London Road

2015.

režija: Rufus Norris

scenario: Alecky Blythe

uloge: Olivia Colman, Anita Dobson, James Doherty, Kate Fleetwood, Paul Thorney, Tom Hardy

Iz nekog neobjašnjivog razloga, mjuzikli se vraćaju u modu. To može biti težak smor kad su u klasičnom i prevaziđenom obliku, dodatno ispražnjeni od sadržaja i smisla prema potrebama savremenog “anything goes” sveta. Može takođe biti iritantno i kada se slepo prati trend “mjuzikla ispod žita”, odnosno kada film tehnički nije mjuzikl, ali je napunjen muzičkim numerama radi atraktivnosti ili podilaženja publici. Takođe je moguće uraditi nešto novo i promišljeno, recimo fuziju inače udaljenih žanrova ili otići još dalje, srušiti skoro sve postulate, muzičke i dramaturške, te napraviti predivan haos kakav je London Road i tako ispričati poznatu priču iz jednog svežeg i neočekivanog ugla na sasvim nov način.

Priča koja je ovde u fokusu je ona o “Rasparaču iz Ipswicha”, odnosno “Davitelju iz Suffolka”, ubici pet prostitutki u jesen 2006. godine koje su radile na naslovnoj ulici u tom mirnom gradiću na istoku Engleske. Ali sam ubica, Steve Wright, nije uopšte predmet filma i njegovo odsustvo je prilično glasno, prvo kao pretnja (jer bi ubica mogao biti bilo ko, verovatno lokalac, ali možda i tek doseljeni stranac ili vozač autobusa), zatim kao izjava i tematsko pozicioniranje filma. Autore ne zanima Wright i njegova pozadina, čak ni njegov grozni čin, koliko posledice svega toga na jedno mirno predgrađe. Pomislite na horde novinara, policijske trake, vandalizam, idiotske izjave u etar, skrivenu i ne tako skrivenu mržnju prema određenim nacijama, klasama i profesijama i na stigmu koju mogu nositi stanovnici jedne ulice koja je postala sinonim i za prostituciju i za ubistva. Kako izgledate samome sebi kada vam je prvi komšija serijski ubica, a vi nemate ni blagog pojma da je to tako?

Film počinje intervjuima, kao dokumentarac. Odnosno, mockumentary, pošto nije teško prepoznati da su i ispitivači i ispitivani glumci. Onda kreće muzika, uslovno rečeno. Pre će biti pevanje nimalo poetskih sadržaja poput televizijskih vesti, izjava prolaznika i lokalaca u ritmu i melodiji muzike u pozadini. Zamuckivanje, neodmerene izjave i gramatičke greške postaju refreni. Šta je sledeće? Scene masovnog plesa? O, da. I izgleda luđe neko ikad.

Muzika je žanrovski potpuno drugačija od onoga što možete čuti u mjuziklima. Melodije gotovo nikad nisu “catchy”, baš kao što ni tekst nije ni rimovan ni u nekoj metrici, pa muzičke numere mogu zvučati potpuno slučajno ili kao tekst nakalemljen na “score” kao za krimić i misteriju koji se inače ne peva, ili kao nešto što bi naliven kofeinom iz sebe izbacio Mike Patton za potrebe sastava Mr. Bungle i Fantomas. To opet ne znači da je sve baš potpuno slučajno i bez reda i smisla. Recimo, tačke posvećene istrazi i suđenju će biti dramatične, čak i tako koreografirane, tinejdžerke će dobiti modernu plesnu numeru, prostitutke svoju elegiju, a komšije će se kretati od zlih slutnji preko introspekcije do trijumfa.

