12 Strong

kritika originalno objavljena na DOP-u

Osim projekata koji su se otrgli kontroli i žanrovskih filmova koji nisu zadobili poverenje svojih produkcijskih kuća, početkom godine obavezno dobivamo i makar jedan ratni film na temu sukoba novijeg datuma (Irak, Afganistan, Libija) snimljen po istinitom događaju i sa izrazitim američko-patriotskim nabojem. Nešto od toga smeća završi čak i u nominacijama za Oscare (Eastwoodov American Sniper), nešto, pak, na liderskom mestu januarskog ili februarskog “box officea” (Bergov Lone Survivor), a nešto jednostavno preživi taj termin i namakne nešto novca bez previše pompe. Sva je prilika da će to biti slučaj sa 12 Strong.

Autor Nicolai Fuglsig nije poznato ime u svetu filma. Kako bi i bio, ovo mu je prvi ozbiljan film, a u prošlosti je snimao reklame i bio fotoreporter. Upravo ta dva iskustva ovde dolaze do izražaja: 12 Strong je izbalansiran u pristupu koji kombinira mužjačku atraktivnost do granice napaljivosti (vojnički humor, bravado, akcija i eksplozije) i verodostojnost (film je sniman na američkom jugozapadu, ali Fuglsig se makar potrudio da pronađe planine i klance koji mogu proći kao pejzaž severnog Afganistana, doduše hladnoća kojom se preti u tekstu ostaje neprimetna na ekranu, ali ne može čovek sve ni imati). U konačnici, za malo predugih 130 minuta koliko traje, 12 Strong je gledljiv film namenjen prosečnom gledaocu-”kokičaru”, ali ni zahtevnija publika neće imati dojam da joj se vređa inteligencija, barem ne previše.

Istiniti događaj u pitanju je prva operacija male grupe specijalaca američke vojske, “zelenih beretki” i prva pobeda na bojnom polju u Afganistanu nedugo nakon terorističkih napada 11. septembra kada je oslobođen ključan grad na severu zemlje Mazar-i-Šarif. Posebnost tog poduhvata je bila u tome da su Amerikanci pre svega pružali podršku trupama Severne Alijanse u borbama protiv Talibana, a njihov prvenstveni zadatak je bio da navode bombardere na ciljeve te lokalnim (para)vojskama omoguće napredovanje u borbi protiv brojnijeg, organiziranijeg i bolje opremljenog neprijatelja. Druga specifičnost je, pak, teren koji skoro potpuno anulira prednost američkog visokotehnološkog naoružanja, koji ne pruža mogućnost za osiguranu komunikaciju sa bazom i koji u kombinaciji sa klimom stvara dodatni pritisak na “naše momke” kojima su jedino odgovarajuće prevozno sredstvo konji da posao obave pre zime.

Treće, saveznike je teško razlikovati od neprijatelja, jer kako koja vojska prođe, tako pokupi sve muško stasalo za borbu iz sela, sa sve civilnom odećom i napabirčenim naoružanjem. Ideološke i ine preferencije su tu od sekundarnog značaja. Uostalom, jedan od vođa Severne Alijanse, ovde portretiran kao ratnik-heroj Abdul Rašid Dostum (Navid Negahban iz serije Homeland), zapravo je bio vešt političar koji je često znao da promeni stranu u pogodnom trenutku, a opet dovoljno principijelan da se sa talibanskim monstrumima i internacionalnim teroristima nije “lizao”. Rame uz rame s njim, ponekad i mimo njegove volje, naši će momci izvesti podvig ne propitujući mnogo “zašto”, nego isključivo “kako”. Hu-ra!

Problem je, međutim, što od naslovnih 12 izabranih samo četvorica imaju makar i natruhe ličnosti. Prvi je zapovednik Nelson (Chris Hemsworth u civilnom životu poznat kao Thor) koji ima dovoljno teorijskog znanja i hrabrosti, ali ne i borbenog iskustva (što će se ispostaviti kao prednost u jednom sasvim posebnom ratu za koji još nije postojala doktrina). Drugi je njegov direktno podređeni, ali u borbi prekaljeni Spencer (Michael Shannon, glumac za dva broja većeg formata nego što mu uloga nudi). Treći je generički lajavi Meksikanac atipično anglosaksonskog imena Sam Diller (Michael Pena), a četvrti jedini Afroamerikanac u družini Ben Milo (Trevante Rhodes iz prošlogodišnjeg “oscarovca” Moonlight). Dostum je više koncept nego lik od krvi i mesa, glavni negativac je karikatura, nadređeni oficiri su tipovi, žene doma karakterna pozadina, a ostali, uključujući i vojnike i civile, i prijatelje i neprijatelje, manje ili više scenografija oko i preko koje se odvija radnja, a ne njeni aktivni učesnici. Nema razvoja likova, radnja ide zacrtanom linijom žanrovskih klišea sve do trijumfalnog kraja.

Solidna stvar kod toga je što je što malo toga može poći po zlu. Ted Tally (Silence of the Lambs) i Peter Craig (The Town) su svakako bolji scenaristi od toga da pišu za ovakve niskorizične projekte, ali ponekad šablon nije loša stvar. Recimo, kad ne nudi komentar koji bi verovatno bio glup ili kada ne pokazuje naknadnu pamet, odnosno pokazuje je sasvim ograničeno, a umesto toga pre svega poštuje kontekst. Jer u šta se god pretvorio rat u Afganistanu i ma kako kasnije bio vođen, ovi momci su uradili nešto nesvakidašnje i pritom su bili na pravoj civilizacijskoj strani, tako da ona skulptura vojnika na konju na mestu nekadašnjih Blizanaca u New Yorku itekako ima smisla.

Ono što se, osim generičnosti, može zameriti su i sumnjive političke i svetonazorske namere koje se vezuju uz producenta Jerryja Bruckheimera. Podsetimo, on je jedan od poslednjih ljudi iz filmske industrije da je ostao uz Georgea Busha i njegove ratne avanture, videvši u njima moralnu čistinu. Je li zaista u to bio uveren ili je prosto računao na simpatije određenog dela publike, to ne možemo znati. Fakat je, međutim, da se takva ikonografija može itekako vratiti u modu, i već ulazi na mala vrata u zimskom terminu na krilima rovovske proze i nezahtevne zabave. Jerry će to svakako iskoristiti, a 12 Strong je demonstracija njegove gornje granice suptilnosti.