The 20th Century

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Matthew Rankin

uloge: Dan Beirne, Sarianne Cormier, Catherine St-Laurent, Sean Cullen, Louis Negin, Richard Jutras, Kee Chan, Emmanuel Schwartz, Mikhail Akooja, Brent Skagford, Annie St-Pierre

Ima li bizarnijeg i za realni život nebitnijeg komada istorije nego što je kanadska istorija ranog XX veka? Verovatno ne, jer je građa nepoznata svima van Kanade, a i mnogima unutar granica iste, a čini se da su se važne promene poput daljnjeg gradualnog osamostaljivanja od britanske krune dešavale gotovo same od sebe. To, naravno, ne znači da se sa to malo istorije (što je, pak, sasvim osvežavajuće iz balkanske perspektive "viška istorije") ne valja sprdati, i to, onako, iz sve snage kao što to čini Matthew Rankin, proslavljeni autor avangardnih kratkih filmova, u svom dugometražnom prvencu The 20th Century.

Rankin, inače zemljak i spiritualni sledbenik verovatno najinovativnijeg retro-nadrealnog filmaša Guya Maddina, već se u svom kratkometražnom opusu dohvatao biografskih tema, primera radi i Nikole Tesle (The Tesla World of Light). U The 20th Century autor u centar stvalja možda simptomatičnu ličnost tog istorijskog perioda, Williama Lyona Mackenzie Kinga, jednog od najdugovečnijih (ako ne i najdugovečnijeg) kanadskog premijera koji je, sa dva prekida, suvereno vladao od 1921. do 1948. godine, ali je ponajviše ostao upamćen po bizarnostima poput komunikacije sa duhom svoje pokojne majke. The 20th Century nam daje portret lidera u mladosti, na početku karijere i na prelomu vekova usred međunarodnih (Burski ratovi) i nacionalnih trvenja (sukobi anglofonih provincija i frankofonog Kvebeka).

Rastući pod uticajem svog povučenog, gotovo poludelog oca (Jutras) i svoje dominantne muškobanjaste majke (Louis Negin u "drag" varijanti), mladi Mackenzie King, zvani Rex (Beirne) ima žarku želju da postane kanadski premijer, te zato mora proći "esid" ispit koji se sastoji od nekoliko izazova, od rezanja vrpci preko ždranja putera do ubijanja beba-foka toljagama, na kojem završava na poziciji "druge pratilje" iza svojih muževnijih, dostojanstvenijih i naoko pristojnijih konkurenata. Dodatni udar na ego mu je i to što pobednik "nosi" i ruku Ruby Elliott (St-Laurent) u koju je, po majčinim instrukcijama, Rex zaljubljen.

Rex onda kreće na put samoizgradnje, od divljeg Winnipega (inače Rankinov i Maddinov rodni grad), gde upoznaje doktora Wakefielda (Chan) koji će ga kao duh slediti dalje, pa do Kvebeka pod hipijevsko-slobodarskom upravom Josepha-Israëla Tartea (Annie St-Pierre, takođe "drag" varijanta) i Ottawe (preko Torona u sekundi, što je oštri politički komentar na nekadašnje i sadašnje prakse) gde mu svemoćni Lord Muto (Cullen) nudi politički probitak i ruku Lady Violet (još jedan "drag", Emmanuel Schwartz) koja Kanadu opisuje kao "jedan loš orgazam za drugim".

Opis radnje filma možda deluje konfuzno, ali drugačije i nije moglo. Pomislite na Monty Python skečeve i filmove, ali ako je moguće još nadrealnije, još bizarnije i sa još manje namigivanja, ubačene u matricu "smešne strane istorije" sa kanadskim ukusom, idealima i sistemom vrednosti. Stil za kojim Rankin poseže takvom materijalu savršeno odgovara - analogna fotografija (super-8 i super-16 film) u staromodnom "akademskom" 4:3 formatu slike i sa ekspresionistički dizajniranom studijskom scenografijom nedvosmisleno inspirisanom filmom Metropolis Fritza Langa. The 20th Century zbog toga nije ništa manje moderan film, nego izuzetan primer kako je moguće presložiti i oneobičiti i filmsku i političku istoriju i stvoriti nešto sasvim novo.

Pitanje je opet koliko će se manje pažljivog gledaocu nešto toliko bizarno kao što je to The 20th Century svideti, koliko će od toga razumeti (odnosno koliko će i kakvih referenci pohvatati) i koliko su ta dva međusobno povezana. U tu svrhu se nameće predlog za malo mentalne gimnastike: ne treba putovati toliko kroz prostor i kroz vreme, nego ostanimo na našim prostorima, u vremenu sadašnjem ili vremenu koje je blago za nama, prisetimo se faca koje su nas ili bi nas vodile u XXI vek i probajmo ih u mislima prebaciti u nadrealnu dimenziju. Svaka sličnost sa stvarnim događajima i ličnostima je slučajna, ali zato indikativna.