Affluenza

2014

režija: Kevin Asch

scenario: Kevin Asch, Antonio Macia

uloge: Ben Rosenfield, Gregg Sulkin, Nicola Peltz, Grant Gustin, Steve Guttenberg, Samantha Mathis, Danny Burstein, Roger Rees, Valentina De Angelis, Carla Quevedo

Affluenza je, kako nam otkriva kartica na odjavnoj špici, novokomponovano psihičko oboljenje za bogate i moćne, a posebno za njihovu dokonu decu. Može se manifestirati kroz nekakvo divljanje, često sa ozbiljnim posledicama koje bogataška deca nikad ne osete jer će ih novac i moć njihovih roditelja zaštititi ili, u introvertnijem obliku, kroz odsustvo motivacije i depresiju. Nedavno su zabeleženi slučajevi (uspešne) sudske odbrane pozivanjem na ovaj poremećaj, što je skoro siguran znak da svet (ili makar Amerika) odlazi u kurac.

Neki od tih slučajeva verovatno zaslužuju ekranizaciju i bili bi zanimljivi filmovi, ali Kevin Asch (Holly Rollers) se nije odlučio za to. On se odlučio za rekontekstualizaciju američkog klasika The Great Gatsby, što nigde na navodi, ali paralele su više nego očite. Novi kontekst je, hajdemo reći tinejdžerski, studentski i bogataški, nalik na teen sapunice poput Gossip Girl, sa malo instant šoka i moralaizacije u stilu Breta Eastona Ellisa. Vremenski okvir je 2008. godina, izbijanje globalne krize i finiš izborne trke Obama – McCaine.

Postavka radnje je toliko “gatsbijevska” da to prosto bode oči, čak je i mesto radnje elitni kraj Long Islanda. Naš vodič kroz svet bogataša je Fisher (Rosenfield), mladi fotograf u nastajanju koji provodi leto kod svog bogatog strica sa Wall Streeta, Phila (Guttenberg), njegove žene Bunny (Mathis) i njihove kćeri Kate (Peltz) pokušavajući da se uklopi u bogataško društvo i preko određenih veza upadne na studije. Njegova ulaznica u svet bogatih i moćnih je organska trava koju ima u skoro neograničenim količinama i voljan je da proda, pa i da počasti. Imajmo u vidu da je kombinacija droge i jevrejštine služila kao osnova za šok i u prethodnom Aschovom filmu. E, sad, Kate je mala fuksasta varijanta Daisy, ima bogatog dečka Todda (Gustin), budućeg naslednika imperije nekretnina, ali i nerazjašnjene račune sa bivšim frajerom Dylanom (Sulkin), koji je preko noći uleteo u veoma ozbiljnu kintu i organizuje žurke u svojoj, odnosno očuhovoj vili. Intriga je tu, radnja se da pretpostaviti, biće tu mesta i za sudar, i za obračun na golf terenu, pa i za dve Fisherove devojke, Jody (De Angelis), čije ime čak podseća na Jordan, te drugu, Latino-Amerikanku (Quevedo) koja kao predstavlja radničku klasu.

Naravno, kako su likovi klinci, oni imaju roditelje i ti roditelji imaju svoje pod-zaplete. Fisherov otac (Burstein) je gay i jedino iole pristojno ljudsko biće u celom filmu, mada njanjav i cmizdrav. Stric Phil je veći deo filma tužan prizor koji “poziva na ozbiljnost” i kuka kako samo on radi dok ostali 'lade muda (drndaju vunu, svako prema mogućnostima). Strina Bunny je velika fuksa koja se jebe sa komšijom, Toddovim ocem. Dylanov očuh je zli duh velikih zlih korporacija i sve u tom stilu.

Okvir ove poslednje finansijske krize je tanak kao kulisa i služi za povremenu moralizaciju, posebno kroz seanse u kojima Fisher slika proteste. Tu i tamo se u pozadini pojavi TV debata ili prilog o krizi koji klinci gledaju sa očima na pola koplja ne razumevajući ništa, a stric Phil je jedini zabrinut razvojem situacije. Niko nema ideju ni šta bi promenio, ni kako bi to promenio, a većina čak i nema pojma da li je sistem bio pogrešan i neodrživ, i zašto je to tako.

