Downhill

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Nat Faxon, Jim Rash

scenario: Jesse Armstrong, Nat Faxon, Jim Rash

uloge: Will Ferrell, Julia Louis-Dreyfus, Zach Woods, Zoe Chao, Miranda Otto, Kristofer Hivyu, Giulio Berruti, Julian Grey, Ammon Jacob Ford

Nekada se nešto jednostavno ne posreći, iako u teoriji stvari izgledaju odlično. Downhill je primer toga, i to ne samo kao film koji je smešten u milje skijališta koja sada nose stigmu rasadnika korona virusa. Premijera na Sundance Festivalu (gde se skijanje takođe visoko kotira) propraćena je mlakim kritikama, sa domaćom distribucijom je požureno i film je na blagajnama "pukao" i pre proglašenja epidemije. A u teoriji je sve izgledalo drugačije za ovu neprijatnu komediju o vezama...

Prvo, reč je o američkoj verziji jednog od značajnijih savremenih evropskih arthouse klasika, filma Rubena Östlunda Force Majeure (odnosno Turist u originalu), filma koji osvajao publiku samo po festivalima, već je sjajno komunicirao i sa publikom. Iza kamere su stali Nat Faxon i Jim Rash, dvojac pre svega televizijskih glumaca koji se proslavio scenariom za The Descendants Alexandra Paynea, dok im je rediteljski debi bio univerzalno simpatična "dramedija" o odrastanju The Way, Way Back. Za pisanje scenarija im se pridružio Jesse Armstrong (politička satira In the Loop, serija Succession), a za ulogu para koji se nosi sa bračnom krizom izabrani su iskusni komičari Will Ferrell i Julia Louis-Dreyfus. Film čak nije ni zamišljen kao "šav na šav" prerada originala gde će samo dijalozi biti prevedeni, već više kao čitanje univerzalne priče sa korenima u Evropi sa američkim očima.

Pete (Ferrell) i Billie (Louis-Dreyfus) su na odmoru sa svojim sinovima (Grey, Ford) u austrijskom skijaškom resortu. Prvi put ih vidimo na zajedničkoj fotografiji na kojoj fingiraju sreću u skladu sa trendovima koji su donedavno bili poželjni: treba odati utisak hedonizma, "živeti svoj najbolji život" i "tretirati svaki dan kao da je poslednji". Pete ima kancelarijski posao i opsesivno visi na društvenim mrežama, dok Billie insistira na provođenju vremena skupa kao familija. Pete takođe želi utisak avanture koji bi ga možda pogurao iz perioda tugovanja za svojim pokojnim ocem koji je preminuo nekoliko meseci ranije. I sve je divno i krasno dok se navodno kontrolisano puštena lavina (kao naručena za slikanje) ne otrgne kontroli...

Ko je gledao original, zna da lavina čiji minimalni deo zaspe hotelsku terasu zapravo neće ugroziti živote tamo prisutnih ljudi, ali će pokrenuti lavinu emocija i zameranja između supružnika. Naime, Pete se poneo sebično, uplašio se, zgrabio telefon i pobegao, dok je Billie bila ta koja je zaštitila decu. Pete je svestan svoje greške, mada je ne priznaje javno, već pokušava da kasnije kompenzuje viškom (fingiranog) zaštitničkog odnosa. Billie mu takvo ponašanje isprva ne nabija na nos, ali jednom kada počne to činiti, više neće prestajati, u javnosti ili privatno. Dolazak njegovog nešto mlađeg i uspešnijeg kolege Zacha (Woods) i njegove nove i još mlađe cure Rose (Chao) koji su se kao slučajno našli na proputovanju po Evropi stvar neće "ispeglati", a oni će postati publika i unekoliko podrška dvema ušančenim stranama u raspravi, dovoljno da odmor "za instagram" postane jako neprijatan.

Sa pozitivne strane, Downhill ipak nudi različitu perspektivu nego Force Majeure koji nije baš ni jednostavno prevesti iz skandinavskog konteksta u američki. Likovi Östlundovog filma su pripadnici nešto više klase, dok u Downhillu imamo tipičnu američku srednju klasu kojoj je ovaj odlazak u Austriju umesto u Aspen ili Catskills ipak novina iz koje pokušavaju da izvuku najviše. Drugo, to što su Amerikanci podrazumeva i različito percipiranje bezbednosti, kontrole i osećaja avanture, što se najbolje ocrtava kroz lik Billie koja je spremna da tuži hotel za pretrpljeni strah i koja dodatno zamera Peteu koji je u tome ne podržava dovoljno gorljivo.

Američki "DNK" filma se vidi i u ubacivanju "domaćih" likova i pod-zapleta sa njima, kao što je brbljiva Charlotte (Miranda Otto) i zanosni instruktor skijanja (Berruti) sa kojim Billie zamalo ima aferu, premda se ti likovi i pod-zapleti ne drže baš najbolje u filmu, menjaju mu ton bez razloga (pokušaj relaksacije kojim se "ispravlja" činjenica da rediteljski dvojac nije uspeo da rekreira skandinavsku crtu suvog humora) i prelaze granice u smislu američkih stereotipa o Evropljanima koji nemaju dovoljno inhibicija. Sa druge strane, odmak od šest godina od originala do američke verzije je ispoštovan i sa jačim akcentom na društvene mreže i konstantnu komunikaciju koja organski uvodi Zacha i Rose u film i produbljuje jaz između supružnika.

Problem je, međutim, što Faxon i Rash ne samo da promašuju ton originala, već ne uspevaju da uhvate ni njegovu poentu o tome šta se očekuje od muškarca u smislu postupanja u kriznim situacijama, vezano ili nevezano za status koji on ima u društvu. Östlund je na tome gradio i dalje u svom narednom filmu The Square, ali američki rediteljski dvojac očito nije želeo da priču vodi u tom smeru, pa ju je umesto toga u pokušaju relaksacije razvodnio. Ne samo da "udar" nije snažan kao što je to bio sa originalom, nego se čini i da ga nema, a Faxon, Rash i Armstrong u svojem scenariju previše i nepotrebno objašnjavaju stvari, čime pokazuju da svoju publiku potcenjuju skoro do nivoa uvredljivog.

Deo problema skriva se i u odabiru glumaca za uloge. Julia Louis-Dreyfus je ubedljivo najjača karika u filmu i njen lik joj najbolje stoji. Glumica poznata po ulogama u kultim TV serijama Seinfeld, Arrested Development, Curb Your Enthusiasm i Veep je svakako verzirana u tome da kanalizira iritaciju koju njen lik oseća, ali i auru iritantnosti koju širi, kao i vezu imeđu ta dva pojma. Izbor Willa Ferrella je unekoliko promašen, jer iako je glumac izrastao, odnosno prestario svoje tipične likove nesnađenih "beta"-muškaraca, ipak ne može potpuno da se otrese te etikete koja je ovde distrakcija, a čak ni ne ubira dovoljno lakih komičnih poena. Miranda Otto je izvrsna, ali deluje kao da je zalutala iz nekog drugog filma koji bi bio više na liniji punokrvne komedije.

Kada se crta podvuče, čini se da rediteljski dvojac, odnosno scenaristički trojac nije bio svestan čega se uhvatio i šta sa time treba uraditi, pa Downhill pre svega deluje sklepano. Pojednostavljivanje je verovatno najveći greh filma i šteta je da poništava američku vizuru koja je to možda i najzanimljiviji deo priče. Rezultat nije toliko loš film, koliko frustrirajuće neujednačen i suštinski pogrešan.