Battle of the Sexes

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Jonathan Daton, Valerie Faris

scenario: Simon Beaufoy

uloge: Emma Stone, Steve Carell, Andrea Riseborough, Sarah Silverman, Bill Pullman, Alan Cumming, Elizabeth Shue, Jessica McNamee, Austin Stowell

Može li jedan egzibicioni teniski meč zaista toliko izmeniti našu percepciju sveta. Danas verovatno više ne, ali 1973, to je već neka druga priča. Okršaj između tada 29-godišnje Billie Jean King koja se nalazila u svetskom vrhu i veterana Bobbyja Riggsa, prilično van forrme i željnijeg medijske pažnje nego sportskog nadmetanja, ne samo da je postao najgledaniji teniski meč u istoriji, nego je srušio mitove kako je muško telo biološki predodređeno za sport, dok žensko nije. Riggs je čak u napadu samopouzdanja prvi set u meču odigrao u žutoj sponzorskoj vetrovki dajući prednost svojoj protivnici. Konačan rezultat bio je 6-4. 6-4, 6-3 za šampionku.

Film Battle of the Sexes nazvan po tom meču prati ne samo taj meč nego i događaje koji su mu prethodili: borbu teniserki za iste nagrade na turnirima kao za muške kolege (pre 70-ih razlika je bila osam puta u korist tenisera iako su se karte prodavale u približno istim količinama i cenama), osnivanje WTA čiji je King bila proponent, prvu Virginia Slims seriju turnira na Zapadnoj Obali (nekada su duhanske kompanije pod normalno sponzorirale sportska nadmetanja) pod menadžerskim vodstvom Gladys Heldman (Silverman) i borbu sa inherentnim šovinizmom sportskih institucija koji ovde oličava predsednik teniske asocijacije Jack Kramer (Pullman). Billie Jean u ovom bio-picu igra Emma Stone koja se ne čini kao logičan izbor, ali uspeva da ulogu odigra kvalitetno, bez imitacije i sa dosta duha čak i u tipskim, ubačenim scenama gde Billie Jean dolazi do spoznaje svoje seksualnosti sa frizerkom Marilyn (Riseborough), dok njen muž Larry (Stowell) podržava njenu karijeru od kuće.

Sa druge strane stoji Bobby Riggs kojeg na sebi svojstven, uvrnut način igra Steve Carell. Njegovi motivi nisu šovinistički, iako nastup jeste. Ne, Riggs bi danas dobio etiketu sociopate po pitanju ovisnosti o medijskoj pozornosti, kompulsivnog kockanja i neodgovornosti koja je odavno prešla granice dobrog ukusa, ali ženomrzac bio nije, iako je njegov “show” pred meč (korištenje tave umesto reketa, igranje u ženskoj odeći i na štiklama, kostim čobanice i slične bedastoće) bio namenjen publici sa takvim stavovima. Na početku još i pokušava da se ponaša kao normalan čovek, makar da sakrije svoju nenormalnost, i zaista mu je stalo do svoje supruge (Elizabeth Shue u nezahvalnoj ulozi koju ona svojim držanjem podiže na skoro kraljevski nivo), ali ne može protiv sebe i svoje potrebe za muljanjem i budalesanjem.

Tema seksizma je izuzetno važna, a u svetlu brojnih skandala koji gotovo svakodnevno isplivavaju na površinu i potresaju Hollywood sva je prilika da će obeležiti naredni vremenski period uključujući i sezonu nagrada. Premda se ne može reći da su autori sa tim računali kada su krenuli u produkciju Battle of the Sexes. Sam meč i portret vremena kada je mizoginija smatrana legitimnim medijskim istup imaju dovoljno “štofa” sami po sebi, a Billie Jean King već odavno nije dobila svoj bio-pic iako je u pitanju elokventna sportistkinja i fascinantna žena koja nije pristajala na zadato stanje stvari nego je pomerala granice na talasu društvenih promena iz 60-ih.

