kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Možda zvuči neverovatno, ali... U Kanu, gde je film premijerno prikazan u okviru programskog sklopa „Petnaest dana autora“, neke kolege su nekoliko sati po kiši čekali u redovima da na kraju ne bi ušli na projekciju, neki od njih i tri puta. Potpisnik ovih redova prvi put na Viennalu nije uspeo da uđe na projekciju u najvećem gradskom bioskopu. A u istoriji Zagreb film festivala novinarima je prvi put tražena rezervacija za ranu, jutarnju projekciju.
Kakav je to film? Zašto budi toliki interes publike, gde god bivao prikazivan? „The Lighthouse“. Najiščekivaniji film godine. Novo, drugo dugometražno ostvarenje Roberta Egersa, jednog od najveštijih, najubedljivijih i najintrigantnijih režisera svoje generacije.
Nakon što se u filmu „The Witch“ (2015) posvetio ženi i njenoj telesnosti pod restrikcijama religijskih dogmi, Egers se okrenuo muškarcima i njihovoj psihi na udaru u neobičnim okolnostima izolacije.
Dva muškarca, „stari vuk“ Tom Vejk (Vilem Dafo) i njegov novi pomoćnik Efraim Vinslou (Robert Patinson) dolaze da odrade smenu od četiri sedmice na svetioniku na maloj hridi poprilično udaljenoj od obale savezne države Mejn. Vreme radnje je 1895. godina (otprilike), ali ne bi se mnogo toga promenilo i da se dešava deset godina ranije ili kasnije.
Imena ulaze u priču znatno kasnije: Tom oslovljava Efraima „momče“ i
tera ga da dan-noć obavlja pomoćne, domarske poslove na svetioniku i oko
njega. U maniru pravog šefa iz pakla, ignoriše pravila službe. Ne
dozvoljava mladom kolegi ni da primiriše prostoriji sa lampom, a u
zajedničkim trenucima guši ga lažnim ili u najmanju ruku preteranim
mornarskim pričama ili gasovima koje pod uticajem alkohola stalno
ispušta.
Efraim je, pak, tih i povučen mladić koji bi rado poštovao pravila, završio smenu i zaradio finu obećanu platu. On je, čini se, čovek bez prošlosti i bez budućnosti, zaglavljen u večitoj sadašnjosti od jednog zahtevnog posla do drugog. Ovaj na svetioniku došao mu je s „goničem robova“ od nadređenog, iscrpljujućim fizičkim radom (treba tegliti ugalj za sirenu i petrolej za lampe, očistiti cisternu, održavati propalu građevinu, prati podove - i sve to i po vetru i kiši), jednim galebom posebno nezgodne naravi i noćnim morama u kojim se javljaju morske sirene i čudovišta s pipcima.
Smena protiče u normalnom, napornom ritmu, ali kada umesto broda s posadom koja će ih odmeniti stigne oluja, situacija postaje nepodnošljiva. Sa konačno potrošenom zalihom hrane, pića i strpljenja, situacija se drastično pogoršava. Zatvoreni muškarci gube pojam o vremenu i njihova percepcija realnosti postaje krajnje nepouzdana. Priče koje pričaju i razgovori koje vode ne moraju nužno da budu utemeljeni na istini, često ih sekunde dele od prijateljskog razgovora do sukoba koji može postati fizički. Pitanje je ko će tu koga (prvi) izludeti...
Sveden samo na radnju i ovako opisan, „The Lighthouse“ možda podseća na neku od epizoda kultne serije „The Twilight Zone“ s primesama Stivena Kinga i nekoliko štoseva „ukradenih“ od Stenlija Kjubrika („The Shining“, 1980), ali Egers je suviše inteligentan i pedantan režiser da bi to uradio.
Ima tu i drugih stvari i referenci, od literarnih
(kasno-romantičarski američki horor oličen u Edgaru Alanu Pou, prstohvat
Hauarda Filipsa Lavkrafta, asocijacije na Ernesta Hemingveja i Hermana
Melvila, odnosno njihove potpisne romane „Starac i more“ i „Mobi Dik“),
do filmskih (pomenuti Kjubrik, ali i Ingmar Bergman, majstori nemačkog
ekspresionizma, pre svega Murnau, pulp kinematografija iz posleratnog
perioda, kanadski filmaš Gaj Medin i celi heterogeni pokret za povratak
analogne kinematografije), ali i Egersovih izvornih ideja.
