My Neighbor Adolf

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Znate onu tvrdnju da se Hitler nije ubio u bunkeru pred kraj rata, već da je pod skrivenim identitetom, nastavio da živi u Južnoj Americi ili u svemiru. Ta suluda teorija može da posluži kao inspiracija za treš-film poput They Saved Hitler‘s Brain (1968), ali i za ozbiljnije deluzije, kako privatne (mnogi su „svojim očima videli“ Hitlera decenijama posle rata), tako i kolektivne (viđanje Hitlera, živog i zdravog, neki su tumačili kao znak da je Rajh još uvek živ). „Viđanja“ nekih drugih, niže pozicioniranih nacističkih zločinaca, naročito doktora Jozefa Mengelea su inspirisale i neke ozbiljnije filmove, poput The Boys from Brazil ili The German Doctor, a sam Hitler je sada dobio „svoju“ relativno ozbiljnu komičnu dramu u vidu uratka My Neighbor Adolf u režiji Leona Prudovskog. Nakon premijere u Lokarnu i otvaranja Talina, film je zaigrao i na beogradskom Festu.

Naš protagonista, gospodin Polski (Dejvid Hejman) jedini je od svoje brojne familije preživeo Holokaust i 60-ih živi svojim mizantropičnim, asocijalnim životom u zabitom selu u Južnoj Americi. Kada njegov mir bude prekinut dolaskom novog suseda, gospodina Hercoga (Udo Kir), koji je jednako mizantropičan kao on, ali, za razliku od njega, dolazi sa svitom sumnjivih ljudi, Polski će pomisliti da je dotični niko drugi nego sam Hitler. Detalji se uklapaju: Hercog je levoruk, amaterski se bavi slikarstvom, ima nemačkog ovčara za kućnog ljubimca, godine, visina i lični opis donekle odgovaraju, ako možemo zamisliti da je Hitler pustio dugačku bradu. Na Polskijevu žalost, čini se da mu niko ne veruje, čak ni izraelska ambasada „navikla“ da im ljudi prijavljuju Hitlera u skoro svakom sokaku. Ali šta se može dogoditi kada se dvojica starih namćora koji su izgubili skoro sve u životu ipak povežu i sprijatelje preko šahovske table?

Rusko-izraelski autor Prudovski diktira atmosferu koja zna brzo eskalirati, mešajući ozbiljne pod-tonove s onim crno-humornima, ali uvek zadržavajući fokus na ljudskosti, odnosu dvojice muškaraca i njihovog odnosa sa svetom za koji više nisu spremni. U tome ima svesrdnu pomoć glumaca, uvek raspoloženog Uda Kira i Dejvida Hejmana koji se iskreno trudi u pomalo tipskoj komičnoj ulozi. Pitanje je samo može li jedan štos, jedna širokim potezima ispisana suluda teorija, izneti ceo film koji svakako govori o više stvari izvan svoje bazične premise, a odgovor je da skoro i donekle može, ali da će se do kraja ipak malo potrošiti i izlizati, čak i sa ingenioznim otkrićem koje služi za jedan od boljih i verodostojnijih preokreta recentno.

The Lost City of Z

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: James Gray (prema knjizi Davida Granna)

uloge: Charlie Hunnam, Robert Pattinson, Sienna Miller, Tom Holland, Edward Ashley, Angus Macfadyen, Franco Nero

Percy Fawcett je sada već pomalo zaboravljen istraživač, geograf, kartograf i autor zanimljive teze o mogućnosti postojanja napredne civilizacije duboko u džunglama Amazonije. Razlog za to može biti i to što je on svoja istraživanja prvo sprovodio za račun engleske vojske i Kraljevskog Geografskog Društva, pa nije bio ni potkožen, ni opremljen, a ni propraćen kao američki istraživači tog doba, kao i činjenica da je na svojoj poslednjoj ekspediciji 1925. godine nestao bez traga u prašumi zajedno sa svojim starijim sinom Jackom, a njegova teza do dana današnjeg (kada se Zemlja snima satelitima i kada se industrijskim tempom krči prašuma) nije dobila pravu potvrdu, već samo delimičnu.

Amazonija nije, kako su evrocentrični “naučnici” pretpostavljali, zelena pustinja naseljena najprimitivnijim plemenima, već su pre dolaska osvajača tamo obitavale manje ili više napredne agrarne kulture na rubu i u kontaktu sa naprednijim civilizacijama poput inkanske. Fawcettov grad Z, ta poslednja kockica mozaika starih civilizacija, nikada nije pronađen, a njemu je bio i ostao opsesija do kraja života.

