem pridev "mladi" već više ne bi trebalo kačiti proslavio se na lakim poenima - mjuziklima i nepristojnim komedijama i ovo mu je prva prava, ozbiljna dramska uloga posle dugo vremena, i to glavna. On je tu primoran igrati u drugačijem registru i za drugačiju publiku i ide mu dobro, dok je posebno osveženje što nijedne sekunde ne preglumljuje, niti poseže za pritupastom hollywoodskom deglamurizacijom (rekoh, Bundy nije bio izobličen monstrum, već simpatičan mladić). Kroz poružnjavanje je, pak, morala proći Kaya Scodelario, a njena Carole Anne je primer one čudne, zakopčane, očajne žene koja ipak nije neki nlentavi stereotip ili karikatura.

Na koncu, te dobre ideje uglavnom odlaze uludo jer reditelju nedostaje ona glavna: kakav film pravi, sa kakvim ciljem i kakvim stavom. Extremely Wicked, Shockingly Evil, and Vile se gubi od scene do scene u svim tim pristupima bez fokusa i ideje vodilje, pa zato ostaje u rangu televizijskih uradaka koji vrše eksploatacije svega vezanog za stvarne zločine.