Superman

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Čini se da je „fandom“ koncept koji drži filmsku industriju ne samo iznad vode, nego i u veoma profitabilnim sferama, ali će joj, pre ili kasnije, doći glave. Za sada se čini da još uvek ima više ljudi koji na taj „voz“ uskaču od onih koji s njega iskaču. Opet, demografski trendovi u razvijenom svetu (onom koji ima taj luksuz da gleda filmove) su negativni, a starija publika je sklonija „kopčanju“ da je izlazak iz „fandoma“ i masovne konzumacije moguć.

Veliku grešku čine i najveći „dileri“ fanovskog sadržaja u mediju filma, DC i Warner s jedne, te Marvel i ostale velike produkcijske kuće s druge strane. Greška je u tome da jedni pokušavaju da privabe fanove drugih u svoj tabor, dok su izvorne, stripovske koncepcije junaka, a s njima i marketinške strategije autora i izdavača originalnih stripova sasvim drugačije. DC je uvek „pucao“ na decu, njihovu naivnost i spremnost da prihvate zadatost junaka većih od života. Marvel je, pak, svoje likove uglavnom „valjao“ tinejdžerima, apelujući na njihove osećaje neshvaćenosti. Izuzetnost, čak superiornost tih junaka im je zajednička, ali razlike u prezentaciji su ipak fundamentalne.

Naravno, dešava se da fanovi „igraju“ za oba tabora, pa čak i da samoinicijativno pređu iz jednog u drugi. Desi se i da filmadžije promene „tim“ za koji igraju. To je, recimo, bio slučaj s Džejmsom Ganom koji je stvorio Guardians of the Galaxy kao komični otklon od „marvelovske“ ozbiljnosti, pa mu je povereno da „vadi kestenje iz vatre“ sa Suicide Squad nakon što se Dejvid Ajer preigrao s prvim filmom. Ganov je dobio i prefiks „The“, koji možemo prevesti kako „onaj pravi“ ili „jedan i jedini“ i reklo bi se da je uspeo da održi i stripovsku kuću i filmski studio u superherojskoj trci za profitom. Za nagradu je dobio posao na krunskom dragulju franšize – Supermenu, i to kao „šouraner“ celog serijalizovanog sadržaja.

Zapravo, DC-Warner ekipi se prethodna „kocka“ s integracijom (skoro) svih junaka pod jedan krov u skladu s vizijom Zeka Snajdera nije isplatila, pa su krenuli da odvajaju. Dva filma o Džokeru su predstavljala izlet u to kako mali Perica (odnosno Tod Filips) vidi art-film, dok je Met Rivs Betmena vratio izvornim, detektivskim, čak „noarovskim“ korenima. Na red je došao i „re-but“ Supermena.

Naslovljen jednostavno Superman, Ganov film naleteo je na topao prijem i pohvale od strane većine filmske kritike. Hvaljene su reference na original i čak „povratak korenima“, premda, očigledno, nema tu ni traga od zvezdane moći koju je imao Kristofer Riv, da ne pominjemo Džina Hekmana kod Ričarda Donera. Hvaljena je i razboritost i zapravo originalnost u pristupu da ne dobijemo još jednu „priču o poreklu“ koju ionako svi već znamo. Međutim, Gan je, radeći upravo suprotno, pa se onda vraćajući da nam „činjenice“ koje znamo servira „na parče“ tokom filma, gledaoce ubacio u blender konfuzije i dezorijentacije. Zamislite da se negde na polovini treće sezone uključujete u seriju koju do tada niste pratili.

U trenutku kada film počinje, Supermen ne samo da je Klark Kent (Dejvid Korensvet), novinar lista Dejli Planet, već je u „tajnoj“ vezi s koleginicom Lois Lejn (Rejčel Brosnahan) i, uz to, globalni je „selebriti“. Njegovo herojstvo je nadaleko čuveno: zaustavio je invaziju Boravije (čijeg diktatora igra Zlatko Burić, sada i zvanično novi Šerbedžija po pitanju igranja ruskih negativaca u Holivudu) na susedni Džarhanpur.

Ali, Supermen je doživeo i svoj prvi poraz u tuči od Hamera, a Leks Lutor (Nikolas Holt) mu je namestio igru s Imigracionim, jer je kao neko s Kriptona u Ameriku ušao možda ilegalno. On će preko svojih pomagača Ultramena i Inženjerke (Marija Gabrijela de Farija) nastaviti s pokušajima da mu smrsi konce, dok Džastis Geng predvođen Grin Lanternom (Nejt Filon), a sa Mister Terifikom (Edi Gategi) i Hokgerl (Izabela Mersed) nema petlje da ga zaštiti. Uz to, na putu je da otkrije da poruka njegovih pravih roditelja nije bila baš tako mila i dobrohotna kakvom se činila. Ali, možda je još i veći problem od toga što mu je rođaka ostavila svog super-psa na čuvanje, a pas baš i ne zna da se ponaša.