Ono što Affluenza pokušava da postigne je osećaj aktuelnosti i urgence. To uspeva u jednoj jedinoj sceni, poslednjoj svađi Phila i Bunny. Scena pokazuje disparitet u bogataškim slikama sveta, koliko svako od njih ima svoju realnost koja nije kompatibilna ni sa realnostima drugih bogataša, a o kompatibilnosti sa spoljnim svetom ne treba ni govoriti.

Ostatak filma je takvo užasno bauljanje da čak i Luhrmannov The Great Gatsby, uglavnom preproducirano izdrkavanje koje služi da nas zaseni sa scenama masovnih žurki i 3D klipovima, u poređenju sa Affluenzom izgleda kao ozbiljan film. Scenario je nekoherentan i glupav, poveznice klimave, poente nema ni na vidiku, a krajnji utisak je gola pretencioznost. Šteta, jer je tema obećavala barem aktuelan film koji se bavi sa problemima prisutnim ovde i sada.

The Great Gatsby

godina: 2013.

režija: Baz Luhrmann

scenario: Baz Luhrmann, Craig Pearce (po romanu F. Scott Fitzgeralda)

uloge: Leonardo DiCaprio, Tobey Maguire, Carey Mulligan, , Joel Edgerton, Isla Fisher, Jason Clarke, Elizabeth Debicki

Baz Luhrmann je poznat po tome da njegovi filmovi izgledaju i ponašaju se kao video spotovi. Puno je recentne pop muzike sa top lista, ljudi đuskaju i zabavljaju se, izvode akrobacije, scene su masovne i masivne, i sve u svemu to liči na nekakvu kao žurku. Luhrmann često bira neki period poznat po dekadenciji (renesansa u Italiji, francuski fin de ciecle, prohibicija u Americi) i pokuša da ga predstavi u novom modernom svetlu. U tom smislu, Romeo + Juliet (1996), sa prebacivanjem radnje u američku srednju školu, ispada najinovativniji. Moulin Rouge (2001) izgleda kao rave žurka sa temom francuskog kabarea. Strictlly Balroom (1992) je jedini iskren i smislen Luhrmannov film, a Australia (2008) je prestilizovani megalomanski ep koji je završio kao katastrofa. Očekivao sam da Luhrmannova verzija američkog klasika The Great Gatsby bude potpuna negledljiva katastrofa, tim pre što je najavljen u 3d tehnici.

Na sreću, nije potpuna negledljiva katastrofa. Upotreba 3D-a i CGI-a je inovativna i zanimljiva, mada besmislena. 3D i CGI su za klince, Gatsby je lektira za maturante. Nazovite me nepopravljivim konzervativcem, ali ako su današnjoj publici potrebni trikovi da bi joj se pažnja održala na bezvremenskom klasiku kao što je Gatsby, onda ta publika nije ni vredna truda, i tako imaju plitkije naslove u svakom multiplexu. Takođe sam protivnik ideje poturanja naprednog sadržaja neprikladno mladoj publici istim tim trikovima.

Toliko o tome, preskočiću i sadržaj. Ko nije čitao Gatsbija, ili nije pogledao ranije adaptacije, neka požuri do biblioteke, isplati se. Jedina „intervencija“ u filmu je smeštanje naratora Nicka Callowaya (Maguire) u sanatorijum, što nije striktno u knjizi, ali postoje indicije za to u nekim kasnijim interpretacijama. Ostatak radnje se prilično verno drži knjige, a zastranjivanja su sasvim periferna. Leonardo DiCaprio igra Gatsbija, misterioznog novobogataša koji čini sve za ljubav prema Daisy (Mulligan). U trouglu glavnih likova sve izgleda dobro na papiru, svi su individualno dobri u svojim ulogama, ali im nedostaje zajedničke hemije na ekranu. Mislite o njima kao o filmskoj verziji Real Madrida, punog skupih i velikih igrača koji ne mogu da osvoje Ligu Šampiona jer se u nekom manje bogatom klubu igra više timski. Maguire je odličan kao narator, ali sa svojom ulogom ne uspeva da se postavi u centar priče. Carey Mulligan ima „glas koji zvuči kao novac“, što se kaže u romanu, ali je potpuno bezlična po pitanju dinamike sa DiCapriom. On, sa druge strane, sjajno nosi svoj lik i njegove transformacije, od polu-mitološkog junaka do sasvim demaskiranog prevaranta i ovo je jedna od njegovih najboljih uloga. Čak je i njegova najveća glumačka mana, potpuno odsustvo sluha za akcente, ovde sasvim korigirana.

