After Midnight

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Jeremy Gardner, Christian Stella

scenario: Jeremy Gardner

uloge: Jeremy Gardner, Brea Grant, Justin Benson, Henry Zebrowski, Ashley Song, Nicola Masciotra

Razvijan i premijerno prikazan na Tribeca Film Festivalu pod naslovom Something Else, After Midnight je zaista nešto sasvim drugačije kada je reč o žanrovskom filmu. To ne treba da čudi, imajući u vidu da je njegov ko-reditelj, scenarista i glavni glumac Jeremy Gardner bez budžeta apsolutno bez budžeta (odnosno sa 6.000 dolara istog, što je ekvivalent nuli u Americi) snimio izuzetnu zombi-dramu The Battery, da je drugi ko-reditelj njegov verni saradnik, odnosno tonac, te da su producenti Justin Benson (takođe igra manju ulogu u filmu) i Aaron Moorehead, zajedno odgovorni za genijalnosti poput Resolution, Spring i The Endless, dakle filmove koji važe za noseće stubove indie horora.

Međutim, u spajanju horor žanra sa drugim i manje očekivanim, prva i prava asocijacija je film The Invitation u kojem je autorica Karyn Kusama spojila sporovoznu horor-misteriju sa elementima porodične i psihološke drame o žalovanju i raspadu veze i filma o okupljanju (takozvani "Big Chill klon"). Gardner i Stella su bili hrabriji i otišli korak dalje, dodajući romantičnu i crnu komediju u blender. Rezultat je film koji je svakako vredan gledanja prvom zgodnom prilikom.

Hank (Gardner) i Abby (Grant) su u vezi već više deset godina i na istom nivou veze verovatno već barem osam. Njih dvoje žive u kući na rubu šume koju stalno uređuju, a koja, čini se, stalno treba još i još uređivanja i zajedno upravljaju lokalnim barom koji je verovatno jedino "pojilo" u ruralnom gradiću na Floridi. Njihova idila je, međutim, prekinuta kada Abby jednog dana ode u nepoznatom pravcu, pritom samo ostavivši kratku i kriptičnu poruku Hanku, te prestane da mu odgovara na telefonske pozive. Flashback momenti nam polako otkrivaju da je ona itekako imala razloga da ode jer joj je statičan seoski život dosadio, a sama ima intelektualne potrebe koje Hank ne može ili ne želi da zadovolji.

U međuvremenu on pada u depresiju i gubi razum, što zbog konstantnog napijanja sa svojim "buđavim ortakom" Wayneom (Zebrowski), što zbog osame koju jedini tu i tamo prekine Abbyn brat, lokalni šerif (Benson). A da stvar bude gora, svake noći iza ponoći nešto neljudsko grebe po vratima i pokušava da uđe u kuću. Svoje strahove Hank pokušava da iskomunicira sa okolinom, ali ih svi po redu otpisuju kao iracionalne i umišljene.

Abby se jednog dana vraća jednako spontano kao što je otišla, na red dolazi proslava njenog rođendana i u kući se ponovo okuplja staro društvo. Svi prisutni, a naročito Hank, moraju konačno da se suoče sami sa sobom i jedni s drugima, ali i sa nečim nepoznatim što se vrlo često otpisuje kao metafora nečega, bilo čega.

Koliko god konvencionalni horor upadao u kolotečinu nastavaka, pod-žanrovskih konvencija i kreiranja filmova kako bi oni bili po ukusu publike, na svojim rubovima žanr je itekako vitalan i izvrsno podnosi inovacije, za šta je After Midnight živi dokaz. Ovde je spoj dominantnog žanra sa ostalima toliko gladak i konzistentan da film prosto klizi kroz tu smešu bez problema, stvarajući dojam vrlo pametno konstruisanog i zaokruženog umetničkog dela.

Režija koju potpisuju Gardner i Stella, ovaj drugi više u funkciji pomoćnika koji režira Gardnera kao glumca, izuzetna je i uglavnom sledi zamisli iz Gardnerovog vrlo dobrog scenarija čiji su ponajbolji deo savršeno odmereni i napisani dijalozi. Izbor glumaca je takođe izvrstan, što posebno važi za centralni par. Gardner je evidentno lik Hanka kao seoskog blejača koji upada u nevolje sam sa sobom pisao za sebe, ali je zato Brea Grant tu da mu ponudi kontra-težu kao Abby u vidu specifičnog miksa eteričnosti i integriteta. Njih dvoje imaju jednu zajedničku scenu, sasvim dijalošku, sačinjenu od jednog jedinog dugog i statičnog kadra koji ih snima simetrično, "en face" na verandi i ta scena se može uzeti kao jedna od antologijskih za ovu godinu.

Naravno da film, odnosno njegov scenario, imaju i par poteškoća. Jedna od njih je tretman epizodnih likova, posebno ženskih koji su prisutni uglavnom kao "plus jedan" svojim muškim partnerima koji takođe osim ponešto osobina i osobenosti ostaju uglavnom nerazvijeni i nezamislivi izvan konteksta filma. Drugi problem je završna sekvenca okupljanja u kojoj se sa sigurnošću može pretpostaviti šta će se tačno dogoditi. Gardner i Stella se trude da od toga naprave napeto iščekivanje, ali sama postavka stvari radi protiv njih iako je, jednom kad nastupi, "udar" dovoljno jak.

Kada se podvuče crta, After Midnight je vrlo dobar, nesvakidašnji nezavisni žanrovski film kakav evropska filmska publika nema puno prilike pogledati. Srećom pa je Midnight Shivers sekcija na Black Nights Film Festivalu u Tallinnu specijalizovana baš za takve naslove koji pomeraju granice percepcije žanra.