The Invisible Man

kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Leigh Whannell

uloge: Elisabeth Moss, Oliver Jackson-Cohen, Harriet Dyer, Aldis Hodge, Storm Reid, Michael Dorman

Poslednji put za koji pamtim da je upotrebljena retorika o nevidljivom neprijatelju zgodio se baš u ovo neko doba pre 21 godinu. Nevidljivi neprijatelj je tada leteo po nebu, ispaljivao rakete i bacao bombe, a državno rukovodstvo je pozivalo na slogu, sabornost, prevladavanje razlika i zbijanje pod jedan barjak, naravno nacionalni. Usput je nalazilo prigodne neprijatelje, petokolonaše koji su ostavljali one mitske lokatore i druge izdajnike na pozicajama visokim i niskim. Ista ekipa je komotno proglasila poraz za pobedu i ta taktika im je palila, ali samo neko vreme. Oni koje su turbulentne 90-te zadesile na nešto drugačijim geografskim kotama su slične priče sa još fatalnijim ishodima slušale kakvih osam godina ranije, o snajperistima, izdajnicima i petokolonašima, a mnogi ljudi su svoj ničim izazvani status skrivenog neprijatelja platili glavom.

Svaka sličnost sa nevidljivim (a ipak po zakonima nauke predvidljivim) neprijateljem danas i "mangupima u našim redovima", bilo da je reč o šetačima pasa, stvarnim ili izmišljenim izletnicima, sabijanjem pod nacionalne barjake, galamom državnih i lokalnih glavešina, hapšenjem novinara koji upozoravaju na propuste, cinkarenjem, pretnjama vojskom, policijom ili uskraćivanjem medicinske pomoći političkim neistomišljenicima, slučajna je koliko je i znakovita na brdovitom Balkanu, odnosno u Jugosferi (a i šire). Utisak koji se nameće da se od nevidljivog, a predvidljivog neprijatelja možemo sačuvati (maskama, smanjenjem aktivnosti van kuće, držanjem odstojanja), dok borbu prepustimo onima opremljenim izvesnim intelektualnim veštinama u tom smeru, dok će sa onim drugim, čas vidljivim (represija, vanredna stanja, diktature), čas skrivenim (spinovi, nameštaljke, mešanje "baba i žaba" u zakonskim aktima, praćenja nepodobnih) koji sve to radi "za naše dobro" ići dosta teže, pogotovo jer nevidljivog neprijatelja koristi kao često opravdan, ali suštinski svejedno izgovor za svoje svinjarije.

 

Ovaj poduži "instrumental od reči" kao uvod samo prividno nema neke naročite veze sa filmom The Invisible Man, dalje od pojmova vidljivosti, nevidljivosti i skrivenosti jer se čini da opisuje uslove u kojima se film gleda, a ne samu sadržinu filma. Samo poreklo filma je sasvim drugačije: inicijalno je zamišljen kao deo franšize o klasičnim literarnim i filmskim monstrumima, skupa sa Draculom, Mumijom, Frankensteinom i Vukodlakom, ali se studio Universal nakon promašaja sa prva dva navedena (filmovi Dracula Untold i The Mummy) odlučio na kontrolu štete i kresanje budžeta, što je rezultiralo time da novo, dosta slobodno čitanje klasika H.G. Wellsa od starta bude zamišljeno kao repertoarski horor-triler lagano retro štiha za zrelu publiku, a ne kao franšizni "blockbuster" sa skupim marketingom i "merchandiseom". Druga poveznica sa uvodom teksta je i osnovna tema filma, a to je moć manipulacije, sluđivanja i kontrole čije su mehanike drugačije kada je psihopata koji to radi vidljiv i kada je nevidljiv. U pred-epidemijskom kontekstu borbe za (žensku) emancipaciju u smislu slobode, ravnopravnosti, samostalnosti i sigurnosti, The Invisible Man funkcioniše i ponaša se kao inteligentan film.