Koncept kojim se London Road vodi je genijalan u svojoj jednostavnosti: scenaristkinja Alecky Blythe je na licu mesta diktafonom snimala meštane i postavljala im pitanja, a taj materijal je u neobrađenom obliku pretvoren u kompletan tekst filma, dijalog i songove koje je, vodeći se sličnim principom komponovao Adam Cork uglavnom za komorni orkestar. Tako jednostavno zamišljen i postavljen na daske u režiji Rufusa Norrisa, London Road je dve godine bio rasprodan i sablažnjavao je publiku, meštane Ipswicha, crkvu i koga sve ne. Nije teško shvatiti zašto: pomislite na fuziju otrovnosti, političke nekorektnosti i nonšalantnosti prema normama lepog ponašanja jednog Charlie Hebdoa i moderne, samosvesne umetnosti The Mighty Boosha.

Pitanje od milion dolara za mene glasi kakva je filmska adaptacija. Kako London Road nisam gledao u izvornom obliku, mogu samo na osnovu nekih činjenica (reditelj i veći deo glumačke postave dolazi iz teatra) koliko je tu reč o adaptaciji, a koliko je toga preneto direktno iz predstave. Moj utisak je da London Road ima filmsku širinu nasuprot teatarskoj prostornoj skučenosti, a eksterijeri, iako snimani u londonskom studiju, deluju verodostojno u portretu provincijalnog gradića. Kamera Dannyja Cohena je fluidna, izbor widescreen formata i ispranih boja se čini kao ne baš originalan, ali zato logičan. Reditelj Rufus Norris (Broken) je već pokazao interesovanje za temu susedstva kao celine i socijalne ćelije, pa sa London Road to ispituje na jedan svež način.

Ideja da se ansambl proširi sa jednim poznatim licem (ne da su ostali nepoznati, ali ovde je reč o globalnoj slavi) čini se umetnički i marketinški ispravnom. Ali pozor! Ako vam je Tom Hardy jedini razlog da pogledate London Road, plašim se da vaša očekivanja neće biti zadovoljena. On ima jednu jedinu scenu kao jezivi taksista i u njoj peva. Loše, ali nije li to potpuno u skladu sa vizijom i misijom filma. London Road je itekako vredan gledanja i vrlo lako može postati jedno od najbizarnijih, ali zato najugodnijih filmskih iskustava u vašem životu. I, da, takvi su nam mjuzikli nasušno potrebni.

Broken

2012.

režija: Rufus Norris

scenario: Mark O'Rowe (po romanu Daniela Claya)

uloge: Tim Roth, Cillian Murphy, Eloise Laurence, Rory Kinnear, Zana Marjanović, Robert Emms

Broken (Izlomljen, Razbijen) odnosi se na dosta stvari: na tri doma koja priča prati, na konstrukciju i donekle ritam filma i konačno na utisak koji ostavlja na gledaoca. Problem sa ovim i ovakvim filmovima, naročito u rukama neiskusnih reditelja je to da pokušavaju previše i ostaju neartikulisani. Ovde imamo i hyperlink tehniku (tri odvojena doma, čiji stanari imaju neke odnose sa stanarima ostalih domova), i indie estetiku i priču o odrastanju i emotivne i socijalne aspekte, imamo i ničim izazvane nasilne napade komičnosti i komične nasilne napade, imamo i overkill i patetiku. I Broken, pored svoje konfuzije i neveštih grešaka, nije potpuni krš i lom.

Narativna linija filma je uglavnom hronološka, ali se događa da se, radi udara i iznenađenja, preskoči hronologija, da se jedna scena ponovi nekoliko puta iz raznih uglova. To zna biti duhovito (kao u Tarantinovoj Jackie Brown), ali generalno opterećuje priču i guši (opet kao u Jackie Brown). Evo primera: devojka Skunk (Laurence) se vraća kući iz nekog blejanja i pozdravlja autističnog suseda Ricka (Emms) koji pere auto, onda se niotkuda pojavljuje sused Oswald (Kinnear) i iz čista mira premlati Ricka. U sledećoj sceni vidimo jednu od Oswaldovih kćeri kako skače na trampolini, a kada je Rick pogleda, ona mu odbrusi da je perverznjak. Sledeća scena prikazuje dinamiku kod Oswaldovih, on je nervozni otac koji sam odgaja tri problematične kćeri, i kad kod jedne od njih nađe kondom, pita je s kim je imala seksualne odnose, na šta ova odgovara da ju je Rick silovao. Oswald izlazi i namlati Ricka dok Skunk to gleda. Biće još najmanje jedna takva duplirana scena u filmu, u slučaju da nismo shvatili poentu.

