Happy Times

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Michael Mayer

scenario: Michael Mayer, Guy Ayal

uloge: Michael Aloni, Liraz Chamami, Stéfi Celma, Ido Mor, Shani Atias, Iris Bahr, Guy Adler, Daniel Lavid, Alon Pdut, Mike Burstyn, Sophia Santi

Dolazi nam praznično vreme, što će reći i užas familijarnih okupljanja, merenja "u koga je veći" i ostalih pasivno-agresivnih igrica. Te stvari su neizbežne i treba ih ili otpreti stoički ili se makar privremeno preseliti u neku nedođiju. Treća stvar koju čovek može da uradi kako bi se nosio sa tim paklom je da preuzme kontrolu, odnosno ulogu onoka koji usmerava bes familije prema drugima, a ne prema sebi. Četvrta je ignorisanje uz, što da ne, gledanje filmova.

Svađa u krugu familije i/ili prijatelja je evoluirala kao koncept koji, uz dobru razradu, više nije sveden na vinjetice u okviru filma (ma kako one maestralne i pamtljive bile kao kod Fellinija u Amarcordu), već se na toj premisi može izvesti čitav film, kao recimo Carnage Romana Polanskog ili The Party Sally Potter, tako da se kroz svađu napravi i vivisekcija društva u kojem agresija samo menja oblike od pasivne, preko verbalne do otvoreno fizičke, ali je uvek prisutna. Izraelski reditelj Michael Mayer je, međutim, imao druge planove: okupljanje iz pakla odvesti u pravcu paklene, ubilačke zabave sa postotkom žrtava kojeg se ne bi postidela ni "gore" horor-klanica. U nameri da zaintrigira i zabavi svoju publiku, Mayer je uspeo na međunarodnoj premijeri u noćnom programu Midnight Shivers Black Nights Film Festivala u Tallinnu barem utoliko što su obe projekcije bile rasprodate danima unapred.

Familija i prijatelji iz redova izraelske imigracije se okuplja u hollywoodskoj vili najbogatijeg, najuspešnijeg i verovatno prvog došlog, Yosija (Mor), čoveka inače bahatog i nepristojnog, i njegove zgodne, ali isprazne žene - šatro umetnice Sigal (Chamani). Veza, poslovnih, rivalskih, prijateljskih, ali i onih na tragu afere je toliko da bi za to trebalo potrošiti tri pasusa, ali recimo da je na vrhuncu zabave u kući devetoro ljudi, kućna pomoćnica Carmen (Santi) i deca su isterana na vreme pre pičvajza, a očekuje se dolazak i lokalnog rabina (Burstyn). Recimo samo da je jedina dubinska veza ona između Sigal i njenog rođaka Michaela (Aloni), inače ne baš talentovanog i svakako neuspešnog glumca koji na zabavu dolazi sa svojom novom devojkom Aliyom (Celma) koja o izraelskoj i uopšte jevrejskoj kulturi zna toliko malo da se može pretpostaviti da niti je čitala Kishona, niti je gledala Woodyja Allena ili braću Coen. Ostali likovi su dati samo u crticama, ovlaš skiciranim osobinama i sebičnim motivacijama, neki su religiozni, neki ateisti, neki konzervativni, neki liberalni, neki obrazovani, neki ne, neki potpuno integrisani u američko društvo, drugi verni tradicijama iz prethodne domovine. Jedan je čak i vojni veteran sa PTSP-om, što, logično, kasnije dolazi na naplatu.

Pitanje je, dakle, samo kada će pičvajz eksplodirati, a za to itekako ima indicija od samog početka, bilo od strukture u poglavljima naslovljenim po citatnim replikama, pa do konvencionalnog i nekonvencionalnog oružja poput umetnina, posuđa i kućnih aparata, utkanih u scenografiju. Čehovljevska puška ovde ne čeka treći čin, opaliće dosta ranije. Sve počinje Michaelovim ismevanjem i na rasizam i mizogiginiju svođenjem svetih spisa, ubrzo sevaju pesnice, onesvešćenom lajavom glumcu se sprema pakost, a mračne tajne, prevare i muljačine isplivavaju na videlo. Drugo pitanje je dokle će to ići, a odgovor je, uz tek blagi spojler, do kraja.

Ono što se ispostavlja kao centralni problem filma je to da, jednom kada se Mayer odluči da pokrene klanicu, svako dublje značenje beži kroz vrata i prozore u korist nasilne, ali svejedno pero-lake zabave. Dakle, ko pomisli da će nakon uvodne trećine film krenuti dalje stazom razmontiravanja kulturnih obrazaca (a i izrealsko i američko i globalno jevrejsko društvo su kulturno vrlo različiti) ili makar psihologije sitnih duša koje su se obogatile ili to planiraju će pogrešiti, a oni koji su čekali da se taj uvod završi, pa da se ekipica kreativno pokolje će dobiti svojih pet minuta, odnosno sat vremena. Tako rečeno, Happy Times je film koji se zadovoljava malim, odnosno time da bude nasilno, kreativno, pa čak i perverzno zabavan.

Nedostaci scenarija, poput nedovoljno razvijenih likova koji će teško pobuditi jači interes od prolaznog kod publike, te manjkavih i ofrlje opisanih dijaloga (uz par izuzetaka, kao što je recimo rabinova poseta, jednom kad on odluči da dođe), vidljivi su. Sa druge strane, treba imati u vidu da funkcija scenarija ovde ne prevazilazi jednostavan zadatak propeliranja priče od tačke A do tačke B, odnosno od jednog ubistva do drugog. Sa pozitivne strane, gluma u slučaju Chamami i Alonija je vrlo dobra i sasvim na visini zadatka, kod njega čak i lagano preko toga, imajući u vidu da lošeg glumca nije nimalo lako igrati. Ostatak postave, međutim, nema baš puno toga s čime može da radi i to je šteta.

Na koncu, nije to ni loše, posebno ako se uzmu u obzir Mayerove iskrene i skromne ambicije da se napravi zgodan i zabavan filmčić, a ne više od toga. Reditelj je sa svojim prvencem već demonstrirao sposobnost da se uhvati ukoštac sa puno većim i ozbiljnijim temama i da na koherentan način ispriča priču o izraelsko-palestinskom sukobu s filmom Out in the Dark (2012). Ovde je išao sa namerom da napravi "crowd-pleaser", film za publiku i njenu razonodu i u tome je uspeo.