Kome je poznata priča o Fawcettu ili knjiga Davida Granna, poznat mu je i sadržaj filma. Ali ako se po prvi put susrećete sa materijalom, ne očekujte klasični arheološki eskapizam Indiane Jonesa ili glasnu anti-kolonijalnu i anti-rasističku parolu, pa čak ni psihološki portret jedne opsesije, premda The Lost City of Z ima ponajviše veze sa tim. Prava vrednost filma se krije u pričanju priče van svih dramaturških kalupa, skoro haotične kao sam život i zbog toga savršeno logične i dorečene.

Počnimo već od toga da Fawcett primarno nije kartograf, već vojnik, te da mu je prva misija pokušaj da vrati ugled prezimenu na koje je njegov otac, pijanac i kockar, bacio ljagu. Opsesija (nepostojećim) gradom koja se razvija je i prilika za slavu i iskupljenje, ali je još više od toga prilika da Fawcett dokaže da je u pravu i da je sposoban, odnosno sposobniji od privilegiranih u vojsci i društvu koji su mu nadređeni. On nije ni avanturista, ni beli oslobodilac potlačenih (premda scenu plantaže kaučuka sa Francom Nerom kao surovim gazdom nije lako zaboraviti), već metodičan istraživač sa jasnim ciljem, malobrojnim vernim sledbenicima i poteškoćama koje valja savladati.

Fawcetta savršeno odmereno igra Charlie Hunnam, poznat po ulozi u seriji Sons of Anarchy, dok njegovog prvog pomagača igra izuzetno raspoloženi Robert Pattinson. Čak je i poslovično nepouzdana Sienna Miller ovde sjajno iskorištena kao Fawcettova žena od integriteta, proto-feministkinja koja zaista veruje na reč svom mužu da je on smatra jednakom, sve dok se ne pozove na argumente telesne snage i izdržljivosti kada mu to dođe zgodno. James Gray, i inače poznat kao vešt zanatlija koji malo toga prepušta slučaju, očito zna sa glumcima.

Druga stvar koja se Grayu mora priznati su detalji perioda, u šta smo mogli da se uverimo i u njegovim ranijim ostvarenjima. Treća su, pak, sve sami pravi i pažljivo odabrani citati iz obavezne filmske lektire: glasna muzička podloga kao u klasičnim avanturističkim epopejama Davida Leana, igrarije sa prirodnim svetlom kao da su prepisane iz Kubrickovog Barryja Lyndona (sa kojim The Lost City of Z deli i tvrdoglavo odbijanje preporuka filmske dramaturgije), a obilato se citiraju Herzogov južnoamerički opus i Coppolino remek-delo Apocalypse Now, jer ipak smo makar delom na reci i prete nam opasnosti sa svih strana, od pirana, preko kopnenog zverinja do divljaka spremnih da uljeze zaspu strelama.

Međutim, to nije tajna uspeha The Lost City of Z. James Gray ne samo da je vešt zanatlija, nego je i vrlo lukav autor sposoban da nas uverava kako gledamo nešto posve obično i ponovljivo, jednostavno, plitko, možda čak i banalno, a to ne može biti dalje od istine ako malo razmislimo. The Lost City of Z je izrazito slojevit film u čijim se drugim i trećim planovima svašta dešava i koji pokreće i razrađuje pametne teme i ostavlja gledaoce da o njima još dugo razmišljaju.

Valjalo bi, naravno, reći koju i o nedostacima filma. Prvo i osnovno, predug je, što je posledica i toga što nikako da uopšte počne (cela uvodna priča u Irskoj u suštini daje veoma šturu sliku lika i njegovog prirodnog okruženja) i toga što, jednom kad počne, svako malo naleti na veću ili manju digresiju. U tom smislu, ona epizoda iz Prvog svetskog rata je skoro nepotrebna i predugo traje sa relativno slabom “naplatom” na kraju.

To, međutim, nije razlog da preskočite ovu filmsku poslasticu itekako vrednu gledanja. Ne samo da je The Lost City of Z pažljivo urađen film na većini nivoa, već je i jedan od onih koji će vam se urezati u pamćenje. Još važnije, ovo je jedan od filmova o čijim ćete idejama još dugo razmišljati.