Tehnički posmatran, „The Lighthouse“ je savršeno promišljen film. Egers se, kao i u ostvarenju „The Witch“, fokusirao na paradigmu, ali je posle uspeha prvenca pribavio značajnija finansijska sredstva. To je rezultiralo odlukom da film snimi analogno, na 35-milimetarsku traku, u ekstremno uskom 6:5 aspektu slike koji je jedno kraće vreme bio standard u kinematografiji. To je apsolutno jasna asocijacija na dvadesete godine prošlog veka, čemu Egers uveliko prilagođava i režiju (pre svega kadriranje) i ideje o montaži.
U tom smislu su prilično značajni rad direktora fotografije Jarina Blaškea i montaža Luiz Ford, koji su sarađivali sa Egersom i u filmu „The Witch“. Čak su i savremeniji elementi, poput telesnog horora, savršeno uklopljeni u tu starovremensku paradigmu. Druga kategorija vrlo bitna za ovaj film jeste ona zvučna, odnosno spoj tona kojim dominira zvuk sirene i muzike koju Mark Korven gradi oko toga, diktirajući teskobu i jezu koja svakog trenutka može eksplodirati u nasilje, a vrlo često to i čini.
Priča o skliznuću u ludilo ne bi bila ni izbliza toliko uverljiva da
uloge nisu poverene tako snažnim, ekspresivnim glumcima. Vilem Dafo je
status velikog glumca odavno zaslužio igrajući izuzetno kompleksne
likove, tako da mu uloga starog svetioničara i nije toliko veliki
zalogaj. Opet, savršen je taj njegov ples na rubu karikature i klišea,
pri čemu se granica ipak ne prelazi.
Robert Patinson godinama nije onaj svetlucavi vampir iz „Twilight“ sage (ta uloga mu je, kao i njegovoj partnerki Kristen Stjuart, pre bila eksces nego nešto po čemu ga valja pamtiti i procenjivati mu karijeru), već savršeno kompetentan arthaus glumac koji pažljivo bira projekte i zahtevne uloge, od Kronenbergovih ostvarenja „Cosmopolis“ (2012) i „Maps to the Stars“ (2014), preko „Good Time“ (2017) braće Safdi do „High Life“ (2018) heroine novog francuskog ekstremnog filma Kler Deni. Ovde ima zadatak da kanališe energiju od utišane do eksplozivne, što čini sa izuzetnim uspehom, a pritom je često sam u kadru. Oba glumca imaju sasvim solidne šanse u predstojećoj sezoni nagrada, makar za nominacije.
Na kraju, „The Lighthouse“ je film koji zaslužuje više gledanja i podrobniju analizu, iako se na prvu loptu može učiniti kao savršeno istehnicirani način da se ispriča mnogo puta ispričana priča. Egers je donekle i imao tu nameru i ta detaljistička razrada bazične priče jeste sastavni deo njegovog stila i autorske poetike.
Opet, uprkos glumi, zanatskoj veštini i fokusu na psihu, „The Lighthouse“ nije toliko delotvoran kao „The Witch“, iako taj standard svakako nije baš tako lako dostići. U svakom slučaju, reč je o jednom od filmova koji će obeležiti ovu godinu.
Možda zvuči neverovatno, ali... U Kanu, gde je film premijerno prikazan u okviru programskog sklopa „Petnaest dana autora“, neke kolege su nekoliko sati po kiši čekali u redovima da na kraju ne bi ušli na projekciju, neki od njih i tri puta. Potpisnik ovih redova prvi put na Viennalu nije uspeo da uđe na projekciju u najvećem gradskom bioskopu. A u istoriji Zagreb film festivala novinarima je prvi put tražena rezervacija za ranu, jutarnju projekciju.
Kakav je to film? Zašto budi toliki interes publike, gde god bivao prikazivan? „The Lighthouse“. Najiščekivaniji film godine. Novo, drugo dugometražno ostvarenje Roberta Egersa, jednog od najveštijih, najubedljivijih i najintrigantnijih režisera svoje generacije.
Nakon što se u filmu „The Witch“ (2015) posvetio ženi i njenoj telesnosti pod restrikcijama religijskih dogmi, Egers se okrenuo muškarcima i njihovoj psihi na udaru u neobičnim okolnostima izolacije.
Dva muškarca, „stari vuk“ Tom Vejk (Vilem Dafo) i njegov novi pomoćnik Efraim Vinslou (Robert Patinson) dolaze da odrade smenu od četiri sedmice na svetioniku na maloj hridi poprilično udaljenoj od obale savezne države Mejn. Vreme radnje je 1895. godina (otprilike), ali ne bi se mnogo toga promenilo i da se dešava deset godina ranije ili kasnije.