Problem je arbitrarna povezanost likova. Skunk ima dijabetes tipa 1 i živi sa samohranim ocem Archijem (Roth) i sa kućnom pomoćnicom / dadiljom Kasijom (Marjanović) i njenim sinom. Kasia se viđa sa profesorom engleskog Mikom (Murphy), koji će predavati Skunk kada ona krene u srednju školu (negde na polovini filma). Između Mika i Kasije veza puca, ali se Kasia brzo predaje usamljenom Archiju. U susednoj kući živi autistični Rick sa svojim preterano zaštitnički nastrojenim roditeljima. Ni njihova dinamika nije baš sjajna i harmonična, a Rick bi najrađe provodio vreme u svojoj sobi, daleko od očiju sveta. Treća kuća su Oswaldovi, on je udovac koji još uvek nije preboleo smrt svoje žene, ima probleme sa živcima i zaštitnički se odnosi prema svojim kćerima koje su problematične i nasilne.

Arbitrarnost likova je pojačana sa arbitrarnošću događaja. Nešto od te nasumičnosti je simpatično: mularija visi na auto-otpadu, a svaki tresak metala o metal je nenajavljen i dosta često smešan. Kada se tresak ponovi previše puta, postaje naporan, smarajući i opterećujući detalj. Zapravo, svi događaji oko Skunk, koja figurira kao centralni lik filma, su arbitrarno poređani: njen dečko-džiber, njen drugar (Kasijin sin) i njegova veza sa srednjom Oswaldovom kćerkom, njena škola i sukob sa najmlađom Oswaldovom kćerkom. Ima tu masa zanimljivih epizoda, recimo Skunk koja davi oca da joj kupi novi telefon, ali je pitanje koliko je to smisleno složeno. Primer za to je scena u crkvi na kraju filma, simbolika je prilično jasna, ali je potpuno nejasno zašto su neki od likova tu prisutni. Takođe nam nije jasno zašto se svi susedi savetuju sa Archijem i kako to da je Archie proglašen za najpametnijeg čoveka u kraju. Dobro, on je advokat, ali svejedno.

Ipak, film nije potpuno nebulozan. Za početak, glumci su dobri. Roth briljira kao relativno hladnokrvi i intelektualni Archie, koji brine o kćeri, ali sa druge strane oseća nostalgiju za nekakvom vrstom ljubavi. Murphy je sjajan kao izgubljeni emotivac, sa hrabrim ispadima i dečačkom slikom sveta. Eloise Laurence je vrhunski simpatična kao Skunk. Indie atmosfera filma je očekivana, ali simpatična. Čak su i rediteljske greške simpatične, više podsećaju na trapavu zanesenost i zaljubljenost u film, nego na packariju, neznanje i nadobudnost.

Ima jedna zanimljiva paralela. Skunk je zamena za Scout, Archie je Atticus, nevino optuženi Rick kao nevino optuženi crnac. Sve podseća na roman Harper Nell Lee To Kill a Mockingbird (snimljen je i film). Daniel Clay to ne poriče, priznaje da je legendarni američki poslužio kao inspiracija. Za razliku od klasika koji je možda najslikovitiji prikaz južnjačkog rasizma u svoj njegovoj odvratnosti, Broken kao da nema nameru da ode dalje od svog komšiluka. Ni to nije loše, nepretencioznost je redak kvalitet u ovo vreme.