Od epizodista, uloge su odigrane u redu. Posebno se ističe Joel Edgerton ka Daisin muž Tom, sirovina i prostak koji se krije iza rasističke retorike i garda starog bogataša. Elizabeth Debicki čini šta može sa ulogom Jordan Baker, ekscentrične malo muškobanjaste golferke. Taj lik je inače predmet stalnih rasprava na katedrama za američku književnost, jer nije rasvetljeno šta predstavlja (feminizam kao trend 20-ih, seksualno oslobođenje ili autorovu potisnutu homoseksualnost). Siromašni bračni par Wilson je solidno pokriven pristojnim glumcima (Jason Clarke i Isla Fisher).

Ono što je tipično za Luhrmanna i ovde izbija u prvi plan, kostimi su preskupi i kitnjasti, scenografija isto tako, film vrvi plesnim i party masovkama, i sve je pojačano CGI-jem. Luhrmann ima oko za detalj, kao što je zeleno svetlo na doku Buchananovih, ali i jako tešku ruku kojom okreće glavu gledaoca u željenom pravcu. Njegova nametljivost sa svakim detaljem, od živih boja, do auto-trka preko cvetnih aranžmana i enterijera od ambiciozno zamišljenog projekta prave trashy & flashy operetu. Tome doprinose i nebulozni muzički aranžmani koji spajaju ragtime i jazz sa modernim popom i RnB-jem, često u jednoj te istoj pesmi. Možda se mulariji sviđaju te Gramophondzije i slične pizdarije, ali u kontekstu literarnog klasika naprosto ne pašu sa kostimima i scenografijom. To više nije moderno čitanje literature (to bi možda postigli sa prebacivanjem radnje u 90-te godine, na primer), to je klupsko tematsko veče, samo po sebi trash.

Druga polovina filma više upada u standarde melodrame, sa likovima koji izgovaraju rečenice u lepo uređenim sobama, što donosi potpuno drugačiju, konzervativniju atmosferu u film. Ni prvi ni drugi deo nisu bolji jedan od drugog, prosto su toliko različiti da se ne mogu uporediti. Taj umireniji period vodi do furioznog kraja po ritmu scena, scena, efekat, montaža, scena. Čini se da Luhrmann, poučen iskustvom, ne sledi svoj instinkt do kraja sa ludilom i šarenilom. Umesto toga počinje da se drži druge dogme, i da ostane veran originalu, što je već učinio nemogućim sa prvim delom.

The Great Gatsby je bio ekraniziran od samog izlaska romana pa nadalje, svakih par decenija. Prethodna ekranizacija po Coppolinom scenariju iz 1974. godine nije uspela prikazati sve aspekte romana, solidno je pratila tok romana i dinamiku likova, ali je bila škrta na prikazivanju 20-ih, i onoga što 20-te i bum na Wall Streetu impliciraju. Luhrmann se tog aspekta dohvatio, ali ne na pravi način.

Ovako, film izgleda kao karikatura, kao nešto između Čarlstona za Ognjenku, Beattijevog Dicka Tracija i polu-animiranog Who Framed Roger Rabbit. Bogat je efektima, vizuelno privlači pažnju, ali je, u Luhrmannovom stilu, potpuni trijumf stila nad supstancom. Što je potpuno pogrešno kada je u pitanju film sa kritičkom oštricom i bitnom porukom i poukom o uvredljivoj bogataškoj nonšalantnosti.