Efraim je, pak, tih i povučen mladić koji bi rado poštovao pravila, završio smenu i zaradio finu obećanu platu. On je, čini se, čovek bez prošlosti i bez budućnosti, zaglavljen u večitoj sadašnjosti od jednog zahtevnog posla do drugog. Ovaj na svetioniku došao mu je s „goničem robova“ od nadređenog, iscrpljujućim fizičkim radom (treba tegliti ugalj za sirenu i petrolej za lampe, očistiti cisternu, održavati propalu građevinu, prati podove - i sve to i po vetru i kiši), jednim galebom posebno nezgodne naravi i noćnim morama u kojim se javljaju morske sirene i čudovišta s pipcima.
Smena protiče u normalnom, napornom ritmu, ali kada umesto broda s posadom koja će ih odmeniti stigne oluja, situacija postaje nepodnošljiva. Sa konačno potrošenom zalihom hrane, pića i strpljenja, situacija se drastično pogoršava. Zatvoreni muškarci gube pojam o vremenu i njihova percepcija realnosti postaje krajnje nepouzdana. Priče koje pričaju i razgovori koje vode ne moraju nužno da budu utemeljeni na istini, često ih sekunde dele od prijateljskog razgovora do sukoba koji može postati fizički. Pitanje je ko će tu koga (prvi) izludeti...
Sveden samo na radnju i ovako opisan, „The Lighthouse“ možda podseća na neku od epizoda kultne serije „The Twilight Zone“ s primesama Stivena Kinga i nekoliko štoseva „ukradenih“ od Stenlija Kjubrika („The Shining“, 1980), ali Egers je suviše inteligentan i pedantan režiser da bi to uradio.
Tehnički posmatran, „The Lighthouse“ je savršeno promišljen film. Egers se, kao i u ostvarenju „The Witch“, fokusirao na paradigmu, ali je posle uspeha prvenca pribavio značajnija finansijska sredstva. To je rezultiralo odlukom da film snimi analogno, na 35-milimetarsku traku, u ekstremno uskom 6:5 aspektu slike koji je jedno kraće vreme bio standard u kinematografiji. To je apsolutno jasna asocijacija na dvadesete godine prošlog veka, čemu Egers uveliko prilagođava i režiju (pre svega kadriranje) i ideje o montaži.
U tom smislu su prilično značajni rad direktora fotografije Jarina Blaškea i montaža Luiz Ford, koji su sarađivali sa Egersom i u filmu „The Witch“. Čak su i savremeniji elementi, poput telesnog horora, savršeno uklopljeni u tu starovremensku paradigmu. Druga kategorija vrlo bitna za ovaj film jeste ona zvučna, odnosno spoj tona kojim dominira zvuk sirene i muzike koju Mark Korven gradi oko toga, diktirajući teskobu i jezu koja svakog trenutka može eksplodirati u nasilje, a vrlo često to i čini.
Robert Patinson godinama nije onaj svetlucavi vampir iz „Twilight“ sage (ta uloga mu je, kao i njegovoj partnerki Kristen Stjuart, pre bila eksces nego nešto po čemu ga valja pamtiti i procenjivati mu karijeru), već savršeno kompetentan arthaus glumac koji pažljivo bira projekte i zahtevne uloge, od Kronenbergovih ostvarenja „Cosmopolis“ (2012) i „Maps to the Stars“ (2014), preko „Good Time“ (2017) braće Safdi do „High Life“ (2018) heroine novog francuskog ekstremnog filma Kler Deni. Ovde ima zadatak da kanališe energiju od utišane do eksplozivne, što čini sa izuzetnim uspehom, a pritom je često sam u kadru. Oba glumca imaju sasvim solidne šanse u predstojećoj sezoni nagrada, makar za nominacije.
Na kraju, „The Lighthouse“ je film koji zaslužuje više gledanja i podrobniju analizu, iako se na prvu loptu može učiniti kao savršeno istehnicirani način da se ispriča mnogo puta ispričana priča. Egers je donekle i imao tu nameru i ta detaljistička razrada bazične priče jeste sastavni deo njegovog stila i autorske poetike.
Opet, uprkos glumi, zanatskoj veštini i fokusu na psihu, „The Lighthouse“ nije toliko delotvoran kao „The Witch“, iako taj standard svakako nije baš tako lako dostići. U svakom slučaju, reč je o jednom od filmova koji će obeležiti ovu godinu.
No comments:
Post a Comment