Synchronic

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Justin Benson, Aaron Moorhead

scenario: Justin Benson

uloge: Jamie Dornan, Anthony Mackie, Katie Aselton, Ally Ionnaides

Pomenuh već u prethodnom tekstu za XXZ Justina Bensona i Aarona Moorheada u svojstvu producenata filma After Midnight. Ovaj američki nezavisni žanrovski duo možda trenutno predstavlja najsvežiju krv na američkoj žanrovskoj sceni, koristeći žanr kao okvir da ispričaju životne, pa čak i filozofske priče na ozbiljne teme ovisnosti (Resolution), ljubavi i večnosti (Spring) ili posledica odrastanja u kultu (The Endless). I to što rade - rade sa mimumom finansijskih sredstava, ali sa maksimumom stila. Zbog konačno polu-pristojnog budžeta na prvu loptu se može naslutiti da Benson i Moorhead kreću putem komercijalizacije i uključenja u glavne tokove filmske industrije, ali sa Synchronic je na tapetu egzistencija sama po sebi, uz začin proverenog starog koncepta kao što je putovanje kroz vreme, ovde doduše izvedeno na sasvim svež način. Što će reći, njihov tipičan film.

Dennis (Dornan) i Steve (Mackie) su kolege na poslu, radnici hitne pomoći u noćnoj smeni, ali i najbolji, možda jedini pravi drugari jedan drugom. Njihovi životni stilovi su, međutim, različiti: Dennis je tip čoveka koji je zapeo u braku sa Tarom (Asleton) gde se strast ugasila pod naletom pasivnih agresija i dnevne rutine sa buntovnom kćerkom-tinejdžerkom Briannom (Ionnaides) i novom bebom. Steve je, sa druge strane, vetropir sklon opijanju i kratkoročnim vezama sa slučajnim poznanicama. Zajedno su u istom loncu teškog posla i borbe za egzistenciju.

Dve su stvari koje poganjaju zaplet. Steve upravo dobija dijagnozu po kojoj ima tumor koji mu ostavlja još nekoliko meseci života. Drugo, na tržištu se nedavno pojavila nova dizajnerska droga, tableta koja korisniku omogućava vrlo žive halucinacije prošlih vremena, a neki od tih tripova se završavaju fatalno. Jedna od žrtava te droge je Brianna koja je uzela tabletu i nestala, pa Steve, nemajući šta da izgubi, a i kao fan televizijskih emisija tipa "mythbusters" kreće u potragu po tripovima za njom pokušavajući prvo da otkrije kako droga deluje, a onda da je pronađe i spasi.

Benson i Moorhead po prvi put radeći sa etabliranim glumcima kao što su Jamie Dornan (Fifty Shades trilogija, ali i Anthropoid i A Private War) i naročito Anthony Mackie (Marvelovi filmovi, Detroit, The Hurt Locker) tu priliku koriste i usmeravaju ih savršeno tako da je njihova međusobna hemija u zajedničkim scenama uverljiva. Dornan od toga posebno profitira jer je po prvi put pronašao format, materijal i tip uloge da zablista. Jači glumac od njega, Mackie, jedan je onih koji vole izazov i ne zadovoljavaju se time da prosto naplaćuju honorare igrajući na autopilotu u spektaklima. Ovde pokazuje punu raskoš svog talenta, ali i kontrole da njegov lik ne završi kao karikatura simpatične, prijateljski nastrojene budale.

Autorski dvojac takođe sa lakoćom klizi kroz žanrove, stvarajući pritom unikatno jezivu atmosferu koja ne odstupa suviše od realnosti. Prva trećina filma u kojoj uglavno pratimo Dennisa i Stevea na zadacima po sirotinjskim kvartovima New Orleansa graniči sa hororom sa dobrim razlogom (polusvet, loši tripovi, samopovređivanje, mesta zločina), ali je tu i tamo relaksiran crnim humorom kada su njih dvojica prinuđeni na interakciju sa policijom, patolozima ili sa svojim novim, nemotiviranim i priglupim vozačem. Čak je i fantazijska, odnosno naučnofantastična premisa izvedena krajnje pažljivo i inteligentno, na jednostavan i originalan način tako da zahteva minimalnu suspenziju neverice. Meandrirajući zaplet podstiče meditativni ugođaj, a relaksacija se postiže kroz Steveovu dokumentaciju istrage na tragu amaterskih YouTube videa.

To nas dovodi do sledećeg kvaliteta filma, a to je njegov stil. Ne samo da su efekti izvedeni profesionalno i diskretno, već Benson i Moorhead pametno promišljaju svaku scenu, koristeći se brojnim trikovima iz svog arsenala kao što su iskošeni uglovi, video u filmu koji se može premotavati, slika izvrnuta naglavce, subjektivni kadrovi i slično. Moorheadova fotografija je izuzetna i evokativna, bilo da se radi o tripovima i halucinacijama ili o suvoj i surovoj životnoj realnosti. Teško opisivi i uvrnuti, oscilirajući soundtrack koji potpisuje Jimmy LaValle samo doprinosi tripoznom efektu filma.

Synchronic jedini problem možda ima sa krajem koji je možda suviše konvencionalan i usmeren na izvlačenje emocija koje možda nisu zaslužene, ali sam po sebi nije brljotina. Tako da, kada se sve i oduzme, imamo film kojih hronično fali u ponudi na repertoaru i koji se mogu uhvatiti samo na filmskim festivalima kao što je to Midnight Shivers program u Tallinnu. Synchronic je primer inteligentne SF drame koja svoju snagu crpi iz likova, priče i pripovedanja u doba kada se laki poeni izvlače studijskim blještavilom efekata.