U tu svrhu je angažirana postava ispred i iza kamere na koju se može računati. Britanski scenarista Simon Beaufoy je svakako “money player” koji je na sebe skrenuo pažnju sa sjajnom socijalno angažiranom komedijom The Full Monty (1997) da bi kasnije pokupio Oscara za Slummdog Millionaire (2008) i još jednu nominaciju za 127 Hours (2010) i potpisao drugi, najbolji i najrazrađeniji nastavak franšize Hunger Games. Rediteljski dvojac Jonathan Dayton i Valerie Faris prekaljeni su autori video-spotova, a svet filma su uzdrmali svojim dugometražnim debijem Little Miss Sunshine (2006), a sa Ruby Sparks (2012) pokazali da su spremni i na rizike. Battle of the Sexes je u tom smislu prilično konvencionalan film, zanatski dorađen (upotreba teleobjektiva i produkcioni dizajn u kojem se smenjuju smeđi enterijeri sa osunčanim eksterijerima je posveta epohi), ali u suštini klišeiziran i skoro nimalo inovativan što mu ne smanjuje ni “protočnost” ni atraktivnost.

Dva su, međutim, prilično velika problema koja sprečavaju da ovaj film izađe iz tvrdih okvira bio-pica. Prvo, natrpavanje stvari iz različitih perioda života svoje heroine u jednu samu godinu dovodi do inflacije tema i magljenja one koja je zamišljena kao fokalna. Dok to nekako ide na planu tenisa i borbe za jednake dohotke, mirenje sa vlastitom seksualnošću i pitanje gay prava koje se postavlja kroz lik dizajnera Teda Tinlinga (Cumming) čine se prosto nakalemljenim i zgodnijim za izjavu nego za film. Drugi problem je onaj standardni “paradoks dobrice”. Znači, ma koliko se Billie Jean King bila značajna kao sportska i društvena ikona, i ma koliko u tom medijskom sukobu bila u pravu, Bobby Riggs je jednostavno zanimljiviji kao i svaki “troublemaker”, kao Paja Patak u poređenju sa Miki Mausom.

To ne znači da je Emma Stone loše odigrala svoju ulogu ili da joj je Steve Carell ukrao “show”, barem ne više nego što to uobičajeno čini drugim glumcima, već da taj problem nije razrešen u scenariju. Uostalom, čime se možemo boriti protiv simpatičnih baraba koje u suštini nemaju šta da izgube. Srećom Billie Jean King se oko toga neće puno ljutiti: ona i pokojni Bobby Riggs su postali dobri prijatelji nakon tog blesavog meča.

Break Point

2014

režija: Jay Karas

scenario: Gene Hong, Jeremy Sisto

uloge: Jeremy Sisto, David Walton, Josh Rush, Adam DeVine, J.K. Simmons, Amy Smart

Možda se pre nekih desetak godina činilo simpatičnim da će na Balkanu tenis, elitni sport, ugroziti popularnost “narodskog” fudbala ili “urbane” košarke. Ostali sportovi su bivali ekstremno popularni na mahove od par meseci do par godina, sva ta vaterpola, rukometi, odbojke, hokeji, međutim to je sve bila stvar prolaznog “hype”-a.

Zapravo, tenis je počeo da smara, ne samo zbog Noleta koji iskače iz paštete. Promenio se stil igre, postao je proračunat i industrijski, a čini mi se da je promenjen i profil igrača. Nekada se ovim sportom bavilo plemstvo, pa su iz zamenili “old money” naslednici i playboyi, pa su ih nasledili “new money” naslednici i playboyi. Sada su teniseri “yet another” sportisti, oni koji razmišljaju samo o pobedama i porazima, gladni uspeha i voljni da su uguraju u sve marketinške pore profesionalnog sporta. Nema više šmekera Edberga, nema više fancy izbeglica i pobunjenika protiv socijalizma Martine Navratilove i Ivana Lendla, nema ni budaletine McEnroea. Svi sada stenju kao Monika Seleš, igraju dvoručne i gađaju tačku na terenu tako da poen traje po nekoliko minuta. To je sve efikasno, ali bez šmeka. Federer je umirući poslednji dinosaurus “posh” tenisa.