Kada Boravija opet krene u invaziju, a Lutor uspe da zatvori Supermena u „džepni univerzum“ i pritom zaduži Metamorfa (Entoni Kerigen) da ga čuva, naš super-junak će opet morati da spasava svet. Opasnost preti i samom Metropolisu, a ključ spasenja se možda krije i u novinskoj redakciji i komunikaciji koju foto-reporter Džimi (Skajler Gizondo) ima sa Lutorovom devojkom Iv (Sara Sampajo) koja nije ni izbliza tupava kakvom se predstavlja.

Dobra stvar s novim filmskim čitanjem stripa Superman je to da, za razliku od mnogih recentnih blokbastera, traje tek nešto preko dva sata, a ne dva i po ili tri. Loše je, međutim, skoro sve ostalo: zaplet je konfuzan, a akcija puca od CGI-ja i pretumbacija kamere po skoro svakoj osi u inflatornim i prolongiranim scenama borbe. Ako imate tu nesreću da film gledate na 3D projekciji, slobodno možete da računate da će vas boleti oči, glava i mozak.

Pritom, Džejms Gan kao da ne može na pogodi jedan odgovarajući ton i drži ga, pa se, kao, vadi na duhovitost, satiru, migove, omaže i šale koje kao da ima već spremne da ih jednokratno „detonira“. Nemojmo zaboraviti da je za čitanje stripa kao što je Superman, koji je ipak namenjen iskrenoj publici, potpuna jedna određena doza ozbiljnosti. Ona ne mora biti velika, ali zato mora biti konstantno prisutna. Ironisanje tu ne pomaže, već pre odmaže.

Dobro, reći će fanovi, ovaj novi Supermen nije o stripovima i super-herojštini, već je o svetu u kojem mi obitavamo. Svoj će stav pravdati time da je Gan i sam iznova i iznova izjavljivao da svojim filmom „gađa“ MAGA pokret i naročito Donalda Trampa i Elona Maska. Ipak, Leks Lutor je skoro savršen hibrid njih dvojice: orijentisan je na tehnologiju i zaradu kao Mask, a patološki mrzi vanzemaljce, odnosno tuđince, to jest strance, kao Tramp. Takođe, Ganov Superman je i oštra kritika američkog intervencionizma.

...Osim što na kraju nije. A ni to s Maskom i Trampom nije ni izbliza toliko novo, sveže i neviđeno jer njih dvojica su toliko sveprisutni u medijima da su lake mete. Pritom kao da su oklopljeni i prilično imuni na sitnu pljuvačinu sa sigurne distance što Holivuda protiv kojeg mogu pokrenuti novi kulturni rat, što svojih ne-fanova kojima zapravo ne mogu da im naude, pa im ostaje ventiliranje frustracija.

Uostalom, je li moguće da je upravo Džejms Gan prvi koji se toga setio?! Naravno da nije, nagledali smo se filmova i filmova koji metaforički prozivaju MAGArce još od prvog Trampovog mandata. A u svom političkom popovanju i pokušaju da od junaka stvori mučenog, narodskog naivca, autor je čak i nepravedan prema Supermenu i lišava ga njegovog najvećeg aduta: njegove urođene izuzetnosti i superiornosti. (Svi smo gledali Kill Bill, ne treba Bilovu i Tarantinovu teoriju posebno ponavljati.)

U redu, ima tu nešto hemije između Korensveta i Brosnahan, ali njihova interakcija se praktično svodi na jednu scenu, i to rascepkanu i kompletno u flešbaku. Nejt Filon ima solidan komičarski tajming, Gategi je skoro pa otkrovenje filma jer njegov Mister Terifik ima nekog posla, a Nikolas Holt po običaju briljira u ulogama ludaka i psihopata, tu negde na nivou s ulogama prepredenih ljigavaca. Burić takođe ima svoj šou u par scena, posebno kada se dere na maternjem jeziku i akcentu. Nije loša ni deglamurizacija Supermenovih „zemaljskih“ roditelja koji deluju uverljivo kao farmeri, kao ni auditivno omažiranje Džona Vilijamsa i njegove ikoničke muzičke teme iz originala.

Ali to su sve komadići prašine na vetru i ostrvca u moru konstantnog cimanja, što ovaj novi Superman jeste pre svega. Ko je fan, taj je do sada već „čekirao“ stvar, ma šta kritičari o njoj pisali. Ko nije, nakon ovog filma neće postati.