The Platform / El hoyo

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Galder Gaztelu-Urrutia

scenario: David Desola, Pedro Rivero

uloge: Ivan Massagué, Zorion Eguileor, Antonia San Juan, Emilio Buale, Alexandra Masangkay, Zihara Liana

Svaka sličnost sa današnjim svetom je sasvim slučajna, makar iz tog razloga da je film premijeru imao u bezbrižno doba kasnog leta / rane jeseni prošle godine, u Torontu, u sekciji Midnight Madness, gde je osvojio nagradu publike. Isti uspeh je ponovio i na najstarijem evropskom fantastičnom festivalu u Sitgesu, te se ispostavio kao potencijalni budući žanrovski klasik, što bi verovatno i postao na nešto klasičniji način, kroz prolongiranu festivalsku turneju, kakvu-takvu bioskopsku distribuciju i, konačno, selidbu na video-platforme. Status kulta je umesto toga dostigao drugačije, putem Netflixa, što opet sa sobom nosi neke druge uslove i posledice.

Sa druge strane, potencijalna sličnost sa „business as usual” svetom pre korone, namerna je barem koliko je i simbolična, pritom vrlo jasno ispripovedana. Uređenje ograničenog sveta u kojem se The Platform odvija prilično je jednostavno: u pitanju je vertikalno orijentisana institucija zatvorenog tipa u koju se ulazi ili po kazni ili dobrovoljno, sa puno spratova, odnosno nivoa na kojima se nalazi po jedna ćelija za dve osobe. Sredinom ćelije spušta se lift sa hranom, što je glavni faktor u filmu, od nultog nivoa gde je kuhinja, odnosno sloboda, dole sve do poslednjeg nivoa (od više od stotinu ili čak nekoliko stotina). Pravila igre su takva da oni pri vrhu praktično imaju gozbu, dok za one na dnu često ne ostaje ama baš ništa, pa su prinuđeni na očajničke mere. Dodatna otežavajuća okolnost je i to da se pozicije menjaju po sistemu ruleta na svakih mesec dana, pa neko ko je prethodni mesec proveo na komfornom 18. nivou može da osvane na, recimo, 133. gde ga čeka glad i beda.

Naš junak, zapravo više vodič kroz priču je običan čovek Goreng (Massagué) koji se za Rupu (kako se institucija zove) prijavio dobrovoljno. Kako to obično biva, on je kao lik kriptičan (ili čak prazan), njegovi motivi nisu jasni, i kao takav je idealan da se kroz njega prelamaju tuđe (pa i naše) ideje o svetu i idealnom uređenju. Jedino po čemu od drugih, praktičnijih robijaša ili dobrovoljaca, Goreng odstupa je to da je sa sobom kao izabrani predmet (svako ima pravo na jedan) poneo knjigu, i to baš Don Kihota, umesto recimo noža ili pištolja.

Ono što se scenaristima Davidu Desoli i Pedru Riveru, kao i reditelju Galder Gaztelu-Urrutiji, mora priznati je umeće postavke i pripovedanja. Koncept sam po sebi nije sasvim originalan i zapravo podseća na hibrid serijala The Cube i Bong Joon-hoovog Snowpiercera. Simbolika je takođe posve jasna, kao i moralne dileme koje tu izviru. Naime, kada bi i oni koji su u boljoj poziciji za sebe uzeli taman toliko koliko im treba, onda bi hrane (u našem svetu bilo kog resursa, zapravo) bilo dovoljno za sve, ali takvo ponašanje možda baš i nije u ljudskoj prirodi, a mesečni transferi postaju ključni momenti u kojima se ogledaju ljudske reakcije na ovakvu surovu varijantu socijalne mobilnosti, kako na gore, tako i na dole: koliko nas i kako obuzima očaj, a koliko pohlepa, koliko se osećamo da nekom nešto dugujemo, a koliko da neko ili nešto duguje nama za proživljene patnje, kako gledamo na vidljiv, a kako na nevidljiv autoritet i tome slično. Preciznom scenariju koji razvija jednostavnu ideju treba pridodati i efikasnu režiju, naročito u završnici filma koja skreće prema teritoriji akcionog filma.

Pa opet, koliko je sve to što vidimo samo učitavanje nas kao gledalaca iz naših pozicija izolacije koja po mnogočemu podseća na kućni pritvor, bilo da živimo sami, bilo da prostor delimo sa nekim, dok nam autoriteti određuju kada ćemo se i pod kojim uslovima kretati i snabdevati, a naši manje odgovorni sapatnici gomilaju zalihe hrane u konzervama, testenine, brašna i toalet-papira? Koliko, jednom kada se apstrahuje naš kontekst zatvorenosti i nemoći, u The Platform išta ostaje osim pojednostavljene levičarske filozofije po kojoj je onaj direktno iznad uvek kriv?

Vreme će možda pokazati i to, ako se The Platform ne zatrpa u moru Netflixovog i ne samo Netflixovog sadržaja, pa ostane samo na hitu trenutka. Sudbinu filma je prilično teško predvideti, kao što je teško predvideti i budućnost, neposrednu ili malo dalju. Trenutno se čini da će se „streaming” platforme samo ojačati u trenutnom razvoju situacije kada ostaju bez prikazivačke konkurencije, ali problemi nastaju drugde u proizvodnom lancu, od proizvodnje novog sadržaja (snimanja) do kalkulacije sa pomeranjem datuma za distribuciju. The Platform će u tom slučaju poslužiti kao jedan od oglednih primera „karantinskog hita”.