  Break Point je film o tenisu, što se retko viđa, pa otud i ta moja lamentacija s početka kao jedna digresija i ispovest čoveka koji evo već 10-ak godina gleda jedan sport manje. Opet, sa druge strane, Break Point može biti film o bilo čemu, o bilo kojoj takmičarskoj aktivnosti koja zahteva dvoje ljudi, bilo kom sportu za parove, plesu... Break Point je jedan tipičan film iz indie-kalupa, film o dvojici braće koja se u zreloj dobi ponovo povezuju i postaju bolji ljudi. Tenis je tu samo katalizator. Znate takve filmove, ima ih gomila.

Jedan od te braće je Darren (Walton), školski nastavnik večito na zameni, perpetualno nezadovoljan svojim životom, toliko da se čini da mu je jedini prijatelj klinac Barry (Rush) koji je prototip filmskog čudnog deteta: usamljen je, oblači se kao cirkus i ispaljuje čudne fraze. Drugi brat je Jimmy (Sisto), tip čija je profesionalna karijera neslavno propala usled opijanja i partijanja, ali i usled njegovog karaktera šupčine. Braća će igrati u parovima, baš kao kad su bili omladinci u nadi da će izboriti učešće na Grand Slamu. Zadatak je težak, čak i nemoguć, ali što da ne... E, da, tu je još i J.K. Simmons kao njihov otac, te zgodna Amy Smart kao očeva asistentkinja i Darrenova simpatija.

Iako volim klasične, neopterećujuće indie filmove čak i kad su do detalja predvidljivi, nije to razlog zašto sam pogledao Break Point. Predvidljiv je, nije loš, ali nije ni za padanje u nesvest. Razlog ne nalazim ni u glumačkoj ekipi koja je za svako poštovanje. J.K. Simmons je u stanju da u malu i tipsku ulogu unese nešto svežine i iskrenosti (to mu postaje potpis kad igra u takvim filmovima, druga varijanta koju češće gledamo je “badass”). Amy Smart je slatka i to je to. David Walton je sasvim ok kao onaj navodno racionalni, a u stvari nedovoljno hrabri brat. Jeremy Sisto, ujedno i ko-scenarista, za sebe je namenio “najmesnatiju” ulogu “divljeg” brata, odnosno šupčine i igra je kako treba, uz asocijaciju na pomenutog McEnroea. U pitanju je potcenjen glumac kojeg bih rado gledao više i u većim ulogama od onih koje obično igra, a Break Point je možda korak u tom pravcu.

Jedan jedini razlog zašto sam se odlučio da pogledam ovaj film je radoznalost kako će prikazati tenis na filmu. Različiti sportovi imaju različite tretmane na filmskom platnu. Za sportski film je potrebno imati novac, znanje i logistiku, što dosta često imaju samo Amerikanci. Zato na ekranu često vidimo bejzbol, američki fudbal i košarku. Hokej tu i tamo. Fudbal (“soccer”) možda tu i tamo kad se umešaju Britanci ili vrlo retko u nekom delu iz ostatka Evrope (mada su scenu za pamćenje napravili Argentinci u El secreto de sus ojos). Tenis je zapostavljen, iako vidim filmičnost u njemu: igraju ga dvoje ili četvoro, ne treba armija statista, a pravilnom sečom kadrova se može poraditi na dinamici i popraviti utisak pominjanih dugih i dosadnih poena.

U tom smislu je Break Point solidan. Scena tenisa ima dovoljno i izgledaju sasvim pristojno. Neke od njih, kada se kamera malo odalji, čak i realno. Naravno da imamo i montažnu sekvencu sa treningom, jer kakav je to sportski film bez toga. Najbolje od svega izgledaju glumci koji bi čak i mogli proći kao teniseri, makar rekreativci ili kao da su trenirali kad su bili klinci. Sve u svemu, zadovoljavajuće.

Takvu bih ocenu dao i za film u celini. Vrlo gledljivo, iako nimalo pamtljivo. Verovatno bolji način za potrošiti 90 minuta nego gledanje tenisa na televiziji. Opet, ako vam je tenisa preko glave, verovatno nećete pohrliti da gledate Break Point. I to je razumljivo.