Stvaralačka inteligencija i ekonomika pripovedanja se najjasnije ocrtavaju u uvodnoj sekvenci u kojoj protagonistkinja Cecilia (Moss) jedne vetrovite noći pokušava da pobegne iz jezive, osamljene moderne vile i iz čvrstog stiska svog muža Adriana (Jackson-Cohen). On je hi-tech milioner i kućni tiranin, manijak za kontrolu sklon nasilnim ispadima. Neke detaljnije podatke o njihovom odnosu ćemo dobiti kasnije u toku filma, ali za tu uvodnu sekvencu je ključno da se odvija gotovo bez dijaloga: Cecilia objašnjava psu da ga ne može uzeti sa sobom i zove svoju sestru Emily (Dyer) telefonom kako bi je dotična pokupila na dogovorenom mestu.

 

Cecilia se smešta kod svog prijatelja, policijskog detektiva Jamesa (Hodge) i njegove kćeri Sydney (Reid), gde se suočava sa post-traumatskim stresom. Uskoro dobija vesti da je Adrian mrtav (kao razlog se navodi samoubistvo) i da je ona, preko fonda osnovanog u njeno ime, naslednica polovine njegovog bogatstva. Njeni problemi, međutim, tek počinju jer ona, ispostaviće se sa dobrim razlogom, oseća njegovo prisustvo jače nego inače i to joj sve više i više pomućuje um. Vidljivi i povremeno nasilni despot je postao nevidljivi i još nasilniji manipulator, a njena dodatna nevolja je da njoj niko ne veruje...

Izbor Elisabeth Moss za glavnu ulogu i zapravo jedinu pravu zvezdu filma je odličan, ne samo zbog serije The Handmaid's Tale i uloge u njoj, već i zbog njene generalne tendencije da bira uloge žena pod pritiskom i pred pucanjem usled tog istog pritiska. Opet, tu nije reč o tipskom castingu jer je svaka njena uloga drugačija i predstavlja novi izazov gde je konstanta pre svega kvalitet njene glumačke izvedbe. Pogodak je i izbor Olivera Jackson-Cohena za ulogu Adriana (inicijalno je za tu ulogu planiran Johnny Depp), glumca najaktivnijeg na televiziji, čiji jezivo hladni izraz lica ovde dolazi do izražaja. Harriet Dyer kao Emily i Michael Dorman kao Adrianov brat Tom, sličnih psihopatskih afiniteta, ali bez mogućnosti da realizuje svoje ambicije, još i imaju materijala da svoje likove izdignu iznad nivoa generičkih, što nije slučaj sa Aldisom Hodgeom i Storm Reid.

Nedovoljan razvoj likova je samo deo problema sa scenariom. U drugoj polovini filma uspeva da se potkrade jedna omaška u kontinuitetu, kao i jedan nedovoljno iskorišten pod-zaplet koji posluži kao "štaka", pa biva odbačen, ali najveći problem je u prelazu sa prve na drugu trećinu filma kada se podižu ulozi. Postupci koje radi nevidljivi Adrian u toj situaciji nisu postupci inteligentnog manipulatora, već priličnog glupaka, iz čega se vidi da Leigh Whannell zapravo ne veruje dovoljno svojim likovima ili pokušava da nam ih proda kao pametnije nego što oni zapravo jesu. Sa još jednom rukom koju bi napisao neko verziraniji ili makar pažljiviji, ovi problemi bi bili otklonjeni.

Sa druge strane, svoje scenarističke propuste Whannell nadoknađuje u režiji, što je zapravo izenađujuće jer mu je profesionalno poreklo glumačko i scenarističko. Svojim prethodnim filmom Upgrade je već pokazao da je sposoban da kolažira i da izvede B-film od početka do kraja, ali ovde odlazi korak dalje. Uvodna sekvenca je bez daljnjeg majstorija čiji nivo ne uspeva da dostigne do kraja filma, ali i ostatak filma je režiran sa osećajem za stil, preglednost i poneki citat koji stvara tačno određen ugođaj, ugođaj tridesetak godina starog žanrovskog filma koji nije ostario i koji funkcioniše i u novom vremenu. To je kvalitet sam po sebi, a literarni klasik je dobio jednu više nego zadovoljavajuću filmsku interpretaciju.