kritika objavljena na XXZ
2019.
režija:
Can Evrenol
scenario:
Can Evrenol, Kutlay Ucun
Devojčica
Perihan (Sevinç) mora da živi po tri pravila. Prvo, svoj
ranac mora uvek da nosi sa sobom. Drugo, ne sme da pređe reku. I
treće, ako vidi nekoga ko nije njen otac (Yesil), mora da
beži koliko je noge nose. Zvuči jezivo, ali u svetu u kojem ona
živi, gde je svetski rat dobio nuklearnu dimenziju, nju i njoj
sličnu decu progoni organizacija znana kao Korporacija. Razlog tome
- njen hendikep: ona zaista nema usta.
Turski
reditelj Can Evrenol je trenutno jedno od najsvežijih imena u
svetu horor-filma. Slavu je stekao već svojim prvencem Baskin
(2015), do balčaka prljavim i krvavim "splatter" filmom u
kojem grupa sirovih turskih policajaca upada u napuštenu zgradu, pa
u zamku tamo obitavajućeg entiteta, da bi na kraju upali i u
vremensku petlju. Njegov drugi film, Housewife (2017), bio je
vrhunski primer neo-giallo žanra i funkcionisao je savršeno kao
posveta ikoničkom italijanskom autoru Luciju Fulciju, sa sve
lošim engleskim na kojem glumci izgovaraju rečenice, pomalo
pomerenom sinhronizacijom i sintisajzerskom muzičkom pratnjom, te je
funkcionisao kao jedan od retkih uspelih primera filma-košmara u
kojem autor sve vreme drži kontrolu čak i kad gledaoca "baca"
čas na jednu, čas na drugu stranu.
Sada
se, nakon što je prokazao "muške" i "ženske"
iskonske strahove u prva dva filma, Evrenol bavi decom, ali je suviše
pametan autor da bi išao na lagane šok-poene i decu ubacivao u
blender nasilja i brutalnosti. S tim u vezi je Evrenol promenio
žanrovsku matricu, a film okrenuo u smeru distopijske avanture sa
jasnim junacima i zlikovcima, ali je svejedno zadržao ponešto od
svoje horor-poetike: urgentnost, napetost, pa čak i estetiku
zahvaljujući retko dobrim, doziranim CGI efektima koji deluju skoro
kao pravi protetički rad.
Naravno,
Perihan - ovde je i ime unekoliko žanrovska odrednica jer se prevodi
kao vilinska princeza - će upasti u nevolje odmah na početku kada
njen dom poseti njen rođeni stric (Yilmaz Ak), inače lojalni
vojnik Korporacije koji ju je, navodno, skrivao. Sada kada je rat
navodno gotov (scenario je tu namerno i efektno neodređen po pitanju
toga ko je u ratu učestvovao, ko je pobedio i oko čega se vodio),
on želi da preko nje dobije poene kod svojih šefova. Devojčica bez
ustiju će morati preko reke, gde će upasti u zamku, odakle će je,
pak, spasiti dečak bez očiju koji se predstavlja kao Kapetan
(Akbaba) i dovesti je u svoju kliku gusara koju pored njega
sačinjavaju debeljko bez nosa Yusuf (Civelek) i Jazavac
(Alpdayi) koji nema uši. Njihovi hendikepi će se pokazati
ključnima za avanturu, jer "kad se male ruke slože..."
Girl
With No Mouth na narativnom i estetskom planu operiše u
određenim žanrovskim kanonima što avanturističkog filma o deci na
zadatku (Evrenol je posle projekcije istakao uticaj knjige i filma
Stand By Me), što postapokaliptičnog filma ceste (Mad Max
kao centralna referenca) i funkcioniše vrlo dobro kao posveta i
jednom i drugom. Lagani nedostatak je to što svoje uzore ipak ne
dostiže, ali tu nema ničeg kardinalnog, naprotiv. Čini se da je
Evrenol itekako svestan svojih ograničenja, kako autorskih, tako i
budžetskih, i da je sposoban da to okrene u svoju korist i napravi
jasan, solidan i ugodan film kojem čak ni didaktičnost koja se
podrazumeva imajući u vidu ciljanu publiku ne može puno naškoditi.
Girl With No Mouth je izvrstan primer kako film za nešto veću
decu treba da izgleda i kako ga je moguće napraviti i van
hollywoodske mašinerije.
No comments:
Post a Comment